Женски покрет
народу. Није ни то случајно то је баш Милован Глишић испевао, како Скерлић каже, најлепшу химну раду, ону дивну приповетку „Прва бразда" која је нама свима добро позната. Несумњиво да се за све то има захвалити највише тој мајци и њеном благотворном утицају. Девојчица, дакле, није остала само на ономе што је од ње научила, Она полази и у основну школу коју је свршила у Ваљеву. Тамо се, после очеве смрти, са мајком сасвим преселила. Средстава за издржавање породице није било. Ни од куда никакве помоћи! Није тешко замислити положај мајке која је тада била принуђена да ради туђе, да тка платно и ћилимове, и да на тај начин подиже своју децу. Само, није се могло дуго тако. Кад је девојчици било тринаест година, мати јој умире, изнурена напорним радом. Тада је њен брат који је у то време био студент одведе у Београд. Породични удар и промена средине били би сами по себи довољни да створе код тринаестогодишње девојчице тешко душевно стање. Међутим, десила се још једна незгода. Једина потпоса у то време, брат, напредан младић код кога су нађене забрањене књиге Светозара Марковића, буде ухапшен. Девојчица би остала готово на улици, да се о њој нису старале сусетке и другови ухапшеног брата. О распусту одведе је у село Неменикуће покојни Љуба Ковачевић. А у августу месецу исте године, када је краљ Милан био проглашен за пунолетног, пошла је у Вишу Женску Школу, пошто је претходно била положила пријамни испит. Издржавао је брат, који је био пуштен из затвора. Али зарада од кондиција је злехуда била онда као и данас. Није изостала ниједна од невоља које собом доноси оскудица: ни хладна соба, ни недовољна исхрана. Модра рука једва пише школске задатке, а кад се у постељи, испод покривача, уче лекције, треба имати врло јаку вољу и много истрајности, па све то издржати; треба имати много самодисциплине и моралне снаге па о свему поносито ћутати. И доиста, нико није знао како се код куће злопати та примерна ученица која је у школи ређала петице. Могло би се помислити да је брат помагао сестри у спремању лекција, али није тако било. „Учио сам сам, учи сама!“ говорио би јој он обично. „То му је била особито паметна ствар“, каже г-ца Глишићева. И тако се она још из малена научила да ради самостално. Језике у школи није учила, јер се за то морало -засебно да плаћа. Само у трећем и четвртом разреду учила је
5
Наше најстарије културне раднице
177