Женски покрет

ЖЕНСКО ПРАВО ГЛАСА

У вођењу савремене политике и уређењу многих државних питања која се тичу свих грана наше државе подједнако, неопходно је потребно, и по општу корист, врло важно, да се и жени нашој, као моћном фактору, да право, да својим гласом и својим учешћем у доношењу одлука и закона и у Народном Представништву, у пуној мери покаже и развије своју способност. Данас је у опште слобода говора сасвим проста и природна ствар. Свет је на то навикао у толикој мери да изгледа да је иста природно право. Потребно је било векови да прођу да би се ова слобода извојевала за људе, када се појавио покрет да се и женама да слобода да своје мисли, своје идеје, своја опажања и своје погледе јавно изразе и узму учешћа подједнако са човеком у решавању свих питања која се односе на напредак и побољшање државе чији су и оне члан као и човек. Друштво се бунило, сем извесног броја, против овог покрета, или другим речима, овим новим идејама, што се врло лако да објаснити разлогом, да је већина друштва спора да схвати нове идеје, нове мисли. Менталитет обичних Људи састоји се из убеђења која су наследили и којима су чврсто одани и инстинктивно су непријатељи свему што би пореметило постављен ред у породици. Нове идеје значе потребу да се преуреде стечени појмови, а овај је процес тежак, јер захтева усвајање нових мисли и идеја, и признање јавно оног што човек не жели да призна. Човеку, који је до сада имао једино право на идеје, на учешће у јавним пословима, на решавање и вођење истих, сваки покрет жена, који би садржавао постављена правила, изгледао је опасан, непријатељски и непријатан. Ова непријатност лежи поглавито у менталној лењости човека да размишља, а увећана је позитивним осећањем извесног неповерења и страха. Конзервативни инстинкт људи састоји се у доктрини да ће основ друштва бити уздрман сваким покушајем да се његова структура измени. Тек пре извесног, малог броја година, људи су одступили у извесним државама од предрасуда и увидели, да је за напредак државе потребно и корисно да сваки члан, који исту сачињава, узима подједнако учешћа у свима пословима и у свима правцима ради боље управе и развоја исте и жене су добиле право и слободу да узму подједнако учешће са људима, да изразе слободно своје мисли и идеје у руковођењу свих државних питања и интереса. Факт да је свако одрасло биће без разлике пола најбољи судија својих интереса, и да се општем добру најбоље служи, кад се интелектуалне способности удруже са сопственим интересима, утврђује да је у жељи развоја и напретка државе потребна сарадња свих чланова друштва са свима својим способностима, где су сва мишљења и сви интереси представљени и заступљени. За пример само, колико би добра, у данашњем времену!

опште економске кризе, учинила жена, која би својим урођеним економским способностима у вођењу своје сопствене куће, применили своје погледе на општу кућу, државу, где би се показала као одличан економиста. Кад би јој се прилика дала, она би више учинила од свих људи са свима њиховим чланцима о економском питању. Као потврду овога ево један конкретан пример. Војвоткиња од Ангола на митингу Либералне и Конзервативне Женске Уније одржаном у Какстон Холу 23-ћег фебруара изнела је ово: „Пре три године било је сазиданих кућа у Енглеској и Велсу 109.000. У години 1926. број се попео на 195.000, пензије су повећане, више и бољих основних школа отворено је, и многи други напретци изведени су и поред свих очевидних финансијских тешкоћа, благодарећи једино утицају и брзом схватању потреба жена у парламенту“. Али слобода и право гласа садржи двоје: обавезу свакога да води бригу о јавним пословима и апсолутну надмоћност државних интереса над личним. У природи је жена да својим личним интересима претпоставе оно што је добро за друге, зато у овој идеји апсолутне надмоћности државних интереса над личним, жена би била најбољи бранилац истих. На крају још и ово, од мале је важности слобода и право гласа ако се исто не буде умело правилно да искористи и употреби. Тешкоће настају баш кад се то право добије. Борба заиста је тешка и велика, и многа лица која су у стању да разумеју, осете и схвате данашњи тежак положај без права гласа, ретко су у стању да исто употребе кад га добију. Да се исто извојује потребна је јака воља и рад, али да се исто корисно употреби неопходно је схватање и разум. Као пример узмимо Енглеску где је борба за право гласа била дуга, више од 30 год., тешка и често пута очајна, при победи и одмах после исте ни једна од великих бораца за ту слободу и право није успела да уђе у Парламенат. Г-ђица Кристагена Панкхарст је на изборима пропала, и тек годину дана доцније прва жена Леди Астор била је изабрана. Жене у борби за право легално, сметнуле су с ума потребу обавештавања и упућивања женског света, како то право да примене и употребе. После овог првог неуспеха енглеских сифражеткиња, који се великим делом приписивао необавештености женског света како своје право да примене и искористе, образовала су се друштва и одбори који су држали предавања по целој Енглеској и обавештавали женски свет о праву гласа и како да се исто употребљује. Резултат је био врло добар, али се са радом није престало, он и данас траје и од врло велике је користи. Женски Покрет, који је врло агилан, сигурна сам неће заборавити и ову појединост за свој велики и тежак рад. Лондон.

Милица М. Васића.

Покрет жена за мир

Госпођа Милена Илова, активан члан „Чехословачке лиге жена за мир и слободу", љубазно се одазвала молби нашег уредништва да напише за наш лист, неколико чланака о женском покрету за мир. У идућем чланку показаће историју Лиге до конгреса у Дублину, а у трећем даће неколико профила жена, нарочито истакнутих у покрету за мир. Госпођа Илова пише нам да жели нашем листу много успеха. Уредништво јој најтоплије благодаип на сарадњи и жељама.

Велики педагог XVII. века и борац за светски мир, Јан Каменски увидео је још тада велику моралну снагу жена у раду за мир: жене као владаоца, н. пр. шведска краљица Ана, жене из високог племства као књегиња Ракоци, или жене из не мање силног грађанства п у опште жене као мајке, прве васпитачице деце. Он је у женама увидео посреднике и благ елеменат, а истодобно је својим пророчанским духом назрео да је женама одређена врло важна улога у историском развитку у тежњи за мир. Тежња за мир увек је била јака у срцима жена. Ако прелистамо књиге, које су написале жене белешке, дневнике, успомене кроз све те успомене многих столећа, преплиће се тежња за мир, Rahel Varnhagen пише у једном међу својим славним писмима: „Мир! Мир! како је сладак, сладак као младост, за којом плачемо кад прође". Већ у првим почетцима еманципације жена из старих, тешких окова застарелих предрасуда, наилазимо на апеле и прогласе за мир, јер су жене осетиле вредност и важност мира. Шведкиња Фредерика Бремер, позвала је већ 1854. год. све жене да раде за мир и споразум међу народима. Тај позив, који је био за тадашње доба веома смео чин, изишао је 28. августа 1854. год. у енглеском листу „Тајмс“. Она је тим позивом хтела удружити све жене у алиансу за мир а против тежња за рат. Од тога доба је прошло више од 70 година. Жене су прешле трновит пут многих ратова, препатиле су и светски рат, па ипак велика већина матера и жена гледа, на дела појединих жена које раде за мир, исто тако, као и оне жене које је хтела пробудити Фредерика Бремер из њихове апатије. Интернационалне женске организације, које су постале на 20 година пре светског рата и које су основале жене надахнуте интернационалним тежњама, али које зато ипак нису мање волеле своју земљу унеле су у своје програме више или мање наглашаван рад за мир. На предратним конгресима Интернациокалне Алиансе за Женско Право Гласа увек је била примана резолуција да се ради за светски мир и споразум међу народима. Али интернационална женска организација, која је поставила за свој циљ искључиво рад за мир, постала је тек у сред ратног лудила, родила ју је беда времена, као природну реакцију противу ратне фурије, која је обухватила највећи део Европе, затим Америку, и све делове света, који су били подређени колониалним државама. Самовољно и намерно изазван рат био је ударац у лице свима хуманитарним тежњама човечанства, које су баш биле почеле раскидати окове, сковане из застарелих традиција и бесмислених норми. Али за неке појаве били смо ипак и слепи и глуви. Годинама и годинама читали смо о изумима и напредовању ратне технике, а нико није помислио на то, да ће тај напредак у истини бити употребљен у рату, и да ће служити тако звани „победоносни поход технике" за уништавање човечанства. Више година, пре изби-

јања светског рата написала је Берта Сутнерова, која је била оснивачица „Друштва за Мир" у бившој Аустрији, своју знамениту књигу „Доле са оружјем“. Али, та књига није продрла у широке масе жена, није изазвала утисак, који је очекивала ауторка: да отргне пре свега жене из тупе безбрижности према свима припремама за нову, крваву катастрофу. Наговештавајуће и озбиљне речи, храбро призњање за отклањање свих ратова, наишле су на глуве уши, и у последњем моменту, када се ј ош дала препречити ратна опасност. Њене речи одбиле су се без одјека код влада, чије су главе биле пуне звекета мачева и грмљавине топова... Можда су те речи ипак биле једна мала утеха женама, најгоре погођеним ратом. али које су пред моћним изливом непријатељства биле без моћи. Врло је мали био број оних жена које су схватиле без икакве двоумице после првих месеца светскога рата, да су потпуно празна обећања о брзом свршетку рата, којима су нас хтели утешити. Али оне су се ипак одлучиле на рад. Изнашло се много звучних парола за рат. У нади за ослобођење народа, за самоодлучност, помешало се и много личних нада и жеља: сваки метак ипак не погађа.... Тако је велики бол преварених матера и жена потиснуо много других ствари у позадину. Срушена села, опљачкани градови, сав ужас рата све се то некако. везало са надом на оно, што ће донети свршетак рата. Позадина се систематски тровала мржњом против оног народа, против кога су се борили наши мужеви и синови. Душе матера су биле исто толико отроване, као тела њихових синова отровним бомбама на фронту. Извештаји генералштаба јављали су о патњама и мукама становништва на ратној територији. Ко би могао да верује, да су и на другој страин жене, које би радо пружиле руку матерама прсео поља мртвих? И тако први покушаји жена, да се боре усред ратних метежа против рата средствима мира, поред тешкоћа које је проузроковао и сам рат наишли су на неповерење. Да ли јс могуће веровати благкм речима оних других, на другој страни? Наше душе биле су пуне сумња у човечанство, у пријатељство, и те сумње су се почеле јављати баш тада, када су највише наилазили таласи мржње. Ти покушаји су били нужна последица осећања мржње, које је било на врхунцу. Жене су осетиле бесмисленост и немогућност тежње, да би се икада изравнали међународни конфликти. снагом оружја. Године 1915 летео је њихов први позив државама које су биле у рату и неутралним државама, да се сазове мировна конференција, која је сазвана: после четири године, када је Европа прешла пут до Голготе и испила чашу патња до дна. Када је била сазвана Конференција мира, у тежњи да се постигне непоколебив мир, жене су обратиле пажњу на опасност диктованог мира, и на све тешкоће потпуног испуњавања мировних услова. Још 1919 г. жене су тражиле сазивање једне економске конференције, која би се одржала пре конференције мира и која би простудирала пре политичког уређења економске односе међу свима државама. Али тек после шест година су се одлучиле државе да сазову такву конференцију, када је беда дошла до врхунца и када је катастрофална економска криза свих, и победника и побеђених, то не миновно тражила. Скоро би дошао чо век у искушење да напише историат мировних тежња, и да докаже какав је

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С

Уредништво и Администрација Кн. Михаила, 46/1 Рукописе слати уреднику Крунска 71.

Уредник: ВЕРА ЈОВАНОВИЋ

Београд, 15. марта 1927. БРОЈ 4. ГОДИНА VIII.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1. и 15: у месецу. Годишња претплата 48 динара. Примерак 2 динара.