Женски покрет

беди модерног присилног брака. Као кроз пукотину на глаткој површини друштва бацио сам поглед у понор свију ужаса. У једној несрећи слутио сам несрећу стотине хиљада и осећао сам се позваним да ово зло назовем правим именом и по мојој снази да га спречавам да се шири. „Са очију ми је спала копрена. Под лицемерским видом љубави скривала се међусобна мржња и одвратност. Код парова у вишим сталежима засењавао је спољашњи сјај лаковерне. Али ко је оштрије гледао, могао је опазити, како се зло успело до врхова друштва. „Пружити помоћи није било лако, јер су наслеђене и стечене болести, глупост, поквареност, грубост и злоћа биле једном ту. Али друштвене институције требале су бити такве, да ове разорне силе паралишу, а не да им што више простора даду осигуравајући им жртву. „Положај жене везане противу своје воље био је недостојан, често очајан. Јер она је као мати могла бити погођена на месту, које ју је највећма болело. Један једини несрећан брак ми је као откровење показао, шта је брак значио у безброј случајева, колико је зависан женин положај. „Али да је жена у модерном -друштву била подјармљена, да је половина људскога рода законом била потиснута, одавало је, да је право, које је у друштву постојало, у опште било жалосно. У односу између силних и слабих, богатих и сиротих морало је бити исто неприкладно стање, као и међу мужем и женом. „Моје су се мисли дубоко ужљебиле у хваљени друштвени поредак и оне су са увек мањим чуђењем и већим немиром наилазиле свугде на шупљину".

д-р Ј. П.

Сарадна жена при Лиги Народа

Сер. Остен Чемберлен употребио је поново пре неколико дана сав свој утицај да би се усвојио предлог за наименовање жена у нарочитим секцијама при Лиги Народа, за које би оне имале специјалне способности. Он је нарочито истакао потребу да се наименује жена као члан „Одбора за Здравље" које има у исто време да решава и сва хумана питања. Др. Бенеш је потпомогао предлог и од Савета се очекује издавање инструкција Секретаријату да наименује жене, где год буде било могуће, као чланове у секцијама за здравствена питања.

М. Б.

Жена на истоку Совјетске Уније

„Prager Presse" у броју од 3. II. т. г. објављује чланак под горњим насловом од свога сталног московског дописника И. Е. Шрема. Уверена да ће тема интересовати и наше читатељице, доносимо га у преводу. Законодавство и пракса Совјетске Уније веома су наклоњени женама, наравно у колико то допуштају тамошње прилике. Труде се да ослободе жене свих предрасуда ранијих времена, некадашњег законодавства, јавног мишљења, вере и обичаја. У европској Русији успеси су прилично очевидни. Томе је много допринело оснивање разних домова за мајке и раденице, равноправност жене у свима позивима, како у фабрици тако и у надлештвима, издавање многобројних наредаба по којима се жена изједначава са мушкарцем, законодавство о заштити раденица, о браку, олакшице за време трудноће и порођаја. Али још јаче се осећа нови ред тамо, где је до сада владао патриархални живот, дакле у провинцији и нарочито тамо, где је патриархални систем подржавао верске и моралне обичаје т. ј. на истоку, у неправославним покрајинама, међу мухамеданцима. На истоку Совјетске Уније станују многи народи, код којих је до пре кратког времена па и данас, жена била прави роб, без права на својину, и без друштвених и јавних права. Агитација Совјета продрла је у те крајеве, и не ослања се само на масе, које су биле влади врло далеко, него и на жене. Већ сама та околност, да се жена данас креће у чисто мухамеданској средини са непокривеним лицем, да учествује на изборима за совјете, да сарађује у јавним институцијама, с обзиром на источио схватање о жени није само важан, већ револуционаран преокрет. Овоме је много припомогло и то, што је турска национална влада у Малој Азији извршила исто тако еманципацију жене од старих предрасуда. Али савладати на стотине и стотине година застареле предрасуде и обичаје није био лак посао, и треба га сматрати као истински добитак, и ако је у ствари релативан. Нове погледе о жени и њеној улози у приватном и јавном животу постепено шире оне жене са запада или са истока Совјетске републике, које су имале прилике да се ма где у централи баве сличним послом, па чак су им често ти послови постали и циљ живота. Јавност у Совјетској Унији веома подупире те тежње, јер она гледа у њима двоје: револуционарну победу досадашњих прилика и метода, да се економски искористе до сад неупотребљене женске снаге. Ово ширење европеизма и међу женама на истоку, највише потпомаже рад у различитим радничким и сељачким клубовима, који се оснивају постепено свуда, где се нађе јаван функционер или јавна

функционерка, који су вољни да приме посао организовања. Овде ћу дати преглед, како је организован рад међу женама, нарочито оснивање клубова, у појединим деловима Совјетског истока, какав успех је био постигнут и шта је циљ рада. У Асербејџану (јужни Кавказ) основан је први Женски Клуб год. 1920., по имену револуционара Али Бајрама. У почетку приступило је Клубу само 100 жена, татарка из Асербејџана. При крају год. 1926 Клуб је имао 1600 чланица. Његов рад није примећен само у Баку, главноме граду Асербејџана, него и у Целој покрајини, где су основана и два нова Клуба. У тим клубовима су школе за ликвидацију аналфабетизма, политичке, т. ј. комунистичке школе, курсеви за опште васпитање, и курсеви у којима се спремају младе татарке и туркиње за педагошки рад на селу. Основали су школу за бабице, која је бројала у последње време 86 ученица, што је веома висок број. Клуб има и курсеве за балет, позоришне представе, свирање и певање, и т. д. Поред политичких предавања одржавају се и предавања о хигијени, полним болестима, дечјим болестима, васпитању деце и т. д. До пре кратког времена је било велико позориште без глумица, и женске улоге глумили су мушкарци, а данас је савладана и та предрасуда и драмски кружић Женског Клуба дао је и глумице. Много гора је била у почетку ситуација у Туркестану, где је општи развитак становништва далеко нижи, но што је то случај у Асербејџану. Патриархални начин живота је дубоко укорењен. Ту је био основан Женски Клуб 1925 г. Већ при крају прве године рада, овај Клуб је извршио врло много измена, као и Бајрамов Клуб. Успоставио је везу између градова и појединих села, тако да сељанке, долазећи у варош, сматрају Клуб за своје средиште и ту се саветују за све ствари. Клуб има три одељка: културни, радни и економски. Поред тога издржава саветодавницу за дечје болести, за мајке, амбуланту и дечје забавиште. Жене Туркестанке, које су се образовале у Клубу, посећују са лекарима, болничаркама села, носећи лекове и организујући лекарску помоћ. Тиме придобивају поверење становништва, врше пропаганду међу сељанкама, придобивају их за нови начин живота па и за нови режим. Лекари одржавају популарна предавања о разним болестима, и раздају лекове по ниским ценама. Кроз Клубску амбуланту пролази просечно дневно 60 жена. Клуб има исто тако и оделење за ликвидацију аналфабетизма, за васпитање и гинеколошко оделење. Приређују се и практични курсеви за уређење баште, за ткање, за поправљање ципела и т. д. Веома леп пример дало

је једно племе у Амолинску, које броји 1600 породица. Ту је у току једне године више стотина жена научило писати и читати, а затим су саме основале Женски Клуб, са широким делокругом рада. Наравно да се овакве појаве не могу генералисати, али их ипак можемо забележити неколико десетина. На врло тешке услове за рад су наишле борци за женски покрет у републици Буртјатово. Становништво је још у већини номадско. Рад жена је тек почео у години 1926. У току прве године се подигао проценат писмености међу женама од 1 на 7, а међу девојкама од 7 на 20. Овде рад напредује уопште врло полако и ограничен је на најпримитивније просвећивање преко скупова и забава. У Дагестану на Касписком мору постоји Женски Клуб већ више година. Има 150 чланица, од којих су више од половине чиновнице тамошњих совјетских области. Клуб има саветодавницу за мајке, забавиште за децу, организује покрете жена у провинцијама, поучава их ткању ћилимова, пољопривреди и т. д. И овде највише успеха има просвећивање хигијене, које врше лекари. Много тешкоћа има просветни рад, у Киргистану. Ово није само због разнолике националности становништва, и разлике у њиховом благостању, или због малог броја вароши, већ због нарочито ниског културног нивоа и неписмености. До сада су постигнути резултати незнатни. Просвећивање се састоји у томе, да су жене организовале путујуће агитационе колоне, које имају за задатак да утичу на жене да напусте старе обичаје и да се заинтересују за јавне послове. Овај посао је веома тежак, али ипак није без изгледа на успех, јер су киргишке жене веома даровите и веома љубопитљиве, што иде у прилог новим апостолима. У тој покрајини већ сада постоји око 40 стација за радснице, неколико Женских Клубова, лекарске консултације за жене и т. д. Кад киргишке жене једном схвате нову науку, ништа их више не задржава, већ и саме предузимају пут на десетину километара да присуствују предавањима или седницама, за коју су благовремено сазнали да ће се одржати. Изванредно важно место у Женским Клубовима у Средњој Азији заузима Женски Клуб у Ташкенту. Ово је међу најстаријима и пошто му је средиште у месту са стотину хиљада становника, има највећи реноме и најбоље је опремљен. Али и овде је почетак био веома тежак, јер је велики број становника муслиманске вере, и предрасуде су имале у почетку јаку улогу. У почетку су у Клуб долазиле само четири домаћице, а данас има преко 500 чланица, а разна приређивања у Клубу посећује преко хиљаде жена. Највећи број жена припада Узбекима, мањи Татарима, а остале, око 120 припадају најразличитијим азиским пле-

Српска игра и песма као мотив уметничког плеса *

Било је то пре шеснаест година када је госпођа Мага Магазиновић, удружена са д-р. Зором Прицом, после студија у Немачкој, први пут иступила са својом новином смелога босоножја пред претежно необавештену, неповерљиву, донекле и запрепашћену публику предратнога Београда. Кажем необавештену публику, јер могли су се онда на прсте избројати они који су знали шта та новина значи за телесно и душевно здравље, за лепоту и култивисање тела, за развијање и неговање естетичких осећаја, за подизање расположења и животне радости, у кратко шта она пружа у васпитном и уметничком смислу. Већина публике је, напротив, у овој новотарији видела нешто непристојно и неозбиљно, а мајке су, врло много, истицале још један свој против разлог; онај наш вечити страх од назеба. Због школе г-ђе Магазиновић водила се борба у кући између родитеља и деце, у јавности између обавештених и необавештених. Старија генерација заузимала је доста енергичан став према тој „опасности" која је претила да заведе и поведе на странпутицу наш женски подмладак. А омладина? Она је одушевљено прихватила ритмичку гимнастику г-ђе Магазиновић: тај назив био је обланда у којој је требало прогутати смелу новину. Нарочито ученице, гимназисткиње, сма-

* Конференција одржана у Манежу, на концерту Школе за Ритмику и Пластику г-ђе Маге Магазиновић.

трале су за срећну ону другарицу која је код родитеља успела да се упише у школу за ритмичку гимнастику и да чак учествује на јавним часовима! Овде нам се намеће питање: шта је управо побудило г-ђу Магазиновић да збуњује безазлени Београд и шта је навело да руши мир толиких породица? То је био један, у Београду дотле невиђени, догађај. Американка Алан Мод, уметница правца делсартистичког, који је извор свих школа модерне ритмике и пластике, дошла је била и приредила концерат уз музику Шопена, Мендељсона и Штрауса. Пред тим догађајем Београд је стајао зачуђен и запањен, а г-ђа Магазиновић усхићена у највећој мери. Дошло је лично познанство њено са уметницом Алан Мод, са којом се срела у атељеу покојне сликарке Надежде Петровић. После тога, г-ђа Магазиновић студира у Немачкој уметничку игру и отвара код нас прву школу за Ритмику и Пластику. Позната је ствар да уметност сваке епохе носи или општечовечанске ознаке, заједничке свима културним народима, или обележје народно, расно племенско, чак и локално. Разуме се настаје и укрштање, борба између ова два правца, превага једног или другог у погледу технике, стила и мотива. У историји наше књижевности и уметности видимо исте: појаве. Док је средином деветнаестога века наше песнике инспирисала народна поезија, крајем деветнаестог а почетком двадесетог века преовлађује тежња да се иде са општом струјом западних народа. Тако је било

и са музиком. А пред ослобођење и уједињење јавља се понова уметничка тежња да се црпи из народног блага. То видимо и данас ксд неких писаца и уметника. Покушава се у књижевности, у вајарству, сликарству, декоративној уметности, музици, па чак и архитектури да се национални дух изрази у националном стилу савременим уметничким средствима. На разним, странама јављају се покушаји да се наша култура постави на националну базу. Једина грана уметности јс игра на којој се до данас у том смислу није ништа покушало. Међутим, мотиви народне попевке и песме пружају материјал за савремену ритмичку и пластичку одбрану. Нас сада интересује у ком правцу се креће ритмика и пластика г-ђе Магазиновић. Да ли је њен рад само преношење општих места и пресађивање онога што је научила од својих учитеља Далкрозе, Бодеа, Лоелалда и Лабана? Или је то покушај самосталног стварања иа националном тлу из грађе коју пружа наша традиција и наш народни живот? У почетку, сасвим разумљиво, рад г-ђе Магазиновић показује оно опште човечанско обележје. Али 1920 године, сасвим спонтано, из чисте љубави према лепоти наших кола, која су после рата толико настрадала у новом друштвеном културном животу, г-ђа Магазиновић почиње да ритмички и пластички обрађује наше националне игре. Прво је обрадила Србијанку, па Ђурђевку, и онда су се ређала друга кола: Кокоњеште, Врањанка, Неда Гривне, Заплет, Тројанац, Шумадинка, Славјанка и јужно српска Пај-

душка. Кад је Рудолф Лабан са својом трупом из Хамбурга гостовао у нашем позоришту 1924 године, присуствовао је једном часу у Школи за Ритмику и Пластику. Тада му се нарочито свидела наша кола у савременој уметничкој обради г-ђе Магазиновић. Рекао јој је: „Да сте мушкарац, ви би сте из тога материјала створили какав велики плес; али жена обично стане на пола пута“. Две године после тога, и можда баш због тога, покушава г-ђа Магазиновић да изради пластичку пасторалу Јелисавку, по истоименој песми у духу народне поезије од г. Михаила Сретеновића. То је био први део једне замишљене трилогије Косовски бој. Али како замисао о извођењу Косовске битке није могла да се оствари без довољног броја ученика, то је из народне легенде узета само завршна сцена Косовска девојка , која као елегија и молитва чини прелаз од пластичне пасторале Јелисавке ка пластичној балади Смрт мајке Југовића. „Јелисавка“ је састављена из народних кола, песама и елемената народне песме о вили. „Косовска девојка“ састављена је из општих паганских молитвених покрета са широким народним православним крстом на завршетку. „Мајка Југовића", међутим комбинована је, пре свега, од покрета који се виђају на нашим старим фрескама, дакле у византијском стилу. Такав је чисто декоративни увод ове баладе коју чине сцене; долазак дворана, деце и снаха. Друга врста покрета из којих је „Мајка Југовића“ састављена, јесу изражајни

Број 5.

,ЖЕНСКИ ПОКРЕТ*

Страна 3.

Прилажите за фонд листа.