Женски покрет

немачки, када јој је пошло за руком да од благодејања издвоји новац за те часове. По свршетку школе, услед турског рата од седамдесет шесте, морала је две године да чека на службу. Али није дангубила за то време. Купила је Олендорфа и почела да учи француски. Кад је најзад добила за учитељицу основне школе у Ваљеву где је остала пет година, наставила је то учење. Појава младе, школоване девојке у паланци и данас значи много; у толико је више значила и била предмет пажње у оно време. Али друштво није мамило младу учитељицу, жељну знања. Она је више волела да остане код куће и да ради. Радила је и празником. Освањивала је над књигом. Своју плату највише је на књиге трошила. Набавила је, између осталога, Будманову Руску Граматику, па је сама учила и руски. А и у школи је била неуморна. Сваки ревизор је запазио и истицао у својим рефератима. Доцније, премештена у Београд, ради шест година у Вежбаоници истом ревношћу. Остаје до два сата ноћу спремајући предавања, јер су се земљопис и историја учили на широкој основи. Успех је и ту увек био одличан. Волела је да ради у основној школи, нарочито у првом разреду. Али тадања управитељка В. Ж. Школе, покојна Миловуковица, тражи да она пређе у „инштитут“. Оставила јој је годину дана рока да се спреми за учитељски испит. Г-ца Глишићева је морала много да ради, јер је требало прећи сав програм од првог до шестог разреда. И успела је. Преласком у В. Ж. Школу г. г-ца Глишићева је материјално изгубила, али се тиме њена активност није умањила. Имати по шесдесет и пет ученица у разреду, бити класна, т, ј. обвезана да по цео дан проводи са децом, држати, уз то, предавања по потреби из разних предмета, значило је много. Али и поред толиког посла, г-ца Глишић почиње и да преводи, 1890 године излази у „Отаџбини" први њен превод са француског. То је била једна хумореска која је изишла анонимно. Часописи „Нова Искра“, Јанкова „Звезда", „Дело“, „Домаћица“ и дубровачки књижевни лист „Срце“; затим новине „Штампа“, „Србија",. и „Трибуна“ доносе и даље њене преводе, увек анонимно. Она преводи још монологе и дијалоге за децу. Ради и за позориште. Доцније пресађује из руске литературе дела Чехова, Тургењева, Гогоља, Корољенка. Први пут се потписала 1912 године на своме преводу „Пана“ од Кнута Хамсуна. О тим преводима говориће детаљније други говорници.

178

Женски Покрет