Женски покрет

дног јединства y једном своме чланку из 1913 предосећа га и износи своју велику веру y моћ народну. Ово су његове речи ; Наш данашњи нараштај y првом реду има вере y живот и наду на бољитак. Последњих година наше прилике су ce јако измениле, несумњиво на боље: догађаји су ишли напред и људи за њима. Србија данас не изгледа као једна .мрачна и безнадежна „Страдија", како je Радоју Домановићу изгледала још пре десет година, y доба кад je Божидар Кнежевић писао своје туробне мисли. Ko би данас прижељкивао „мрачну, добру раку и вечни мир“, ко би данас певао гробља, De Роfundis, Finale, Miserere, Нирвану „поеме смрти“ „пепео срца“, „мору живота", „поднебље умрлих опела", „задах труо старог распадања“, ко данас пише књиге са црним корицама погребних листа и са крвавим сузама? Сви ти костими и декорације су отишли y музеј књижевних старина, заједно са „бајним невама", „бледим месецом", и „нежном пастирком " старе романтичарске поезије. Очевидно je да je ветар живота моћно духнуо нашим земљама, чела су ce подигла и леђа исправила, место „статике" још недавнога жалосног, малокрвног и клонулог доба, како би рекао г. Митриновић, јавља ce y велико „динамика" данашњице, један нов дух вере y живот, љубави за рад и стварање националне енергије. То je нови дух који je надахнуо господина Ивана Мештровића када je y камену опевао косовску епопеју и y Краљевићу Марку отеловио неисцрпну душевну и физичку снагу нашега народа, народа који je жив сишао са своје Голготе и који y свету још није рекао своју последњу реч. То je онај- исти нови дух који ce огледа y речито оптимистичким беседама г. Николе Велимировића, y циклусу Косово г. Милана Ракића, y родољубивој поезији г. Алексе Шантића, y Родољубивим Песмама г. Вељка Петровића и y националним канцонама г. Мирка Королије. То je онај нови дух који ce y велику јесен 1912, као грмљавина снаге и одушевљења проломио на бојним пољима на Пчињи, Лабу, Ибру и Вардару. који je донео српско-хрватском народу дане какве није видео од XIV века. Затим, нови нараштај, je y најбољем и најактивнијем делу своме, дубоко националан са култом националне енергије и акције. И ништа природније и ништа потребније данас од те вере y себе и решености своје право подржати својом снагом. Данашње доба и сувише подсећа на крваве и ратовима богате периоде првих година XIX века и доба од 1848 до 1871. За десет година свет je видео четири велика paтa, и свак oceћa страшну буру y ваздуху. Петстогодишња царства крхају ce као црвоточна дебла, и ниједан народ није сигуран за своју сутрашњицу. И ко би y оваквим жалосним временима могао сневати, заједно са племенитим идеалистима из прве половине XIX века, да je човечанство сазрело и да je дошло доба општега мира, међународне правде и човечанског братства! Ko би данас могао са Хајнеом тврдит да je Демократија велика отаџбина, и да нема отаџбнна но странака и сталежа ! Ko би смео понављати речи величанствене Марсељезе Мира Ламартинове: „Ја сам суграђанин сваке душе која мисли. Истина, то je моја отаџбина!"

266

Женски Покрет

5 и 6