Женски покрет

начин да ће имати једнога дана своју кућу, у којој је чекају многе дужности и да је једну од њих већ почела да извршује. На селу и по малим паланкама готово у свакој кући налази се разбој, а у некима и више њих. Разбој се не сматра као један женски алат само, већ као парче намештаја, неопходно свакој кући. Ова проста направа с једноликим звуком који рад на њој изазива, даје нашим домовима једну специјалну атмосферу, која има у себи нечега антички лепог и библиски чистог. И нехотице човек долази на мисао да су и сва дела у животу оне која за разбојем седи и прави те ритмичке покрете, исто тако хармонична и смишљена. На селу у зиму кад нема напољу шта да се ради, скупља се омладина женска и мушка и уз песму и звукове двојница, (једна врста упрошћене флауте, коју млади људи праве сами), преде се и плете до касно у ноћ. Код младих особа постоји нарочита кокетерија да имају лепе преслице и друге ствари потребне за ручни рад. У нашој народној поезији, која пева такође о женском раду, реч је увек о финим алаткама и стварима. Ту је златан ђерђеф, игла од биљура, вретено од сребра, преслица украшена бисером, златан и сребрн конац, свилен гајтан, платно тање од паучине ит.д. Душевно расположење оне која ради, врло често је исказано употребом материјала за рад. Тако удовица и млада девојка тужна везу вез црном свилом. А она која је весела и пуна нада, ради са црвеном и зеленом свилом, златом, сребром ит.д. Напоменула сам већ да су наше велике госпође средњега века бавиле се много ручним радом и да им је рад био леп. Инвазија турска учинила је да ишчезне највећи део њихов, као и маса других знаменитости. Међутим два од њих и то међу најлепшима, сачувала су се до данашњих дана. То су радови Деспотице Јефимије, која сломљена тугом, после пропасти Српског Царства, повукла је се била у манастир и ту живела у молитви Богу и у раду. Један од тих радова је чувена завеса на царским дверима у најсветијој цркви српској, у Хилендару, у Светој Гори, на којој је извезена једна усрдна и смерна молитва. Други је покров на ћивоту Цара Лазара у манастиру Раваници, чији ћете текст отштампан видети сутра на изложби. У средњем веку постојао је обичај да се после смрти великих људи пишу похвалнице посвећене њиховој успомени. После мученичке смрти Цара Лазара, Деспотица Јефимија извезла му је

10

О Словеначкој и Српској Жени

421