Женски покрет

„Да ли су они увек оваки“ обратио се све више зачуђени принц, оцу ових несташка. „Ово још није ништа“ простењао је мистер Хамилтон Уелс. „Ништа, кад се ту не би назирале искре генија' 1 љубазно је приметио принц. „Захваљујем Вам“ одговорила му је Леди Аделина уздишући. Такве реченице мени врло много годе али ми увек не дају много наде. Више бих волела да сам на чисто с тим да су моја деца само неваљала и да све своје време употребим на то да их што је могуће више доведем у ред, пре, но да ласкам себи и да у њима има нечег великог и да им ослањајући се на то убеђење само повлађујем и још више помажем да се код њих учврсте мане, које би требало строго угушивати, „Имате потпуно право“ рекао јој је г. Фрајлингеј „али ипак зато, бићете у стању да од овог дечка доста извучете, или се ја много варам. А што се тиче Анђелике, е, она кад буде била глава своје сопствене куће, сва ова њена оштрина и одлучност добро ћe joj доћи. Али учите је вођењу куће, Леди Аделина, то је за њу врло важно“. Евадна је седела близу свог оца, не учествовајући у разговору али пажљиво пратећи сваку реч; и Леди Аделина која је случајно тог тренутка у њу погледала, спазила је нешто што јој је дало повода да „дуго мисли и премишља". Еваднино лице опомињало је на типове старог Египта. Њене очи су биле дуге и на погледу ситне, али у ствари не такве; навика коју је имала да их држи полузатворене давала је погрешан појам о њиховој величини и у исти мах скривала је такође дубину њиховог погледа, који је био необично оштар. У тренутцима узбуђења отварала би их изненада широм неочекивано и тада би оне чиниле утисак нечег необичног и дивног. У таквом једном пролазном раздражењу баш у тренутку када је Фрајлингеј изговорио своју последњу примедбу, поглед Леди Аделине пао је на Евадну. То је био један обичан зрак светлости који је Леди Аделини открио Евадну као што севање муње у тамној ноћи може да нам открије какав добро познати предео. Видела је што је и очекивала да види, али сад сасвим преображено; и видела је нешто изван тога што није очекивала да види, и то све нити је могла да схвати- нити пак да заборави. Дотле je о Евадни мислила као о једној милој, мирној девојчици, са ничим особеним у себи, од ове вечери променила је то своје мишљење, наслућујући нешто,

1

Ева д н а

39