Женски покрет
покрај једне неначете флаше шампања, најсавесније се трудио да добије опкладу. Пред крај ручка изгубио је рачун, мало доцније и главу, и већ више није могао да се држи на столици. „Мораш сад да идеш под астал да спазаш рекла је Анђелика“. Такав је ред кад се опије. И ја тек што нисам. Али само још нисам отишла толико далеко. Моје ноге попуштају али глава ми је још увек сигурна. Иди под сто, хоћеш ли? Ја ћy одмах за тобом. „И она га вешто и брзо свуче са столице, наместила га је крај њених ногу, пажња свих осталих била је скренута на говор једног господина који је наздрављао младенцима. Кад је говор био завршен, Леди Аделина се одједном сетила близанца, и одмах је приметила да нема Дијавола. „Где је он?“ упитала је она застрашено. „Он баш сад нешто ради за мене, мама“ одговорила је Анђелика. И заиста у том тренутку он јој је служио као шамлица за ноге. Она није отишла да му прави друштво као што је то била обећала, јер чим је осетила да јој је зло од вина она гa више није узимала. Доцније му је признала да јој се није учинило нимало примамљиво бити пијан и да човек мора бити луд који налази у том задовољство и Дијаволо, који је тог тренутка страшно патио од главобоље и морске болести, последица његовог мушког понашања за време ручка, потпуно се слагао са Анђеликом. Тај су разговор водили сами у вече значајног свадбеног дана, у њиној сопственој кући у вароши. Њихови родитељи изгубили су се са свадбе, што су брже могли, и колико им је учтивост допуштала чим су пронашли у каквом се страшном стању налази Дијаволо. Близанци су одмах били метути у кревет, сваки у својој соби и наређено им је било да се одатле не смеју кретати, али разуме се они се никад нису покоравали никаквој наредби. Ипак за време 1—2 часа Анђелика је била мирна желећи да се одмори од јутарњег узбуђења: али се после тога дигла, огрнула своју собну хаљину и отишла Дијаволу, и тада су почели да расправљају питање о алкохолу. Близанци никад нису били уморни кад су какве расправе биле у питању: увек су хтели нешто стварно да ураде, нису се задовољавали само празним речима. Сишли су доле у читаоницу од најдебљих и најскупоценијих књига саградили су олтар сами су се огрнули белим чаршавима, које су смакли са родитељских постеља које су прилично испретурали: преко белих чаршава пребацили су црвене завесе које су скинули,
7
Ева д н а
259