Женски покрет

У десетој години.

Општина Праг вотирала је ових дана 52 милиона чешких круна за градњу нових основних школа да тиме најдостојније прослави десетогодишњицу ослобођења. У десетој години самосталног државног живота, Чехословачка република се финансијски толико подигла да је полу-официелна „РгаgerРгеssе“ у уводном чланку за нову годину казала ово: Чехословачка редовно отплаћује своје државне дугове и тврдо је одлучила да више не узајми ни паре, већ мисли на то да позајмљује свој новац и ако у малој мери другим државама. Шта нам кажу ова факта, која бисмо могли допунити још другима? Пре свега то да сматра престоница Чехословачке један еминентно културан чин за једино достојан начин прославе десетогодишњице. А финансијска снага те младе државе показује са колико енергије, трезвености и смишљености су радили Чеси у току десет година да су постигли оно што су у стању постићи само велике државе. Десетогодишњи биланс њиховог рада на стабилизацији државног живота да не говоримо о њиховом културном раду могу они без страха показивати целоме свету. Како ће изгледати наш обрачун за један тако важан период нашег националног и државног живота, у коме је требало да ударимо непоколебљиве темеље за економски и културни напредак земље? Тај обрачун сигурно нећемо показивати свету. По старом рецепту ми ћемо се место тога утопити у море бучних фраза о такозваном „ослобоћењу" и „ује дињењу" да не видимо очајне истине. Истина је страшна, још страшнија због своје парадоксалности према природном богатству ове земље и бистрини њеног становништва. Увертиру у јубилејну годину засвирали су гладни становници Херцеговине, Далмације, Црне Горе и чак Шумадије (!), док престоница и остали »културни« и економски центри весело играју и опијају се, сељаштво се гуши у шакама зеленаша; незбринути инвалиди и инвалидске породице у тупом фатализму очекују крај живота да их спасе смрт државне „заштите“; у десетој години смо дефинитивно покопали заштиту деце и младежи, јер њу треба да спасавају по речима министра социалне политике приватна друштва, а држава је дезентересирана онима, који не бацају куглице; становништво је дефинитивно изгубило веру у правду; због 80% аналфабетских покрајина није до сад заболела глава ни једну владу, али смо сачували недирнуту бар једну културну тековину „глав-

њачу“; на корупцију смо већ толико навикли да говоримо о њој с благим осмехом разумевања како се говори о слабостима људи, који су нам блиски; и т. д., и т. д. Ту листу бисмо могли продужити у недоглед. Зашто је тако? Да ли је народ тако рђав да нема тежње за бољим стањем? Он је хтео, он је молио али политички трговци су га преварили својим слатким обећањима. И кад су добили од њега, што су тражили, поверење, они су се у међусобној борби отимали за власт. Али, не зато да би им била власт средство да испуне своја обећања народу, него зато да искоришћавају власт у себичне и партијске сврхе. Због тога није ни једна влада дугога века, јер завист једних руши непрестано оне, који су на власти. Ваљда ћемо дотерати да 1 децембра године 1928 набројимо 30 различитих влада, бар један светски рекорд! Једини политичар, који озбиљно тежи да се сагради политички живот на принципима. стоји осамљен, напуштен... Код нас имамо само два реда политичара: један ред који је на власти, а други који чека да дође на власт и мећу њима се води непрекидан дуел интрига, демагогије и уцењивања. Тај непрестани дуел, у коме видимо да секундирају једни те исти сведоци данас једноме, сутра одмах свом јучерашњем противнику, з г зрок је што за десет година нисмо решили ни једно крупно питање нашег националног и државног живота. Десет година слушамо да је радикална партија извор све наше несреће и ту песму су певале унисоно све партије, којс нису биле са њима заједно иа власти, али свака измећу њих је једва чекала да се пребаци на њихову страну. У различитим вариацијама гледамо кроз десет година ту политичку фарсу. Која политичка партија сме, дакле, пребацивати неваљалство другој, кад свака, ако има само прилику за то, подржава странку и систем, које сматра само у извесним моментима за зло? Наше политичке партије виде свој raison d' etre само у томе да су на власти. Све имају само један једини идеал: влада и власт. И кад постане идеал стварност, видимо да се није ништа изменило, само друге особе агирају у фарси. А народ? Он верује увек изнова политичким трговцима, јер не зна више ни куда ни камо, јер су му убили свест, јер су направили из њега средство за своје нечисте намере. Да ли има у овој земљи још идеалних људи, који би били толико несебични да поведу борбу не за власт , него за то да освесте напаћени народ? Да ли треба да чекамо другу

десетогодишњицу па да се дигну за чврсту акцију сви, којима се за првих дссет година толико згадио рад у политичком животу да су се са гневом повукли? Мислимо да је крајње време да се споје у један ред сви ти. Већина жена ићи ће си гурно са њима. Београд.

Алојзија Штеби.

O шездесетогодишњици Фрање Тавчарјеве.

На данашњи дан југословенске жене прослављају с пуно љубави, пијетета и поноса шездесетогодишњицу једне од својих најчеститијих, вред них и најугледних социалних радница, знамените Фрање Тавчарјеве. И поред тога што је југословенска жена из сва три племена народна у трку векова имала тешку прошлост, живећи у мраку и позадини потчињених и угњетених, ипак велики дух словенства и јаки расни смисао за живот, нашли су у свима епохама, кад јачег кад слабијег изражаја и у југословенском женству, као и мећу мушкарцима. Један од тих светлих примера, носилаца народних енергија, тежњи и идеала је и наша драга данашња слављеница. Рођена је пре шездесет година у Словенији, под срећном звездом за себе и за све чега се лати. И ако је остала сасвим мала без родитеља, ипак је имала срећно детињство. Одрасла је и била брижљи во васпитавана и негована код њене тетке Ајке. Поред тетке, још два стрица њена, надметали су се у љубави за своју љупку Фрањицу. И тако је дете расло у топлој атмосфери, коју су јој стварали њени најближи рођаци и од малена научила се била да командује срцима оних који је воле, што јој је и после, изванредно срећно послужило кроз цео њен лични живот и обилни јавни рад. У доба њенога детињства, школство у Словеначкој било је искључиво на немачком језику. И да се у дому њеном није говорило искључиво словенским језиком и да јој породица није дала солидно словенско васпитање, Фрања Тавчарјева. која је сва изражај словеначке душе и као таква припада свој Југославији, не би испунила живот свој великим и лепим делима, којима се поносимо све ми, југословенске жене сва три племена. Од свих књига које је у детињству читала, најмилија јој је била, како сама вели, словенски буквар. Њена тетка Ајка из рана је почела водити је на посела Љубљанске Читаонице и на словеначке дилетантске представе и остале народне забаве, кроз које се једино, у то време великог притиска немачке културе, спроводила народна мисао словенска: очувати своје Словенство и не изгу бити свој матерњи језик. Ради тога, већ у другој половини XIX века, словеначке жене одлазе, у не малом броју, на позорницу, у главном дилетантску, да путем представа, игре и забава послуже народу и очувају му Словенство. Подижући се у Једној честитој словенској кући, Фрања је читала од реда све словеначке књиге и листове. Између осталих и љубљански „Zvon“,

у коме је читала нарочито радове тада младог списатеља, Ивана Тавчара. Нарочито су јој се допала, вели Марица Бартолова, његова "Мртва срца“ и пожелела је да позна њихова писца. Није чекала дуго на то. Приликом једне словенске забаве, један господин, кога је умолила била да јој представи њеног омиљеног писца, упознао је с младим Тавчарем. У кућу њене тетке Ајке, залазила је често Марија Мурникова, тадања во-ђа словеначких жена. Као и сви велики духови, Мурникова је умела благовремено да увиди, да ће се из живахне и миле девојчице, моћи да изради Једна народна снага. Отпочела је узимати да јој помаже при народним пословима и уводила Је у исте. Па Једном базару у »Народном Дому« и Фрања је била продавачица. Имала је у коси бео олеандров цвет. Срце јој је закуцало живље, кад јој Је пришао млади Тавчар и затражио јој да му прода бели цвет. А још живље кад је давши му га дрхтећом руком, примила за њега богат откуп од двадесет форината. И тада су отпочели срећни разговори између младе словенске девојке и будућег великог човека словеначког. Они су их одвели 1887 године пред олтар и трајали су непрестано, за више од тридесет година. Никад нису престајали међу њима. Ни кад је донела на свет и одгојила у народном духу петоро деце, једну кћер и четири сина. Ни кад је она водила народно коло са својим друштвом, а њен Друг са својим; ни у времену тешких година народна страдања, а још мање кад су дочекали срећно остварење народних идеала, које је у доба њихове младости и почетка делатности, изгледало тако бескрајно далеко. Завршили су се онда, кад је песник, родољуб, велики човек и муж словеначки и Југословенски, незаборављени Иван Тавчар 1922 године заменио овај пролазни земни живот, оним вечним и бољим. Али и у тузи и болу, као ни за време срећних дана, Тавчарјева се није повукла с посла на коме је више од четрдесет година успешно деловала. Она је разумела, да нам ни наша срећа, ни наша несрећа, не дају права да се повучемо у себе и живимо са својим осећањима и сећањима, заборавивши заједницу из које смо никли, којој припадамо и којој дугујемо свој дуг и дело. * Фрања Тавчарјева је васпитаник на пољу хуманог и просветног националног рада, прве вође словеначких жена, Марије Мурмикове. До 1894 године, она Је њен најбољи сарадник и помагач. Када у Марту 1894 умре ова велика Словенкиња, зачетница женске делатности каритативне и националне, из најтежих дана борбе и рада, вођа словенских жена, за све што је лепо и велико, постаје наша данашња слављеница. Обим овога чланка не допушта нам да детаљно износимо рад ове велике жене, која је у току четири дуге де ценије учествовала, предњачила, водила или стварала разне акције словеначког женства. То су у осталом ствари које су њеним савременицима мање или више већ познате. Поменимо само неке од њих. Запојена духом своје велике претходнице и учитеља, Мурникове, она

Број поштанског чековног рачуна: 53.191. Администрација: Кнез Михаилова, 46/1.

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Београд, 15 фебруара 1928. БРОЈ 4 - ГОДИНА IX.

Власиик за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. - Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60. - Примерак 2 динара.