Женски покрет

ЖЕНСКА СТРАНКА.

Оснивање „Женске Странке“ није изазвало чуђење само у редовима жена, још много више код мушкараца, практичних познавалаца спољнег и унутрашњег политичког живота. Жене још без политичких права, и шта више живећи у земљи с тако хетерогеним културним и политичким елементима, као што је наша, оснивају засебну политичку партију, и ако ни мушкарци, који имају политичку традицију, нису успели да сведу наш политички живот на неколико јасних, изразитих политичких групација. Наш политички партикуларизам је тиме добио баш у женама појачање, што је на штету здравог политичког развитка. Како у садашњости тако и у прошлости потврђен је факт да је последица великог броја политичких партија кочење рада, потребног за напредак народа, јер се у таквим приликама своди политички живот на сплетке и на просто трговање политиком. Ово је, дакле, први разлог зашто не можемо сматрати оснивање „Женске Странке" за потребно и корисно како за жене саме, тако и за „културни, морални и здравствени опстанак наше државе". Од самог почетка политичког живота стварале су се политичке партије или на основи верске припадности, или националне, или због династичких питања, или у новије доба нарочито на основи економских и социалних принципа. Много ређе их је стварало лично ривалство међу онима, који су хтели по сваку цену да постану политичке вође, као што је био случај у италианским средњевековним републикама. XIV век проживео је ужасну политичку борбу, у којој су се бориле црквена и светска власт за премоћ. Два столећа доцније је потекла из Француске борба против верског тиранства и за признање идеја природног права и суверенитета народа. Енглеска револуција је ишла за победом парламентаризма, Француска је имала већ знакове класне борбе, борба енглеских колонија у Северној Америци се водила под девизом независности. XIX век пун је борби за идеје демократизма и доцније најизразитијих класних борби. Свуда, дакле, видимо да су се водиле политичке борбе на принципима, који су били доминантни или за неко доба, или за извесну групу, и који су имали за живот масе пресудну важност. Да ли може ко озбиљно да тврди да је разлика у полу чињеница, која је од пресудне важности за живот народа, човечанства? Разлика у полу, која се протеже кроз живот свих живих бића, само је једна природна појава, потребна за одржавање живота. Стварати на тој природној појави групације, значи уносити у вечите законе природе борбу. Само непознавање развитка економског и социалног живота може створити мишљење да правна и политичка неједнакоправност између жене и мушкарца проистиче из разлике у полу. Та разлика долази из различитих улога, које су имали мушкарци и жене у економском и социалном животу. Како је тај живот уређен, тако да има један извесан број мушкараца главну улогу у том животу, они су узурпирали за себе и сва јавна права. Зато је јасно зашто и сви мушкарци нису у једној јединој партији, и међу њима има зависних и независних, социално и економско јачих и слабијих и према томе они су се груписали у политичке партије.

У почетку феминистичког покрета било је време, кад су сматрале жене да су узрок њихове потчињености у друштвеном и државном животу мушкарци, мушкарци у опште. Али развитак друштвене науке показао је женама да није пакост мушкарца она препрека, која им спречава пут до потпуне једнакоправности, него да је препрека иста, као код свих зависних класа, то јест њихова економска и социална зависност. Жене су данас у истом положају као што је била н. пр. радничка класа пре 50 година: без политичких права и у економском животу предмет неограничени експлоатације, социално на најнижем степену. И како је радничка класа дошла постепено до уверења да може постићи економско и социално побољшање само кроз политичка права, тако је и са женама. Жене се не боре за политичка права само због тих права, него их сматрају као нужно средство за постизање економске и социалне независности. То је покретна сила која их удружује, која им показује пут у борби. Из тога следи да је „неослобађена" жена већ политички опредељена, ако тога можда није ни свесна. Проглас „Женске Странке“ не каже зашто су жене „бића другога ранга", и да нису само оне у том положају. Тиме је пропуштен најјачи разлог за стварање једне политичке партије. А о томе како да употребе своја права, проглас каже: „Сматрамо да је за културни, морални и здравствени опстанак наше државе неопходно потребно да и жене узму потпуно учешће у организацији и животу државе. Зато се све грађанке морају што пре оспособити за политички живот“. Ни једна једина партија није до сад изјавила да се бори против културе, морала и здравља. Напротив, све су пуне лепих речи о тим стварима, које стоје високо над свима политичким борбама. За све, жене и мушкарце, култура је само једна, морал је само један, и здравље је само једно једино. Немамо ни једне од тих ствари, које би биле политичко опредељене и опредељене по полу. Због тога циља стварати политичку партију, каже, како је „Женска Странка" суверено прешла преко свих принципа, који су у стању да групишу у политичку партију. То је други разлог, који нас наводи да не можемо одобравати њено оснивање и уверени смо да ће да буде и она само женско удружене као што су и она већ постојећа, о којима каже проглас „да су израз женске делатности и женског социалног рада“.

Потребно је да се осврнемо још на нека тврђења, изнесена у прогласу „Женске Странке". Проглас тврди да „Женска друштва и удружења која данас постоје код нас не одговарају или по своме програму, или по својој организацији и тактици, политичким задатцима, јер нису пре свега политичке, партије и не баве се првенствено политичким питањима, него оним, која су у стању да пробуде код жена интересовање за политичка питања. А други разлог, што се у женским друштвима рецимо отворено у „Женским Покретима" који су чисто феминистичка удружења не ради искључиво у циљу „политичких задатака“, налази се у нашим политичким приликама и у самим женама. Жена има да се бори на два фронта: за политичку једнакоправност и за побољшање свога социалног и еко-

номског положаја. Како је ова друга борба много тежа, како иде много спорије, потребно је да жене баш тој борби обрате много више пажње, да је проуче свестрано. Жене тако страшно оптерећене традицијама, тако прожете погрешним схватањем своје улоге у животу, нису лако приступачне објективном посматрању свога положаја. С тога је премиса „Женске Странке" да садашње феминистичке организације у нашој земљи нису постигле више успеха због своје погрешне оргазације и тактике скроз и скроз неправилна. Феминистичке организације због тога не напредују тако као што би свака између нас желела, јер огромна већина жена још није социално пробуђена, није свесна своје социалне и економске зависности и с тога не осећа потребу да се организује. „Женска Странка" назива се поли-

тичком партијом. Ако судимо по манифесту (кога доносимо у целости на другом месту), морамо признати да то није манифест политичке партије, јер нам ме показује ни једне једине политичке идеје. Политичка партија тражи јасно израђене идеје државноправне, социалне и економске али у целом прогласу нема ни трага о тим идејама. „Женска Странка“ обећава у свом прогласу политичко васпитавање жена. У коме правцу? О томе не сазнајемо ништа, као да је то питање незнатно и неважно. Ако пак сматра „Женска Странка" за политичко васпитање то „да жене буду из раније навикнуте на рад у политичкој организацији, сличној оним организацијама у које ће жене пошто стекну бирачка права моћи да уђу као пуноправни и пуноважни чланови 6ирачи“, то им морамо признати да су истакле оно што није за политичко васпитање ни од какве важности. Не познајући механизам политичких партија, сматрају познавање спољашње форме за оно што ће направити од жене свесне бираче. О ефетку те врсте васпитања, дакле о организацији политичких партија тако како су организоване свуда јаке партије главни одбор, окружни одбор и месни одбор каже добар познавалац политичког живота, Хасбах, ово: „Ко може да прати игру са естетским миром, тога задиви њена гротеска величина: водећи капиталисти, вођене вође партије, стварају у својим новинама јавно мнење, које доцније код бирачких кутија масе убогих и неуких проглашавају за вољу народа“. За такво политичко васпитање, у истини „Женски Покрет" неће утакмице са „Женском Странком". Не једанпут него у свакој прилици, гдегод смо могли наглашавали смо политичко васпитање с циљем да је потребно да политика постане орган живота, а не обрнуто, као што је то сад. „Женска Странка" је погрешан покушај, она је доказ политичке недозрелости. Београд.

Алојзија Штеби.

Заједничко школовање мушке и женске дјеце у средњим школама.

Под горњим насловом изашао је чланак у нашем листу од 15 априла. У њему се и са пуно симпатија према темељним начелима феминизма износе убједљиви докази о користи коедукације, и кад писац чланка не би био за радикално ријешење тога питања заговарајуНи апсолутну коедукацију, могли бисмо сви без ограде прихватити разлагања проф. Бранковића. Проф.

Бранковић разлажући о користи коедукације прихваћа је као безувјетну одгојну потребу. Једним врло јаким аргументом госп. професор брани своје становиште, кад тврди, да тиме оба пола долазе до тачнијег сазнања своје психологије, што спречава мушкарца да у каснијем животу као одрастао човјек безобзирно потцјењује цио женски пол. Без сумње је то један од важних момената, који говори за коедукацију, само што госп. професор заговарајући је бјежи од средње линије и тражи да се од нове школске године изврши коедукација и по главним нашим центрима, гдје су женске школе. Заједничко школовање мушке и женске дјеце не спада ни у нас, хвала Богу, у неријешења питања. Свак се је више и код нас на то приучио тако, да је мало који родитељ толико конзервативан да би у мјестима гдје нема засебних женских школа своју кћерку, па био и имућан, дао у један женски завод вани, само зато што је противник коедукације. И доиста значило би да смо врло мало напредни, кад бисмо били приморани да о коедукацији данас расправљамо на дуго и широко у намјери да је бранимо, кад су се у напредним државама ђамантском чврстоћом једног одгојног система кристализовала сва добра наговијештања прошлих вјекова о сходности заједничког школовања дјеце.

Премда смо прилично конзервативни и многе здраве идеје које у практичном животу доносе одличних резултата у напредним земљама, ми примамо доста касно и с неком особитом скепском, на срећу се је коедукациони систем релативно брзо одомаћио и тешко би се тко нашао данас, који би могао да ad limine одбије коедукацију као штетан одгојни систем. И прије него што је коедукација заведена у школе, расправљало се је много о томе особито у стручним листовима, па је сувишно понављати све лијепе стране њезине али треба бити искрен па признати да и коедукација, као и многа друга ствар, има своје лице и своје наличје односно своју лијепу и своју лошу страну. Тко и мало има посла око одгоја дјеце опазио је, да дијете у неким годинама проживљава своје критично доба, па су и многи родитељи и наставници сложни у томе, да је у то доба потребит далеко већи надзор над дјецом него је то у нормалним приликама стога има много и те како, напредних родитеља и либералних наставника, који заговарају апсолутну коедукацију у основним школама и свеучилиштима, док песимистички гледају на њу у доба пубертета дјеце. Не може се рећи нити да ти људи апсолутно гријеше, кад су кадри да своје становиште образложе примјерима из искуства. Држим да је врло добро што родитељ, који жели, може да школује своју женску дјецу заједно са мушком дјецом, али зашто да се онемогући родитељима и слобода избора, да ли ће дјевојчицу дати у мјешовиту или засебну женску школу? Да докажемо ваљаност коедукације радо се позивамо на просвећење Сједињене Сјеверне Америчке Државе. Истина је, да је коедукација у Америци врло популарна и да свуда показује одличних резултата, али ни ту није она апсолутна, јер осим мјешовитих средњих школа има и засебних женских школа. Пригодом свог боравка у Америци у држави Illinois године 1920 посјетила сам двије такве засебне женске школе и то Royxemore School у Evenstonu и Normal-

Администрација: Кнез Михаилова 46/I.

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Београд, 1 јуна 1927. БРОЈ 9 ГОДИНА VIII.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата 48 динара. Примерак 2 динара.