Женски покрет

и боље уређену размену израђевина женских рукотворина међу нашим земљама. Први део је био нарочито интересантан и изазвао је велику дискусију, и ма да се нисмо могли у свима питатањима сложити, било је извесних тачака које су примљене, а остале су остављене на даљу студију. Тежина и компликованост економских проблема захтева дугу и исцрпну студију свих истакнутих проблема, о којима ћемо се и у будуће бавити. Односно размене израђевина наших жена, донета је одлука да се у просторијама наших друштава и на другим згодним местима излажу узорци израђевина, који би служили за поруџбине, обраћајући се директно на женске организације у дотичним земљама. Овај ће се пројекат извести још у току ове године. У погледу пацифистичког рада, вођена је веома интересантна дискусија, у циљу да се пронађе најповољнији и најзгоднији метод за пацифистичку пропаганду. Донета је одлука да се у томе смислу усвоји следећи програм за рад у идућој години: 1) да се учини напор како би се привукле у М., Ж. А. и феминистичке организације следећих земаља, Албаније, Турске, Бугарске и Угарске, које би усвојиле наш програм рада; 2) да се одреди један дан у години када би наше организације вршиле велику пропаганду за пацифизам; да се сарађује и потпомаже рад националних организација за пропаганду за Лигу Народа; да се установи комисија, која би искрено испитивала све школске књиге, у циљу интервенције код надлежне власти односно уклањања свих редова, који су против ширења пацифистичког духа међу омладином; 4) да се успоставе везе међу професионалним организацијама у нашим земљама. Питање постављања главних принципа у погледу васпитања наше школске омладине, у циљу да се код њих развије дух солидарности и мирољубивости није могао бити исцрпно претресан због краткоће времена. Донет је закључак да је њему потребно посветити нарочиту пажњу. У томе циљу одлучило се да се то питање стави на дневни ред за идућу Конференцију, и да се обрађује у току идуће године. Свака секција је дужна да у току ове године ступи у везу са професионалним организацијама ради боље студије овога питања и да на идућој Конференцији буду у саставима делегација експерти за та питања, наименовани од стране компетентних професионалних организација. Одлучено је такође да се у току године ступи у сарадњу са Подмлатком Црвеног Крста и Фидаком у циљу што бољег зближења наше школске омладине. Решено је да се од новембра месеца издаје један Билтен Мале Женске Антанте, ради што бољег међусобног упознавања и пропаганде о нашем раду у целом свету. Овај ће билтен излазити на француском језику. На крају је донета одлука да се идући састанак одржи у Варшави, у пролеће 1928 године. Извршен је избор Управе: за председницу је изабрана г-ђа Тилицка, Пољкиња, за потпредседницу сам имала част бити изабрана ја, а за секретара такође Пољкиња, г-ђа Добска.

Милена Атанацковић.

Тежак задатак.

Финансиски Закон за буџетску годину 1927/28 овластио је министра финансија да састави нарочити Државни Одбор, у који улазе поред народних посланика и разни стручњаци. Тај Одбор има за задатак да предлаже измене у државној економији, које би имале за последицу да знатно смање државне издатке. Овај задатак Државног Одбора је веома тежак већ и по самој садржини, али је још много тежи услед тога, што води ако рад буде савестан расправљању ствари, које су код нас већ годинама постале скоро санкросанктне. Једна од највећих штедња за нашу државу била би строго спроведена деполитизација државних чиновника. Да би ојачала и утврдила свој положај до сада се свака влада а имали смо их у лепом броју инсталирала са „велипотезним“ премештајима и пенсионисањем државних чиновника, и постављањем нових, што наравно прогута огромне своте новца. Та деполитизација не би значила само велику уштеду на платама, селидбеним трошковима и пенсијама, већ би погодила и саму суштину нашег каотичног државног газдинства, т. ј. била би најсигурнији лек за корупцију, која материално слаби нашу државну економију, убија ауторитет државе и шкоди њеном моралном угледу. Корупција је плод нездравих политичких прилика. Доживели смо толико покушаја да ли су сви били истинити или само тактични гест, о томе не говоримо који су ишли на то, да искорене ово зло: јавне оптужбе, парламентарне анкете, митинзи. Али она је жилава, као змај са девет глава! Изгледа тако, као да су сви ти бучни протести били само здравица за њен процват vivat, cresceat, floreat! Код нас су се, на жалост, развијале политичке прилике тако несрећно, да је остајала увек доминирајућа само једна странка, а све друге су у односу са њоме незнатне. С тога су се на влади увек здруживале странке, које нису биле једнаке у погледу на своју моћ, и нису имале ничега заједничког у погледу на њихове програмске захтеве. Услед тога су се стварале коалиције, које нису могле бити постављене само на подлози преговора, који су уобичајени при склапању какве куповине. Мале фракције су се придобијале за цене, које су државно газдинство тешко обремењавале, а општем стању у држави нису давале никакве користи. А пошто је избор помагача увек био велики, водећа странка је имала лак рад: ко је мање захтевао, био је примљен, тако да је главном компањону увек остајао највећи део. Преговоре за раздеобу области називамо политичким жаргом „кризе“. Те кризе су биле у толико дуготрајније, у колико је било више партнера и у колико су Њихови захтеви били већи. Када је партнер био само приближно насићен обећањима, криза је била решена. Али у пркос толиком броју решених криза, живимо у сталној, дубокој и општој политичкој, а наравно такође и у економској кризи. Такав развој политичког живота је наравно дубоко променио и положај чиновништва, и немилостиво га је бацио у вртлог политичке трговине. Последица је да чиновништво не ужива онај углед, који би морало уживати у интересу државе, а сопственом се вољом не може избавити из тог вртлога. Ако Државни Одбор буде темељно проучио државну администрацију и државно газдинство, ако има поштену вољу да обоје реорганизује не само у техничком погледу, већ и у моралном, тада мора захтевати, пре свега, да се чиновништво не увлачи у странкарско политичку борбу, већ да се деполитизира. И влада, која би имала толико моћи, енергије и безобзирности да такав задатак доследно изврши и да одправља државне; послове строго по одредбама закона, која би била и ако политички партиска у своме раду за добро државе непартизанска, заслужила би највеће и најтрајније признање народа. Само кроз деполитизацију чиновништва би се могла стварно лечити корупција. Двоумимо да ће Државни Одбор свој

задатак извршити тако, да бисмо скоро доживели почетак краја корупцији... За тај задатак би било потребно да саслушају све државне лиферанте, који би им раскрили праву болест слабе државне администрације и економије. Управо то не би ни било потребно, јер се код нас јавно и неженирано говори о тим стварима. Прстом се показује на људе, који су заплетени у разне афере, у часописима се именују паразити, али сви лепо и даље мирно живе. И наравно, та појава је чудноватија од свега, најнеразумљивија и најмање ласкава за нас. Тумачити се може само с једне стране, и то с те, да су коруптивне махинације тако свестрано изпреплетале политичке људе, без обзира на странке, и тако их повезале, да је немогуће наћи међу њима оне, који би смели мирно с чистом савести оптуживати јер када нема судија, нема ни оптуженика.

Алојзија Штеби.

Једна велика неправда учитељицама.

Пре кратког времена морале су све основне и грађанске школе у земљи бирати у смислу чл. 5 Уредбе о учитељским дисциплинским судовима два учитељска лица која ће бити кандидати за стручне другове у обласном учитељском дисциплинском суду. Пошто није у Уредби казано да морају бити та „учитељска лица“ баш мушкарци, природно је да су некоје школе, нарочито оне где су у великој већини наставнице, предложиле за кандидате жене. Али од надлежних области оне су одбачене! Сигурно због тога, што су радне жене код нас изједначене само у дужностима, а не и у правима. На другоме месту нашега листа доносимо вест да је г. министар правде дозволио госпођи Др. Мари Илић адвокатску праксу у Загребу. Она је, дакле, постигла потпуну једнакост са мушкарцима, јер има једнаку спрему за свој позив као и њене мушке колеге. По мишљењу господина министра правде не смета ни њој, ни осталим њеним колегиницама, које у нашој земљи врше адвокатску праксу, да обављају овај свој позив, и ако су жене. Али у истој земљи одбацују жене, које имају једнаку спрему за свој позив као и мушкарци, да као лаички судије улазе у сталешке дисциплинске судове. Укрстило се истодобно једно савремено и једно консервативно схватање о правима жене. О тој ствари уредништво је примило баш из Загреба следећи допис: „Наша је школа Државна женска грађанска са 28 наставница (неке и са 20 година службе), једним наставником из пјевања (сасвим млад учитељ са две године службе) и једним вјероучитељем. Равнатељица нашег завода је, наравно, предложила као закључак учитељског збора двије наставнице. Сада се наше равнатељство поново позивље са стране просветног оделења у Загребу, да та два учитељска лица имају безувјетно бити мушки, ако их немамо у своме збору, да предложимо два лица са једне мушке школе. То се, ето, дешава женама у звањима, где оне сачињавају знатну већину и у којима већ раде каквих 70 година“. У Београду су такође на зборовима изабране жене као чланови дисциплинских судова, али им се сада од стране надлежних то право оспорило. Али тако није било само у Београду и у Загребу. И велики жупан љубљанске области одбацио је наставнице као кандидате са мотивацијом, да жене у опште нису пуштене ни као стручне ни као лаици-судије и зато не могу да буду у дисциплинским судовима. Али неколико стотина километара даље од Љубљане, у Марибору, велики жупан је примио предлог са женским кандидатима. Одбацивање учитељица за рад у дисциплинским судовима сматрамо за велику неправду. Мислимо да је дужност целокупне организације југословенског учитељства да енергично протестује против кривице која је нанесена учитељицама и да тражи од министарства просвете да изда Уредбом такво тумачење које неће искључити учитељице.

Треба ли жена да има иста права као и човек?

Једна докторска теза на l'Ecole des Hautes Etudes Sociales у Париву. Под горњим насловом, пре неколико дана, бранио је своју тезу један од овогодишњих кандидата ове високе школе социалних наука, која, као и све школе у Паризу, поред слушалаца Француза има и велики број слушалаца из целога света. Ово је, без сумње, била за дуги низ година, од када школа постоји, прва теза ове врсте. И како је одбрана тезе била јавна, био је присутан знатан број публике. Испитна комисија је састављена од тројице професора: правника, који је председник комисије, првог референта професора социологије и демографије, другог референта професора социалне белетристике. Председник комисије поздрављајући кандидата даје му реч: 1) да каже шта га је руководило да за своју тезу изабере горње питање; 2) да изложи главне идеје, градиво и метод рада; 3) да да закључак. „Права жене воде дегенерацији друштава, пропасти друштвеној. То је крај друштва, то је враћање варваризму". То је узрок који је кандидата руководио да изучава горње питање, то је почетак и закључак његове тезе. А као главне идеје: феминизам је против брака, против материнства (наталитет опада), омета прогрес науке, филозофије, уметности. Општа запањеност је завладала у публици. Не зато што је у кандидату видела антифеминисту, што је заиста редак случај међу слушаоцима ове школе, него што се кандидат служио вулгарним појмовима скупљеним овдеонде, и што хоће да им да вредност аргумента. Како кандидат није умео ништа више да каже о својој тези, узимају реч један за другим чланови комисија. Ништа није било лепше него слушати ове праве научне раденике како, да би одбранили углед науке, да би указали пут како се долази до научне истине, расплићу пред слушаоцима сву компликованост друштвених појава, показују како се научним очима гледа из друштвене епохе у епоху како се научним методом, који нема осећања и не познаје предубеђења у ономе што за лаика изгледа узрок, налази последица. Кандидат је, изгледа, мислио, баш зато што је изабрао ову тему, ако је изради у антифеминистичком тону да ће побрати лаворике. Он је мислио кад окриви жену за пропаст Рима, Јелина, свих незгода друштвеног поредка средњег и новог доба, кад окриви жену за све друштвене недаће до данас и данас, а за потврду узме све писце антифеминисте (чија је вредност, разуме се, врло сумњива), кад се послужи свим баналним појмовима о феминизму који су постојали и постоје, да ће триумфовати. И не само то, него да ће зауставити феминизам у своме покрету „стати змији ногом на главу“, што рекао пре неколико година код нас у Београду у својој антифеминистичкој конференцији т. прота Анђелковић, који ме својом аргументацијом подсећа на овог злосрећног кандидата Високе Социалне Школе у Паризу. Десило се обратно: непристрасним расматрањем научника, феминизам је добио своје право место. Чланови ове испитне комисије, који ни један није намерни феминиста, без сумње, пре врло кратког времена нису ни слутили да ће једнога дана, да би што јаче истакли незнање једног кандидата, да би истакли ненаучност метода, несолидност грађе, баналитет аргументације једне тезе, у ствари дати једну научну епопеју феминизму. Пуна два сата трајала је ова озбиљна критика и било право уживање за присутне, у чијој свести су се фискирале ове идеје: кандидат не зна довољно права, социологију, психологију, историју; не уме да посматра друштвене појаве у епохама које су претходиле; не разуме еволуцију друштва; не уме да посматра данашње друштво; не уме да чита или у опште не чита социалну литературу.

Страна 2.

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Број 10.

Скупљајте првтплатннне за „Женски Покрет"!