Женски покрет

Срамота.

За убиство свога детета оптужена служавка Берта Б., казала је као узрок за свој чин да је хтела поштедети дете од срамоте, која га очекује. Она је мислила на срамоту детета, које је рођено без оца, као последица погрешног корака матере. Берта Б. имала је најбољу сведоџбу као служавка. Никада није задоцнила за цркву. Савесно је вршила сваки посао. Сигурно да се бојала злехудих погледа комшиница, које би пр стом показивале на њу и бојала се ружних речи, које се увек упућују девојци мајци. Да је она имала јако материнско осећање, она би прешла и преко срамоте и преко осуђивања. Да је имала мало више вере, она не би убила плод свога тела. Али, до таквог хероизма она није могла узвисити своје верско осећање, - ово бедно створење, једна међу оним хи љадама и хиљадама, које одрасту у социалним предрасудама, и које помисао да су жртве друштвеног осуђивања сасвим заведе. Судија је био благ човек, пун увиђавности али то је могло његову пресуду, коју по закону мора изрећи, само смањити, али не и потпуно кривца ослободити. Он је свестан тога да би то бедно створење требало да сноси само половину кривице, па ипак њој и њеном детету прети не само срамота и презирање, већ и да изгуби службу и очекује је беда. А ако би спречила пород, онда болест, смрт, казна. За прост разум све те последице указују се као непребродиве препреке, и зато оне по-ку другим путем, путем негативног хероизма; оне да би избегле страшном заплету, одупиру се судбини и постају убице. Мудри судија урачунао је бедној служавки само половину одговорности за њен чин. Ко треба да сноси другу половину, то речима није казао, већ се то могло наслутити Да ли је једна утопија надати се да ће и наш суд за мајку без мужа и без детињег оца бити диктован више саучешћем него презрењем? Зашто гледамо у њој безчасницу место нссретнице, деморализовану особу место беднице? То у истини не би још пи из далека одговарало идеалу, али би био ипак напредак у нашем етичком схватању. Служавка, која пред страхом од закона, презрења и беде убије своје новоро ђенче, једно исто што је и убица и дегенерик! Тужимо се на опадање рађања - онда је монструозно да трудноћу ван брака обавијемо срамотом. "Прагер Пресе".

Франц Блај.

Нежељено Материнство.

Доносимо онај чланак у вези дебате, која се развила у нашем листу о рационализацији рађања. Аутор чланка Д-р Алиса Волнхалс, шеф је за заштиту трудних жена. Она говори из великог искуства. Поред тога овај је чланак још од општег социалног интереса. - Уредништво. „Саветодавнице за трудне жене, познате су у свима слојевима у томе, што помажу само трудне жене, штитећи трудноћу; али ипак је у прошлој години к нама дошло 300 жена које су унапред изразиле жељу да се лише трудноће. Један број жена није директно признао, да су дошле са молбом да им се трудноћа прекине, већ су употребиле све могуће узроке и изговоре, тако да смо дошли чисто инстинктивно до главног разлога посете и отворено ставили ово питање. Овакав поступак је пациенткињама био право олакшање. Пошто код већине ових случајева медицински услови за прекид трудноће нису били испуњени, исцрпно смо упознали пациенткиње о опасностима операције и у изглед смо им ставили сва могућа средства за помоћ да би их из њиховог очајања,

материално и морално подигли. Специално за те жене нисмо штедели ни времена, ни труда, ни материалних издатака. У пркос свега тога морамо на основу нашег искуства рећи: Ако је жени трудноћа нежељена, и она хоће да је се ослободи, наће увек пута да је на сваки начин прекине, чак и у том случају, да операцију плати својим животом. Све законите казне и претње су илузорне према ужасној беди, и то никога не одврати од побачаја. То не можемо никад нагласити довољно оштро! Један нарочито жалостан случај напоменућу одмах у вези са тим: Двадесетогодишња удата жена, мајка једногодишњег детета, дошла је да јој извршимо побачај. Када смо то отклонили, и упозорили је на & 218 К. 3., она је ишла право из саветодавнице неком надрилекару који је извршио операцију. За неколико дана била је мртва. У години 1927 ми смо испитали 1593 жене и утврдили, да су имале 3450 концепција, и признале су 2546 побачаја, тако да износи број побачаја 73,7% свих концепција. Општа места болесничка благајна у Берлину, има ову статистику: године 1925 је било пороћаја 7.844, а побачаја 5.150; године 1926 порођаја 5.711, а побачаја 5.237. У вези с тим, треба напоменути, да по жељи пациенткиња врло често прикрива диагнозу „побачај" нека друга, и да се побачај са неспособношћу за рад скрива у другим болестима. По статистици исте Благајне побачаји за које се сазна деле се на следеће године старости: 1924 1925 1926 До 15 године 4 3 2 Над 15—20 год. 704 809 793 « 21—25 » 1231 1350 1512 « 26-35 » 2041 2199 2056 « 36 —45 » 675 751 848 « 46-55 » 29 38 26 Свега: 4684 5150 5237 Претежну већину побачаја врше удате жене, што је од велике социално-хигиенеке важности. На основу наших искустава, можемо проширити статистику Макса Хирша који тврди да је 60% побачаја у гоод 31—36 извршено вештачки тврдњом да је то слично и у свима годинама старости, тако да је скоро сваки побачај вештачки. 0 пустошењу које изврши побачај невеште руке у организму жена, само узгред напомињемо. У години 1927 били смо присиљени да прекибемо трудноћу код 25 жена. Болест, која је захтевала прекид трудноће у интересу мајке, предходно је била утврђена од стране лекарске саветодавнице по предходном темељном прегледу. После тога је болесницу прегледала лекарка-шеф саветодавнице; тек кад се и она сагласила са индикацијом за прекид трудноће, тражи се мишљење интернисте. Затим се изврши снимање на рентгену, употребе сва остала помоћна средства диагностике, и ако је потребно клинично испитивање, изврши се и то, и тек после се приступи операцији на једној измећу клиника. У 22 случаја је била индикација прогресивна туберкулоза плућа, а у остала три случаја срчана мана. Стерилизација је извршена код седам жена. Оздрављење код свих тих тешко болесних жена је ишло нормално, тако да су напустиле, болницу после неколико дана. То је доказ, да побачај извршен од веште

руке и у заводу треба сматрати без опасности. Жене су отишле после тога још и у опоравилиште. Пошто су биле све те жене у годинама да могу још морали смо рачунати са тиме, да постати опет трудне, у случају да се операцији за побачај није прикључила изједног или другог узрока још и стерилизација. Тако смо имали н. пр. у лањској години 8 пациенткиња, код којих је била прекинута трудноћа од лекара 2, 3 и чак 4 пута у току 1 до 2 године, и које су после сваког побачаја добиле само лекарски савет, »да више не остану у другом стању.« Један случај ми је остао врло живо у успомени. Једна жена, од 23 године старости, разболела се после прве трудноће од тешке психозе. Дете је умрло брзо после рођења. Жена је била пола године у лудници, »опорављењу« су је отпустили са добрим саветом, да »никад више« не остане у другом стању. Два месеца после тога је била трудна, и опет душевно болесна. Опет је била више месеци у луници, опоравила се после порођја, и опет су је отпустили са добрим саветом, »да не остане никад више трудна«. Упознала сам је убрзо после њеог другог отпуштења из луднице, када је била у другом стању, и када се опет почела појављивати психоза. У таквом стању дошла је у Саветодавницу. За тај случај смо консултирали психиатра, који је заступао гледиште, као што је то данас још уобичајено, да је психоза мајке еугенична а не »лекарска« индикација. Да помогнемо у тако нарочито жалоснм случајевима, где већ тешко болесне жене толико страдају, и са којима се поступа тако, неекономски и нерационално, проширили смо делокруг нашега рада у правцу, да вршимо надзор над женама, код којих је био извршен побачај, и после тога да препречимо нову трудноћу. Те пациенткиње, као и све жене, код којих би хтели препречити трудноћу, услед ма какве индикације, водимо у нарочитом журналу. Оне долазе у утврђеним роковима, у нарочито за њих удешену консултацију, где добијају поуке о средствима, које спречавају концепцију, покаже им се употреба и контролише се. На жалост овај начин заштите, који је економски и рационалан, Праведан и оправдан у интересу појединаца као и друштва, не спроводи се још свуда. Превод са немачког.

Dr Alice Vollnhals.

Госпођа М. Ј. Корбет Ашби о свом животу и раду.

Недавно је изашла књига "Führende Frauen Еuropas", у којој шестнаест највиђенијих жена на пољу науке, јавнога и политичког рада говоре сами о себи. Међу њима је председница Интернационалне Алиансе за женско право гласа, госпођа Корбет Ашби. Пошто она долази 17 маја у нашу земљу да посети југословенске феминисткиње, мислимо да ће интересовати наше жене, шта каже она о свом животу и раду. Уредништво. „Противно многим другим борцима за мир и слободу, ја сам само покушавала да племените идеале своје породичне куће, својих родитеља, остварим властитим напрезањем и радом. Моја мајка, Мери Греј, млада и лепа, обдарена ванредно лепим гласом, била је кроз цео свој живот најнесебичнија жена, коју сам икад познавала. Она није давала само но-

вац и друго у великом опсегу свима слабим и помоћи потребним своје околине, него их је и обасипала безмерном симпатијом. Чудноватом храброшћу крчила је путеве за социални рад и женска права. Мој отац, Шарл Корбет, трговац адвокат и поседник, веома начитан човек са ретким памћењем, био је скроз и скроз прожет широким, великим циљевима либералне партије, која је била у то доба под вођством Гледстона на врху своје моћи. Био је члан доњег дома и општинског одбора и увек и код сваке прилике заступао је права жене. У кругу своје породице никад није правио ни најмање разлике у васпитању свога сина и своје две кћери. Он и учитељице су ме прво васпитали код куће, а доцније сам студирала латински и грчки у Кембриџу и сва сам се предала политичком животу, који се таласао око мене. Свој први политички говор одржала сам, кад ми је било шеснаест година. Говорила сам о потреби аграрне и васпитне реформе. По свршеним студијама и свршеном практичном раду, прописаном за учитеље посветила сам се потпуно социалном и политичком раду. Постала сам секретар "Vomens Suƒrage Society of England“. Секретар сам била осамнаест месеци баш у доба кад је владало за ту организацију највеће одушевљење и број наших чланова дуплирао се; кад су придобивале наше идеје и захтеви све већи обим. Један за другим смо тада предлагали доњем дому наше нацрте за законе. Рад, који сам вршила на пољу заштите одојчади под министром за Јавну добробит и народно здравље и као члан тутурског већа у Највећем, а најсиромашнијем кварту Лондона, ојачао је моју страсну жељу да извојујемо за жене политичка права, што значи више слободе и више одговорности. Девет година сам била члан тутурског већа, касније и његова потпредседница. Увек сам се трудила да ублажим тешке ратне прилике и незапосленост, коју су те прилике проузроковале. Напетост европске политике пре 1914 пробудила је моје интересовање за мир. У то доба добила је Енглеска под либералном владом број социалних рефорама, које су неизмерно ојачале национални живот Енглеске. Те реформе су: закон за заштиту деце, кривични поступак (нарочито што се тиче особа, које су први пут оптужене), осигурање за случај болести, инвалида и незапослености, школски и васпитни закони. Све то је захтевало енергију и ентузиазам. Али, иза свега тога наслућивала се опасност интернационалне љубоморе и интернационалног неповерења, опасно појачање ратних бродова и армаде. Моја удаја и рођење сина продубило је још више мој смисао за све, те сам тако скромно сарађивала код Интернационалне Алиансе за женско право гласа, којој сам сада председница, што ми чини велики понос. Потпуно сам убећена да је питање мира политичко питање и да се може третирати само као такво. Добра воља и чежња за мир живи су у великом обиму у срцима народа. Гадне класе свих народа везује осећање међусобних симпатија, исто тако је и мећу матерама свих земаља и раса. Признање и поштовање везује научнице свих земаља. И како знамо из горког искуства, привреда и инду-

Страна 2

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Број 9 и 10