Женски покрет

је развила у себи подобност, да се прилагођује увек даним приликама и да, према потреби и времену, развија своју акцију у све ширем смислу и обиму. Противно методама, које су дотле примењивали у Словенији аристократски немачки женски кругови, да на јавни рад окупљају женски свет само из најотменијих и најугледнијих кругова, Фрања Тавчарјева обратила се широким женским народним слојевима, демократизујући на тај начин рад, искористивши све женске инициативе и енергије. Цела Словенија јој је у томе подражавала и зато је њен рад био тако плодан и многостран. Још пре смрти Мурникове, Тавчарјева је била председница прве меснс женске подружнице Св. Ћирила и Методија, друштва које је било израз тежња иридентистичке Словеније. 1901 године, заједно са осталим вредним женама словеначким, образовала је просветно, на далеко по добру знано, „Сплошно Словенско Женско Друштво “ и друштво „Атена“, чији је циљ култура и физичко развијање људскога тела. Постала им је прва председница и све до данас врши ту дужност с успехом и на част словеначких жена. Кад је 1906 године основан вели ким трудом и апостолском љубављу професорке, дивне и скромне Марије Веснерјеве, први женски словеначки лицеум и интернат „Младина“, у Љубљани, Тавчарјева је била једна од главних сарадника на остварењу овога великог дела и једна од трију старатеља ове установе, чији су видици били знаменито далековиди и широки, а коју је упропастио велики светски рат. Око 1910 или 1911 године ступа у везе са Колом Српских Сестара у Београду и истиче идеју, која је лежала на срцу многих словеначких родољуба, да се удеси заједничка акција са Колом Српских Сестара, да би се спречило емигрирање сиромашног словеначког женског света у туфе далеке земље, где се однарођује, а врло често и пропада, већ да се сва та емиграција упути у Београд, где би је Коло прихватало и гласи рало. Почетак ратова спречио је привођење ове акције у дело, чија замисао служи на част оној, која је покренула. 1912 године развила је била велику акцију за прикупљање помоћи у корист балканских словенских Друштава Црвена Крста, за што је била одликована од блаженопочившег Краља Петра 1 орденом Св. Саве, а топлом љубављу свих оних, чије је муке олакшала. Када је отпочео велики светски рат, саветовано јој је с много страна, да ово српско одличје врати, али она се, није дала заплашити. У току великога рата, видимо је такође на челу акције за прикупљање помоћи словенским војницима, сиротним удовама и деци. 1917 године, када су словеначке жене свим жаром своје душе показале колико им народна слобода лежи на срцу, Фрања Тавчаревја и Цилка Крекова су на челу женскога покрста и словеначке жене прикупљају седам дебелих књига потписа за чувену Мајску Декларацију. У мају 1917 године, кад непријатељ још није био побеђен, било је више но смело, предузети и водити овакву акцију и она служи на част Словенкињи. По ослобођењу, нема готово ни једне акције у нашој земљи, на челу које се не налази наша данашња слављеница. Прикупљање помоћи за ратничку српску сирочад, за слепе инвалиде, за у рату пострадале и толике друге акције, које нам је свршетак рата ставио у задатак, имају увек за свога првог и најбољег радника, Фрању Тавчарјеву. Ва време припрема око плебисцита у Корушкој, заједно са осталим словеначким женством, узела је широка учешћа у овоме народном послу, који, и ако није уродио плодом и правда није била задовољена, илуструје живо дубок смисао словеначке жене за народно дело.

1 У јулу 1920 године, на скупштини : у Загребу, изабрана је за потпредседницу Савеза Жена Краљевине С. X. С., на коме се трудном и пуном одговорности положају налази и данас. Она је један од најбољих и најчвршћих стубова ове наше највеће установе, која се налази на европској висини, а чију важност не умеју да виде и оцене само мали умови и ситне душе. У зиму 1921 године, само на једно кратко писмо писца ових редака из Београда, да би, с обзиром на политичке прилике које владају, било корисно да и Словенкиње оснују своје Коло Сестара, са истим циљевима које је имало Коло Српских Сестара пре ратова, у току исте седмице стиже у Београд одговор од Тавчарјеве: „Хоћемо, дођите одмах, Српске Сестре, да се договоримо и рад отпочнемо«. И убрзо је основала у Љубљани Коло Југословенских Сестара, чија је председница и данас, а које има 27 Подружница својих по свој Словенији и представља, поред Сплошнега Друштва једну од најзнаменитијих женских организација у Словенији. 0 делатности и корисности овога друштва имаће историк који буде писао историју културног покрета југословенске жене у другој половини XIX и првој половини XX века да напише доста знаменитих страница, исто онако лепих, као што ће бити и оне о раду Кола Српских Сестара. Ми за сада остављамо овај предмет, јер је још прерано говорити о њему, а историја ће се свакоме знати да одужи по заслузи. Нећемо да ређамо даље ни све акције које је водила или у којима је сарађивала Тавчарјева. То би нас одвело и сувише далеко. Биће боље да се задржимо још мало на личности њеној. Кад човек дубље загледа моралну физиономију једнога радника, истиче му се увек, једна одлика његова изнад свих других. Ако бисмо се запитали која је то одлика код Тавчарјеве, у почетку бисмо морале мало да застанемо. Она је добра, стрпљива, кротка, блага, словенски широка, топла и попустљива, интелигентна и радена, дисциплинована и необично уравнотежена. Па ипак, ни једна од свих ових лепих особина које је красе. није њена главна. одлика. Фрања Тавчар је роћена, Богом дани вођа широких маса, са свима изванредно богато комбинованим особинама једнога истинског вође. Чим је човек угледа, чим чује њене кратке, прецизно одређене, али топле говоре, осети одмах да се налази пред једном великом личношћу, пред особом највишега ауторитета. Величина њена не лежи само у ономе, што је она радила и. дала. Много већа је њена величина у томе, што је она увек знала да окупи на посао велики број радника, да приведе у дело, ако је тосамо корисно, тућу замисао и идеју и да је заволи и саживи се са њом, као са својом властитом. Прикупљач народних снага, никога није одбивала од себе и од посла, нити стварала непребродиве Јазеве измећу себе и оних, са чијим се идејама не слаже.- Њен је став увек такав, да јој сс у даном тренутку могу приближити и они, који не мисле као она. Дисциплинована и васпитана за рад и сама, знала је да дисциплинује и васпита и своје радно друштво. Интелигентна да на мах запази вредност нових идеја, а толерантна спрам оних, које сматра застарелима, умела је да све покрете води снажном руком, широким путевима на пред, новим метама, увек с новим видицима, новим идеалима, али лагано, опрезно, смишљено, знајући добро, да они који воде широке масе, не смеју себи допустити скретања ни у лево, ни у десно, нити се изложити сумњивим и авантуристичким прекретницама. Знајући добро да погрешке оних који воде, могу да упропасте и најбољу идеју и да за дуго одстране од рада широке масе, наступала је увек пажљиво напред, сигурним путем, а једновремено, с то-

плином и ведрином, пратила јс рад појединаца, који су као такви могли поћи и брже, могли пробати да скрену и на лево и на десно и да се опет без велике штете, врате назад. Једном речи, мудра и искусна, пуштала је друге, појединце, да покушају брже да дођу до жељена циља и радо се користила њиховим успесима, а сама, са масама које је водила, није хтела нигда да срља у непознато и да своје дело доводи у ћорсокаке. Тако смишљен начин рада, у једној још младој средини, која ради тек нешто више од пола столећа, морао јој је донети поштовање и поверење целе њене и уже и шире 0таџбине и њено име и њена особа представљају данас у нашој земљи највиши ауторитет. Ни једне друге жене данас нема у нашој земљи, која има толико много својих присталица; која може тако мирно и несметано да ради, која може са толико поноса и љубави да погледа у назад и са толико ведрине и вере у напред. Зато ће данас, на шездесету обљетницу од роћења ове срећне жене, по свој нашој Отаџбини и по многим крајевима изван њених граница, стотине хиљада срдаца закуцати живље за њу, одајући јој топлу захвалност за све оно што је била, у току дугих деценија своме народу и пожеле јој да још дуго дела за добро људи и да господари и даље срцима свих оних, у које је умела чаробнички да усади љубав за себе и да их поведе лепим путевима, поздрављајући је заједно са нама: Здраво да си, Фрањо Тавчарјева! Трст, 8 фебруара 1928.

Делфа Ив. Иванића.

Једно мишљење о женама.

Пошто се код нас врло ретко придаје нека нарочита важност уласку жена у политички живот, то са нарочитом радошћу наводимо мишљење г. Вес. М. Вукичевића, које је он дао у броју од 20 јануара т. г. ревије „Нова Европа". Г. Вукичевић пише о конгресу Демократске партије и наводи како је г. Љуба Давидовић наговестио одмах у почетку да јс Демократска Странка болесна. 0 томе се изражава г. Вукичевић овако: „Да ли је Демократска Странка болесна? Говорећи о болести своје странке, Г. Давидовић је свакако мислио на један виши форум који му је незгодно било назвати болесним на демократском Конгресу. Јер, рећи данас жалосну истину, о југословенском парламентаризму, значи навући на себе мржњу политичких дрекаваца, и тако постати реакционар у очима лаковерних гомила. Напротив, баш с помоћу здраве Демократске Странке, велике и сливене, Г. Давидовић хоће да спасе оболели југословенски парламентаризам од очигледне пропасти. По нашем мишљењу, убризгавање здравља једне политичке странке у оболело тело парламента није довољно јако средство да се парламентаризам спасе. Узмимо да се сада изврше избори и Демократска Странка добије огромну већину, ми опет нећемо добити ваљан парламенат. Те презадужене и гладне масе, које годишње плаћају банкама по једну милиарду динара зеленашког интереса, не могу да створе демократски, већ само банкократски парламенат. Затим претпоставимо да су краткорочни менични дугови сељака откупљени од банака и претворени у облигационе дугове држави, и да је сељак послао своје људе у парламенат. Ко сада може те народне посланике натерати да раде, ако они неће? А наша Народна Скупштина, ево десет година, не ради ништа. Један једини начин да се посланик примора да ради био би можда: учинити га зависним од економ

ски слободних бирача за све време док његов посланички мандат траје. Кад би се и то учинило, и парламенат натерао да ради, ко може приморати те посланике, да у парламенту буду васпитани људи, т. ј. да се не грде и не туку као на улици? Можда жене! Међутим, Демократска Странка нема ни једног женског посланика, и ако је по својим статутима за равноправност полова. Према томе, наш оболели парламентаризам могао би се, можда, сачувати од смрти само овим средствима: 1) ујединити све демократске снаге; 2) ослободити сељака од банака; 3) учинити посланика стално зависним од бирача; и 4) увести жене у парламенат“.

0 спречавању рађања.

Проблем спречавања плода већ дуго занима »Женски Покрет«. То се питање и расправљање о њему јављало и прије, а у новије вријеме опет га је покренула госпођа Д-р Хлапец-Ђорђевић. Пратим и њене чланке и одговоре на то, ма да ми је у самом почетку било јасно, да ту може бити само двоје: Једно „натуралистичко материјалистичко“ становиште" (ријечи г-ће Хлапец) и друго кршћанско. Ово друго због својих принципа и свога животнога схваћања а priori отклања свако умјетно одстрањивање и препречавање плода са свих оних разлога, који се у име феминизма за то наводе. Зато жене с кршћанским схваћањем не могу уопће судјеловати у томе »питању«. То је био и разлог, зашто се досада уопће нисам јављала. Измећу та два смјера у животу такав је јаз, да се ничим не да премостити. Али ево, што ме потакло на то, да пишем и што хоћу да се зна: У неким »Женским Покретима" у неким градовима овдје на хрватској страни наше државе, било је договорено измeћу жена, које су радиле у одборима »Женских Покрета", да се неће дирати у питања, која би нас сигурно раздвојила, тако дуго, док нијесмо заједничким, сложним радом постигле бар оно најелементарније, за чим иде „Женски Покрет“, удружење за постигнуће права гласа за жене“. Ми смо још тако далеко од онога, што је »бар у теорији ријешено на Западу“, ,да би смо још имале да посвршавамо много посла прије него ли доđемо до питања, о којем је овдје говор. Истина је, да је то био само приватни договор, који одбору Алијансе Ж. П. у Краљевини С.Х.С. није био можда ни познат, а камо ли да би га везао, а сврха је мога овога чланка, да с овим тактичким програмом упознам оне, којих се тиче, и да им дам ово на размишљање. Јер набацивањем овешталих крилатица, о св. Петру (који је меđутим био Цавао) и св. Аугустину и другоме не ћемо далеко доћи. Госпођа Хлапец служи се кривим изразима, кад говори о »завлачењу Бога и узвишене појаве Христове у те дебате«. Кршћанска жена не завлачи Бога у дебате, већ науку Христову чини темељем и подлогом свега свога животног схваћања и рада. Допуштам, да је то неразумљиво људима, који не знају, што је дисциплина католичке цркве. Зато пустимо тај неплодни разговор. Кад би »credo" госпође Хлапец био „credо“ Женског Покрета, онда мојем писању у том листу не би било места; али »Ж. П.« показао се спремним, да послуша ону: auditaur et altera pars! и зато хоћу да упозорим још и на ово: Жене кршћанскога схваћања показале су у нашој земљи своју спремност на сарадњу за циљеве Ж. П. Још године 1919 и 1920 излазио је у Загребу часопис Женска Мисао, који је издавала »Хрватска Католичка Женска Свеза«. (дакле прије нeго ли Женски Покрет). У том је часопису сараđивала и мис Ана Кристићева.

Страна 2

«ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Број 4