Женски покрет

school (учитељску школу) у Чикагу а апсолутна је коедукација проведена у Америци у основним школама. И у другим напредним државама као у Чешкој, Немачкој и другдје уз мјешовите школе постоје и засебне женске школе. Бит ће да су важни разлози руководили те напредне државе да подржавају оба одгојна система, па зашто да ми, који смо и по одгоју и по темпераменту разноличнији, наједанпут апсолутно прекинемо са једном одгојном традицијом, да на другој страни изазовемо оправдану критику и оснивање засебних женских конфесионалних школа у већем броју него што досад постоје. Већем приливу женскиња у професорски ред не сметају озбиљне засебне мушке школе. Кад би се рационалније попуњала мјеста на средњим школама, и кад би у распореду професора на поједине школе била мјеродавна само стручност, сигурно би и успјех у школама био бољи а ауторитет у вишим разредима не постизава професор зато што је мушкарац или жена, већ зато што познавањем свог предмета импонује својим ђацима а наставница, која тешко ради на чисто мушкој школи, исто би тако тешко радила и у мјешовитој школи па то не би био довољан разлог за апсолутну коедукацију. Кад здраву праксу напредних држава иако касније ипак једанпут прихваћамо, онда будимо опрезни па и коедукацију примјењујмо како нам се нуђа са страна без сувишних експеримената. Сплит

Д-р Јелка Перић.

Одредбе Српског грађанског законика и његовог изворника 1) које се односе на мајку.

1) На изворник Срп. грађ. зак. обазиремо се нарочито са тог разлога, што је то Аустр. гр. зак. који и данас важи у Словеначкој и Далмацији, као и Хрватској и Славонији.

Одредбе које регулишу правни положај мајке као такве налазе се и у Српском грађанском законику и у његовом изворнику Аустријском грађанском законику поглавито у глави III првог дела оба законика, која у српском носи назив „о правима и дужностима родитеља и деце“ а у аустријском „о правима између родитеља и деце“. Сем тога, мати се спомиње још у I одељку другог дела оба законика, у главама које говоре о наследству с обзиром на законо наслеђивање. Фактичко стање родитељи и деца створило је односе између родитеља и деце који су на првом месту моралног карактера, али чим је право издигло брак и породицу на степен правне институције, самим тим су и односи између родитеља и деце добили поред моралног и правни карактер, те их је и позитивно законодавство морало на неки начин регулисати. Оба законика при регулисању ових односа имају у првом реду у виду родитеље, под којим се изразом подразумевају и отац и мати, а тек у случају да се родитељи дечији не слажу или да је отац без имовине, или најзад, да је непознат у случају небрачности - законици изрично регулишу правни положај мајке према детету. Говорећи о правном положају матере, морамо имати у виду мајку брачног и мајку небрачног детета, јер се њихов положај, нарочито према Српском грађанском законику, веома разликује. Прелазимо прво на правни положај брачне матере, пошто и сам законик сматрајући брак као правило првенствено говори о брачним родитељима. Родитељи под који израз, како сам законик објашњава, долази и мати, дужни су деци својој бити хранитељи и старати се како о дечијем животу и здрављу тако и васпитању. И Српски и Аустр. грађ. зак. прописују да ова дужност првенствено лежи на оцу али, док материна дужност у погледу издржавања треба да буде секундарна, у погледу неге детињег тела и здравља она је примарна. Аустр. гр. зак. то изрично прописује (§ 141.), у Срп. гр. зак. првенство ове дужности даје се извести из $ 118. Дужност издржавања

детета пашће поглавито на мајку у случају кад отац нема никакве имовине а мати има, и трајаће све док дете не буде било у стању само себе да издржава. У погледу питања, кад се има узети да је дете способно да само себе издржава, Срп. гр. зак. и његов изворник нису сагласни, јер док Срп. грађ. зак. за такав рок узима пунолетство 21 годину код мушкараца а код девојке удају; изворник његов не прецизира рок, већ изгледа оставља суду да реши у сваком датом случају, вероватно с обзиром што се по Астр. гр. зак. пунолетство стиче у пуној 24 години, а више је него јасно да је човек, кад не постоје изузетни случајеви, и пре тог доба способан сам себе да издржава. Код изузетних случајева разних болести и неразвијености или недостатака било физичких било душевних ова дужност издржавања деце траје и дуже или стално. Родитељи, па ни мати, немају права тражити од деце накнаду трошкова учињених на њихово васпитање, из имања дечијег које би деца доцније стекла; али ако би родитељи и мати пали у оксудицу, деца су дужна родитеље пристојно издржавати.. Сем тога, деца су по Срп. гр. зак. дужна своје родитеље поштовати и послушна им бити пропис чисто моралне природе а ако су деца непослушна и неваљала оба законика предвиђају, да родитељи имају права казнити их, само казна не треба да буде претерана нити по дечије здравље штетна. Кад се родитељи дечији не слажу живе одвојено или су чак и разведени, у погледу издржавања, неговања и васпитања деце и Срп. и Аустр. грађ. зак. остављају родитељима да то питање првенствено споразумно реше, а ако се не би могли споразумети, то питање регулишу законици само не оба на исти начин. По Срп. грађ. зак. који је најблаже речено скраћени превод Ауст. грађ. зак., кад се родитељи који се не слажу или су у разводу не могу да сложе у погледу издржавања, неговања и васпитања своје деце, закон решава овако: „да деца мушка до навршене четврте а женска до навршене седме године под материну негу и храну спадају а остала под очину бригу долазе ако не би особите околности среће ради дечије другу наредбу изискивале" § 118. Срп. грађ. зак. Ова дужност матере да код себе држи, чува и негује дете до 4 односно 7 године није само дужност, већ и њено право. Мати може децу и после изнетог доба њихове старости код себе задржати или, ако их је предала оцу понова к себи узети у изузетним случајевима, које предвиђе закон а ти су: душевна оболелост очева, ако би отац био суђен због злочинства на робију или затвор дужи од једне године, ако би био оглашен за распикућу, пропалицу и скитницу, ако би отац негде отумарао, па о њему годину дана не би било ни каквог гласа, ако би децу злостављао, на зло упућивао или њихово васпитање сасвим пренебрегао. Само ради ове могућности потребно је претходно утврђивање пред судом ма ког од набројаних случајева и судска одлука. Овакво решење о исхрани и нези детињој у случају неслагања и развода родитеља дао је Срп. грађ. зак. придржавајући се старог текста Аустр. грађ. зак., али је аустријски законодавац увиђајући и сам монструозност оваквог решења стару одредбу заменио новом, правичнијом и за добро дечије бољом. По новој одредби Аустр. грађ. зак. у случају неслагања одвојености или развода брака родитеља, ако се супрузи нису са пристанком суда споразумели о нези и васпитању деце, суд ће с обзиром на нарочите околности случаја и интерес деце, имајући у виду личност и особине супруга као и узрок одвајања или развода одлучити; да ли ће се сва или која деца предати оцу или матери. Аустр. грађ. зак. на тај начин одбацио је прецизирање доба дечије старости до ког ће се деца моћи поверити матери, ако она у опште заслужује да јој се деца повере. Сем тога, Аустр. грађ. зак. предвиђа и могућност измене одлуке суда по овом питању, без обзира на ранију судску одлуку или споразум супруга, ако се околности промене и ако интереси деце захтевају нову наредбу судску. У случају потребе постављања стараоца малолетној деци Срп. зак. о ста-

ратељству, који је заменио у Срп. гр. зак. главу „о старатељству", и Аустр. гр. зак. садрже једно интересантно неслагање у питању постављања мајке за стараоца дечијег. Тако: по чл. 23 Срп. зак. о старатељ. мати се може не примити за стараоца своје деце, мада је случај у пракси доста редак и ако га има, већином је узрок: уступање звања и вршења старалачке дужности коме старијем члану породоце из поштовања и поверења према истом. Међутим, по § 195 Аустр. гр. зак. мати се мора примити туторства. У одредбама које говоре о наследству мати се спомиње у Срп. гр. зак. у §§ 397 и 402. По првом имање материно, јер и она долази под појам родитеља, у случају њене смрти наслеђују њена мушка деца на равне делове (ако их има, иначе женска) а женска деца имају право издржавања и пристојног удомљења. По другом § 402 ако умрло лице нема потомства, ни оца живог ни браће, онда његову заоставштину паслеђују мати и сестре умрлог (ако их има) на равне делове. Међутим, по Аустр. гр. зак. за оставштину матере наслеђују сва деца и мушка и женска на равне делове; а ако умрли није оставио потомства његову заоставштину наслеђују оба родитеља и отац и мати на равне делове §§ 732 и 735 Аустр. гр. закона. Као што се из овога види, Срп. гр. зак. и његов изворник се веома разликују у погледу законског наслеђивања, па било да наслеђују деца мајку или мајка децу, што је последица усвојеног принципа приоритета мушке лозе над женском од стране Срп. гр. законика. Прелазећи на правни положај небрачне матере унапред морамо рећи, да је положај небрачне матере по Аустр. гр. зак. несравњено бољи од положаја небрачне матере по Срп. гр. зак., што је последица дозвољеног истраживања патернитета по Аустр. гр. зак, односно забрана истраживања истог по Срп. гр. зак. По Аустр. гр. зак., ако се према одредбама Грађ. суд. поступка утврди ко је отац небрачног детета, за издржавање, таквог детета прво је отац обавезан под општим условом да је у могућности дете издржавати; па чак ова обавеза, као сваки други дуг, у случају смрти небрачног оца прелази на наследнике његове. Поред обавезе издржавања небрачног детета, познати небрачни отац мора накнадити небрачној матери трошкове проузроковане порођајем и даљим њеним лечењем ако је ово потребно, као и издржавати саму небрачну мајку за првих шест недеља §§l66 н 167 Аустр. гр. зак. По § 168 Аустр. гр. зак. може суд по предлогу небрачне матере, ако јој је нужно и ако она није неморалног владања, и пре рођења детета осудити оног, чије је очинство у погледу детета које има да се роди вероватним учињено, да код суда положи суму за издржавање детета за прва три месеца по рођењу као и суму која небрачној матери на име раније изнетих трошкова припада. И поред тога што терет издржавања небрачног детета пада на оца кад је овај познат, по § 169 Аустр. гр. зак. докле год мати хоће и може сама да васпитава своје дете, отац јој дете не сме одузети нити престати са давањем издржавања детету, сем ако детету прети опасност од материног васпитања. У случају да се патернитет не може утврдити, сви терети падају на небрачну мајку. У погледу законског наслеђивања матере по Аустр. гр. зак., небрачна деца имају иста права са брачном. Она наслеђују не само своју небрачну мајку, већ и материне сроднике. Небрачног оца и очеве сроднике не наслеђују. Исто тако имање умрлог небрачног детета, које је умрло без потомства наслеђује небрачна мати и преко ње њени сродници. Небрачни отац и његови сродници не наслеђују. §§ 754 и 756 Аустр. гр. зак. По Срп. гр. законику, како се отац небрачном детету не сме истраживати, сем у два изузетна случаја: кад су у питању кр. дела одвођења и силовања, сав терет издржавања небрачног детета првенствено пада на небрачну мајку, а уз мајку и после матере дужан је и отац небрачно дете издржавати т.ј. ако

сам призна да је отац детињи §§ 130 и 131 Срп. грађ. закона. Што те тиче законског наслеђивања, по Срп. грађ. зак. мати може заоставштину свога умрлог небрачног детета, ако је ово умрло без потомства, наследити само у том случају, ако је своме небрачном детету била хранитељ што значи, ако је дете код ње одрасло и она сносила трошкове око издржавања и васпитања свога небрачног детета. Нарочито је свирепа одредба § 409. Срп. гр. зак. по којој небрачна деца, ако нису познијим браком позакоњена, немају право законског наслеђивања заоставштине ни своје матере а камо ли њених сродника. Интересантно је да српски законодавац поред великих измена и допуна, које су учињене од 1844 године до данас није нашао за потребно да ову грубу, нехуману и за нас Србе ни мало похвалну одредбу законску измену.

М. М. Влајић.

Глад.

Страшне вести нам стижу из Херцеговине. Дневне новине пуне су извештаја из појединих села Херцеговине, где умиру и стари и млади од глади. Да ли је било потребно да у нашој од природе тако богатој земљи дође у години 1927 до таквих ужасних појава, каквих није било ни одмах после рата? Држава је дала помоћ од неколико милиона за храну и за откуп и предујме за дуван. Та помоћ лечи моментално последице стања, које је зацарило већ одавно у нашој земљи. Водили смо жестоке партиске борбе, које су дизале час једног, ча; другог, свађали смо се око тога да ли смо један народ или три народа и мрзели смо се због тога; звучним фразама смо исказивали љубав народу од којега сад умире један део од глади. Али економске и социалне проблеме, који су тиштали тај народ, пустили смо лепо на миру. Освета је дошла; освета која ће показати пред целим светом нашу неспособност за решавање виталних питања нашега народа. Данас глад у Херцеговини, сутра можда у Црној Гори, прекосутра на острвима Јадрана у корист италианске агитације, а ми, који смо далеко од тих несрећних предела наше лепе земље, весело и безбрижно играмо, шетамо по корзу, бринемо се за најбољи пудер и руж, за најмодерније панталоне, кратке или широке. А тамо далеко народ умире од глади... Гладни народ у Херцеговини нека има за сад једну утеху: избори се ближе и бар ће га наситити најлепшим обећањима. Нема само наша држава пасивне крајеве, и по другим државама су кршеви, мочвари, неплодна земљишта, али свуда живи народ бар скромно, јер су свуда посветили тим крајевима највећу бригу. Ако не може држава да посвети тим пределима пажњу, био би ред на оном великом броју хуманих друштава и социалних удружења да чине од своје стране све могуће да одстране узроке те ужасне појаве, а не да лече само последице. Народни Женски Савез могао би помоћу својих удружења да уводи у оне крајеве кућну индустрију ручних радова и да организује продају производа на страни. Наши национални ручни радови толико су дивни и оригинални да би сигурно задобили сталне и добре купце широм света. Наш лист је отворен дискусији по том питању и нека се јаве сви који би могли да дају савете и планове. Београд.

Алојзија Штеби.

Мала Женска Антанта

Као делегати на конференцију М. Ж. А. у Прагу која ће се одржати од 30 маја до 3 јуна отишле су као званични делегати: г-ђица Милена Атанасковић из Београда, г-ђа Мица Поповић из Сарајева, г-ђица Др. Јелка Перић из Сплита и г-ђица Ангела Воде из Љубљане. Поред ових званичних делегата отишле су још: г-ђица Др. Марјана Краљ и г-ђа Терезија Шандор из Загреба, г-ђа Булић из Сплита и г-ђа Замбони из Београда. О конференцији донећемо извештај у идућем броју.

Страна 2.

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Број 9.