Женски покрет

НАШ РАД,

Алојзија Штеби.

У доба тако бездушног материализма, као што је наш, изгледа огромној већини смешно, ако је рад прожет идеалима. Овакво мишљење најјаче оцртава менталитет нашега доба и њихових људи; онај који још верује у идеале, исмева се и сматра за утописту. Жене, окупљене око Женских Покрета, утописти су такве врсте и у пркос оваквом мишљењу, оне неке никад напустити изабране идеале, јер су ти идеали база нашег реалног рада. Уочи скупштине Алиансе Женских Покрета треба да подвучемо ту базу, јер само онај рад, који је у свету тих идеала, од вредности је. Ситни, локални рад сваког Женског Покрета састоји се у главном у томе да женама покаже како оне могу само путем oрганизованих снага изводити извесне задатке и да им предочи да су жене само оптерећене дужностима, али им се нс дају ни основна права, која треба да има сваки грађанин. Овакав рад је спремање жена за ону борбу, чија ћe нам коначна победа донети политичка права. Али, сваки тај посао, и најситнији, има свој одјек у оним идеалима, који су за нас алфа и омега свакога рада, и који нам дају право да постојимо. До душе, ми не говоримо сваког дана о нашим идеалима, јер нећемо да их профанише свакидашња борба живота, која се одиграва на најгрубљи начин. Али, у извесним приликама а Скупштину Алиансе сматрамо за такву прилику потребно је да их јаче нагласимо. Наш феминистички покрет иде, можда, мало другим путем но што је ишао у осталим земљама. Наши Женски Покрети се, нису никад ограничили што се врло добро види из рада појединих Покрета, као и из свих бројева нашега листа само на она чисто феминистичка питања, век ми увек та пи гања доводимо у везу са животом у његовој целини. За сада можемо у истини расправљати сва та питања више теориски, али кад добијемо право гласа, говорићемо и о практичној примени својих теориских закључака. Ми смо пажљиви посматрачи нашег политичког живота, имамо пуно искуства из нашег социалног и просветног рада, и то нас је довело до тога, да смо у нашем раду поставили идеале, од којих никада нећемо одступити. Свуда у јавном животу осећамо тежњу, да се правда идентификује са силом. Тако схватање правде ми увек одклањамо, јер је историско искуство доказало, да је такво схватање правде довело јаке и велике државе до пропасти. Бити силан, када се имају сва средства на расположењу, не захтева никакав напор духа, али бити праведан, када се може бити и

силан, то захтева мудрост, душевну; храброст и префињену свест. У заборав пада век, у коме се прослављала сурова сила, и налазимо се већ на почетку доба у коме ће карактерна и духовна јачина бити херојство, јер се само из таквих особина може ширити правда, коју никада не можемо упоредити са силом. Ми тежимо томе да се боримо свом енергијом за оно што сматрамо за праведно, али уједно ћемо сваки наш поступак критички промотрити, и допустићемо да у нашој савести говори противник са својим разлозима. Овакво схватање правде нам је највиши идеал, и с тога нећемо никада ником наносити неправду. Сигурне смо да ће нам такво схватање правде отежати пут, којим постизавамо своје циљеве, да ће изазивати оштре противнике. Али, ми нећемо никада одустати од тога идеала, јер смо дубоко убеђене да срећан живот може бити саграђен само на таквом схватању правде. . Логична последица таквог схватања води наш рад у два значајна правца. Један од њих се односи на социалну структуру друштва, а други на односе међу народима. Сваког дана смо сведоци експлоатисања широких слојева, и последица је даје многобројни део народа у сиромаштву, а мањи у великом богатству. Ова несразмерност у подели имовине није штетна само за физички развитак народа, него и за његов морални ниво, а такође и за саму државу. Тешке последице так вог стања могу се лечити само друштвеним уређењем и законима који би лечили узроке, а не оним законима, који погађају само те последице. Дуги низ година се чуо само из редова социалиста захтев да се мора свакоме човеку створити достојан живот. Данас чујемо исти тај захтев и из редова других социалних класа, јер су и они дошли до уверења, да је човек најскупоценије благо. Скроз и скроз капиталистичка Америка даје нам толико примера, како треба поделити зараду, како треба штитити живот и радну снагу. Код нас, нажалост,о томе се води врло мало рачуна, и експлоатација има слободан пут. Права цивилизација и култура у таквим приликама немају погодно земљиште за свој развитак. Пошто резултат напора сваког напредног покрета мора бити подизање културе за све чланове народа подједнако, то и наш покрет има тај исти идеаљ Пут ка томе идеалу иде кроз дубоке социалне реформе, које ће из темеља изменити данашњу со циалну организацију друштва. Постићи стање које би омогућило сталан мир међу народима, важи данас као неостварљив идеал. Преовлађује

мишљење да је само непрестана борба суштина живота народа, а презире се мишљење. да је непрестано прилагођавање измењеним економским и содиалним приликама суштина живота народа. Нисмо слепи за велике препреке, које стоје на путу да се мишљење прилагођавања прошири. Али, то нас никако не одвраћа од идеала трајног мира м eђy народима. Убеђени смо да бисмо тај идеал много лакше остварили, ако бисмо успели да васпитамо младе генерације у духу љубави, и ако би био сваки народ у стању да угуши у себи „свети егоизам". За cpeћу народа није битно то, колико велику земљу има, већ је битно то, како је та земља уређена. Наш рад воде високи и светли идеали, наша верност према њима је непоколебљива. Ти идеали пратиће нас и таа, када после политичког изједначења будемо радиле свака на другој страни, и ти ћe нас идеали спајати преко свих партија. Београд.

Признање рада Мале Женске Антанте.

У броју 146 »Трговинског Гласника« од 20 јула т. г. написао је Г. Др. Ђ. чланак »Како се може радити на бржем извођењу привредног мира међу Балканским народима«. У томе чланку расправља Др. Ђ. о економским резолуцијама Мале Женске Антанте, примљеним на овогодишњем састанку у Прагу. Писац се нарочито задржава на ономе делу у коме се препоручује националним секцијама М. Ж. А. да раде на стварању царинског савеза. По његовом мишљењу од највеће је важности стварање царинског савеза међу Балканским земљама, и у ту сврху предлаже да се подели М. Ж. А. на две секције, на Балканску — или како је он на зива Горанску и Средњеевропску. У прву би ушле: Румунија, Краљевина С. X. С. и Грчка и што пре да уђу Бугарска и Албанија; у другу би ушле Чешка и Пољска, а по могућству Маџарска а можда и Аустрија. Балканској секцији ставља писац пре свега у задатак да поради на стварању Царинског савеза међу балканским земљама, пошто би то био најсигурнији пут ка привредноме миру на Балкану, који је по мишљењу писца, од огромног политичког и економског значаја. Ову своју идеју поткрепљује писац следећим речима: »Код држава Горанских, индустрија је слабо развијена, код поменутих средњоевропских држава је јако раз вијена. Постоје јаки разлози за развој националних индустрија појединих Балканских Држава. Балканске Државе могу да се вежу јачом везом Царинским Савезом а да не доведу у питање развој својих националних индустрија. Шта више царинским

савезом међу Балканским државама добија се велика царинска област за све Горанске индустрије; њихове националне индустрије добијају новог замаха и полета. Шта добија једна држава развојем своје индустрије? Она се богати, снажи, запослава своје држављане; ствара подлогу за одржавање и исхрану много већега броја становништва; напредује културно и технички; осигурава своју националну одбрану, јер техника игра и играће још већу, можда и пресудну, улогу у будућем рату: ствара активан трговачки биланс; осигурава националну валуту и т. д. То се све за Горанске Држааве постизава стварањем Царинског Савеза Балканских Држава: наше, Бугарске, Румунске, Грчке и Албаније. Сем тога тиме се ради и на миру уопште, јер се државе у Царинском Савезу и политички приближују једна другој. Царинским Савезом се смањују па и изглађују политичке па донекле и националне противности, јер савез значи несумњиви споразум, а где је споразум ту се противности по себи морају смањивати. Ви ћете рећи, кад је Царински Савез тако добра ствар зашто не радити да се примени на све државе М. Ж. А.? То би било врло добро, али како нам изгледа за сада немогућно, јер је код групе држава Средње Европе у М. Ж. А. индустрија јако развијена, те би Царинским Савезом биле националне индустрије Горанских (Балканских) држава угушене. Та би жртва била и сувише велика и националне државе Балканске не би, што је најглавније, на ту жртву ни пристале, јер би им се тиме смањио изглед на опстанак и одржање самосталности. Сада, на жалост, Балканцима не даје гарантије ни једна међународна установа на сигуран опстанак. Друштво Народа Још није толико снажно и чврсто, да би могло пружити ту гарантију, други уговори и споразуми имају само релативну вредност, те остаје за Балканце и Малу Антанту првенствено начело »У се и у своје кљусе«. Но тo не значи да ми потцењујемо досадање споразуме и пријатељства од стране осталих Великих и Малих Држава. Та су нам пријатељства и споразуми, и ако често прећутни, осигурали досада мир и поред немирних суседа. На против све треба урадити на осигурању мира, a с тим и мирног развоја и напретка. Царинским Савезом уноси се мир међ Балканске народе; осигурава развој Горанске индустрије; осигурава опстанак држава у савезу образовањем Једне велике Савезне Државе ма и савезне само у царинском погледу — једнога блока од преко 40 милиона становника. Ствара се једна Велика Сила, и ако не тако компактна као што су остале

Администрација; Кнез Михаилова, 46/1.

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 15 септембра 1927. БРОЈ 16 ГОДИНА VIII.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60. Примерак 2 динара.

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

ШСНН ПОКРЕТ