Женски покрет

Српски Народ поред других својих великих несрећа, имао је и ту, да и у ропству буде подељен. Робовао је разним господарима и сваки га је мучио на свој начин, од чега и данас осећамо тужне последице. Отуда у свакој нашој провинцији, жена се развијала и културно и национално на други начин. У свакој од њих, рачунајући ту и две слободне краљевине, Србију и Црну Гору, она је имала тежак живот у току векова, борећи се за егзистенцију и своју и своје расе. Била је нарочито несрећна у земљама под турским господарством. Сва је њена пажња била управљена на то, да склони и себе и своју децу од очију угњетача, да живи повучено и у забораву. Од тога зависи живот њених људи и част целе породице. И ако је била у немогућности да се култивише, она чува добро своју народност и религију и подиже децу у томе правцу. У току векова она је чувар народне традиције и поезије и предаје их својој деци. Она, као и већина њених сестара, највећи део времена живи сама, окружена децом, на својим плећима одржава породицу. Најчешће удовичко дете, није ни познала добро оца, који је убивен где год на путу или је свршио у тамници, гледала је све муке мајчине да би одржала породицу. Удаје се и мисли да су наступили бољи дани, али убрзо се и код ње понавља судбина њене мајке, бабе и прабабе, остаје и она сама и отпочиње тешка животна борба. Стално вековно удовиштво. Па и тако несретна, гоњена и сама, умела је да се одржи да не пропадне ни морално, ни национално. Уздржљивост и пасивна резистенција спрам освајача и напор да не дође ни у какав контакт са њим, испуњавају живот њен. Турчин може да убије, да уапси, да отме и упали, али не може да ступи у породичне везе, не може да постане пријатељ, јер се врата српске куће не отварају пред њим. За више од пет векова она је умела да избегне сваки контакт с Турчином и очувала је чистоту српске расе. Позната је акција комита у Старој Србији и Маћедонији, која је трајала до балканских ратова 1912 год. Кад би у једном крају притисак турски постајао неподношљив, најхрабрији људи, по примеру наших старих хајдука, одлазили су у планину да оданде казне тиране и заштите свој крај. Од тога тренутка њихова глава била је уцењена и свако ко би на њих наишао, имао је да их убије или да их преда вла-

О Словеначкој и Српској Жени

423