Женски покрет

златом на свили једну дивну, њежну и дирљиву похвалницу. То је наш најлепши и најбољи литерарни споменик ове врсте из XIV века. Спомен на ову велику госпођу српску веома је светао у сећању народном. Сећајући се ње, један од наших најбољих живих песника, Милан Ракић, спевао је једну дивну песму. Мислим да ћy учинити добро ако вам је дам у преводу Г. Емила Омана, са Сорбоне: ЈЕФИМИЈА Јефимија, ћерка господара Драме, И жена деспота Угљеше, у миру, Далеко од света, пуна верске таме, Везе свилен покров за дар Манастиру. Покрај ње се крве народи и гуше, Пропадају царства, свет васколик цвили; Она, вечно сама, на злату и свили; Везе страшне боле отмене јој душе. Векови су прошли, и заборав пада: А још народ овај, као некад, грца; И мени се чини да су наша срца У грудима твојим куцала још тада; И у мучне часе народнога слома, Кад светлости нема на видику целом, Ја се сећам тебе и твојега дома, Деспотице српска с калуђерским веком! И осећам тада да, к’о некад, сама, Над несрећном коби што стеже све јаче, Над племеном које обухвата тама, Стара Црна Госпа запева и плаче... Мислим да ћe овај мали коментар о нашој домаћој женско) радиности бити довољан, да би сте боље разумели радове, које ћемо вам показати нашом малом изложбом. Најзад мислим да треба да кажем нешто о напорима и жртвама које је српска жена, без разлике социјалних класа, поднела у току ових последњих мучних година. Мислим да ћe ово бити интересантније, но да вам говорим о нашим женама више културе и установама које је она створила, као што је обичај кад жена говори о женама. Наше установе имаћете прилике да видите у току ових дана, а културне жене свих земаља мање или више су сличне. Вратимо се дакле народу.

422

Женски Покрет

10