Женски покрет

стрија могу цвасти само у атмосфери поверења и мира. Мање више научили смо да прилагодимо муниципалне и националне владе и управе потребама земље и народа. Знамо да је за народ потребан заједнички рад, међусобна пожртвованост и васпитање, али у интернационалним стварима задовољавали смо се бесплодним расипањем добре воље, опште човечанског разумевања јер нам недостаје интернационалне организације и вођства. Од свега почетка сам била ватрен бранилац Друштва Народа упркос његовим недостатцима. Грађанка земље, чији се демократски устав формирао кроз хиљадугодишње постепено искуство и непрекидним уса вршавањем, мислим, да није могло Друштво Народа искочити потпуно и без недостатака из главе Зевсове; али оно ће полако примати вишегодишње искуство, добиваћњ више и више животне снаге да се приближи своме високом задатку, своме правоме циљу. Убеђена сам да ће жене своју нову политичку моћ са чврстом вољом и са стрпљењем искористити на оба пута социалних рефорама и мира. Увек у свесној, најнапетијој љубави за отаџбину треба да у борби против беде и болести градимо више и више на социалној и моралној добробити и да са исто толико чврстом енергијом и стрпљењем радимо за интернационално споразумевање. Велика женска конференција у мају-јуну 1926 године показала је да могу чисто човечански интереси избрисати разлику у расама, вери и традиционалном непријатељству. Свуда су потребе човечанства једнаке и дужност жена је да организацијом и самоваспитањем, кроз политичку моћ поништавају судбоносни утицај шовинистичке штампе, да сломију приватне ратне интересе и да паралишу неспособност и глупост политичара. Безмерно велике енергије, непојмљива новчана средства, школовање пуно стрпљења и научна испитивања троше се на спремање рата. Такве припреме проузрокују осећај несигурности, а несигурност рат. Енергију, напоре и науку морамо поставити у службу мира и морамо имати вољу да чак на рачун нашега самољубља и националног поноса признамо властите грешке, неправду и погрешке морамо истребити свуда, где се судари раса према раси, на сваком фронту, мећу мањином и већином или у развитку колонија. Ми жене, које смо биле тако дуго потлачене и које сад добивамо слободу, позване смо да ослободимо друге.«

Шта даје матерама Берлинска Општина?

Берлинска Општина већ дуги низ година даје оскудним матерама обилну материалну заштиту. Ове године је она свој рад у томе правцу још проширила, тако даје њена заштита породиља на врло високом степену. Све општинске установе, у појединим крајевима Берлина, имају за дужност да се распитају и да нотирају сваки случај, за који дознају, где се налази која носећа жена или поро диља, којој је потребно указати помоћ, тако да дотична жена не трпи •беду из разлога, што не познаје све заштитне мере, које јој се могу пружити. Породиља ужива огромну помоћ у овим случајевима: ако је њен целокупан приход, или у случају да је удата приход њен и њенога мужа.

мањи од суме, која је 2 1/2 пута виша од помоћи, што пружа општина. Помоћ се повишава за свако дете, које породица издржава, а млађе је од 15 година. За фебруар т. г. биле су утврђене ове суме прихода, које су оправдавале помоћ: за неудате жене месечни приход до дин. 1.653.—, породице без деце дин. 1.480.—, породице са једним дететом до дин. 3.020.- —. Али општина се не држи стриктно тих цифара, већ се помоћ пружа и у случајевима који превазилазе ове суме, ако су мати и дете у опасно сти да се без помоћи лише обичног нормалног начина живота. За првих шест недеља после порођаја, жена се сматра неспособном за зарађивање. Стога жена добија по ред редовне помоћи још и дин. 27 недељно, а породиље које доје, и по дин. 8. - као премију за дојење. Сиромашне мајке добијају поред тога млеко по сниженој цени. У случају потребе, мати добија поред свега тог још и рубље за дете. Услов за примање помоћи је да долази редовно са дететом у диспансер одојчади, да би се могла контролисати нега детета. Ако је дојиља у болници или којем дому, отпада помоћ, осим премије за дојење. У случају да се укаже потреба, да мати не може задржати дете поред себе, већ га мора дати у туђу опскрбу, важи принцип да се бар за првих шест недеља смести дете са матером у матерински дом. Кад се врати из болнице кући пре шест недеља после порођаја, добије Једну помоћницу за свршавање домаћих послова и поред тога прима породиљску помоћ и премију за дојење. Жене, које имају право за породиљску помоћ по закону о заштити раденика, добивају ако су задовољени сви услови у петој и шестој недељи после порођаја, породиљску помоћ. Ако трудна жена или њен муж, има право да у то доба прима ма какву другу помоћ из јавних средстава, за случај болести и т. д, та помоћ не утиче на породиљску помоћ. Све жене имају право да добијају здравствене, правне и економске савете у нарочитим саветодавницама у појединим квартовима.

Поглед у будућност... Мајкама на размишљање.

»...Техничка средства садашњости тако су страшна, да многи мисле: услед тих средстава рат ће сам по себи да престане, јер је лудило убијати један другог таквим средствима. Ова мисао је сасвим погрешна. Не би било мудро да нас она успава од свих брига. Нови начин ратовања значи тако велику опасност за неоружано становништво, које живи по великим варошима и фабричким центрима, и та је опасност тако страшна, да би морали милиони поздравити паневропски покрст као спасоносну идеју за европско становништво. Да кажемо језгро ствари у једној самој реченици: модерни начин ратовања не полаже главно тежиште на то, да великим губитцима и великим, дугим напорима пробије непријатељске фронтове, него мисли и то сасвим правилно - да сврши рат много брже на тај начин, што ће од великих вароши и великих индустриских центара непријатеља, направити гробље отровним гасовииа, које ће сипати из аероплана. Напади аероплана вршиће сеу главном тако, што ће покушавати да јака | група ратних летала обвлада у ваздуху. За њима ће доћи летала са бомбама, напуњена белим фосфором. Бели фосфор има ужасну моћ, јер запали све и његову ватру није могуће угасити водом. Сваки човек, кога дотакне и најмањи део гореће материје, изгори одмах. Ови напади изазваће велику панику, и већ сами знакови тих напада захтеваће велики број човечјих жртава. Напад овај није само наперен на војнике, навикнуте на дисциплину и хладнокрвност, већ и на оне, који се нису припремили на ужасну смрт: жене и децу, старе и болесне. Поред овога треба рачунати још и на отровне

гасове, који се бацају из нарочитих летала. Мали број такових летала довољан је да уништи велике вароши гасовима, против којих не може да се заштити никаквом маском. Ако се овим гасовима дода још гас, који носи смрт, ма и у најразређенијој форми нема нигде спаса. Ако дође до тога, а за сада немамо повода да верујемо да до тога неће доћи, за шест до десет часова после објаве рата доћи ће у свима европским државама до такве ситуације, да ће умрети на стотине хиљада људи у ужасним мукама, и рат ће бити решен пре но што ће фронтови моћи измењати њихове застареле гвоздене поздраве. Генералштаби разних држава имају већ готове, на сат тачне рачуне, које време им је довољно да униште непријатељеве главне вароши, и индустриске пределе. Све је то спремљено у њиховим тајним актима, и спремљено тако добро, да ће 6—10 сати после издате заповести дотле мирне вароши бити потпуно отроване. Објављивање ових ужаса изазвало је на меродавним местима огромно узбуђење. »Гасни интересенти« труде се да умиравају и да ублажују факта о страшним последицама рата са гасовима, али им могу веровати само они, који су сасвим неупућени. Званични фактори озбиљно се баве нацртима за заштиту цивилног становништва од напада гасова. Говори се како би било потребно спремити за сваког становника једну, или две маскс против гасова; свака кућа да има велики простор у који не може продрети гас, и узидан електромотор. По улицама да се спреме заклони, кроз које не може да продре гас, за оне, који се нађу на улици. Ако помислимо па огромне трошкове так вих инсталација. и на техничку немогућност електричних централа, да одговоре свима потребама код неочекиваног напада, и још то да многи крајеви не располажу електричном струјом, која је за одбрану неопходно потребна, морамо признати да смо на крају крајева, без заштите против оваквог страшног оружја. Можда ће ко да помисли да Је ово ужасна визија једног пријатеља мира. Стога ћу цитирати пруски војнички лист, који сигурно није прожет пацифизмом у бр. 24 од 25 децембра пр. год. пише тај лист; »Потребно је да констатујемо да у целој Немачкој не постоји ни једно једино место, које не би могли наши противници у свако време, када они сматрају за потребно, да до темеља поруше ватром и отровом«. Мишљење, које заступа овај војнички лист, из провидних пропагандистичких узрока за Немачку ваздушну флотилу, важи у пуној мери и за сваку другу европску државу. У Енглеској је после искустава ваздушних маневара у години 1927, који су еклатантно доказали незаштићеност Лондона против напада гасовима из летала, постала је опште раширена девиза: »Морамо постати народ леталица.« Исти узроци су довели Италију до тога, да је и она почета систсматским проучавањем одбране од напада из ваздуха и гаса, за цивилно становништво, а у Русији су ти узроци проузроковали највеће наоружање гасовима. Јасно је да се може радити само у милитаристичком мозгу нацрт за одбрану војничким средствима од ове куге будућности, а хемиска и индустрија аероплана се труди да направе најбољу зараду пропагирањем активне и пасивне одбране против напада из ваздуха. Они верују да би били у стању отклонити са многобројним авионима, опасност од великих градова. Свуда се наоружавају. Садашње стање наоружања је следеће: Француска има 2560 војничких авиона, Сједињене Државе Северне Америке 1640, Британска Краљевина 1540, Итало 1000, Русија 700, Шпанска 600, Јапан 600, Пољска 500, Чехословачка 450, Белгија 230, Бразилија 230, Румунија 180, Турска 150, и т. д. На целоме свету је од прилике 11.600 војничких и 2000

школских авиона, То је огромна цифра ако помислимо да је на целоме свету само 1500 авиона за саобраћај. Ово силно наоружање за рат у ваздуху нипошто није у стању да заштити вароши ни индустриске центре од напада гасовима. Сасвим са стратегичког гледишта ствар је следећа: бранилац ће доћи увек прекасно, јер је напад неочекиван, јер су авиони тако брзи у кретању и јер је потребно заштитити од напада авионом ванредно опсежну територију; бранилац ће имати слабију позицију и ако располаже јаком одбранбеном ваздушном флотилом, јер ће непријатељ нападати сконцентрисаним снагама; он је и слободан у своме циљу, а бранилац није. Сигурно је да ће се бранилац по првим неуспелим покушајима одбране потпуно одбране одрећи, и они ће пробати да нападну непријатеља у земљи, где ће они проузроковати једнаку штету, као што Је била начињена у њиховој земљи. Због ове недовољне одбране, постаће рат гасовима дирекно једна утакмица за што веће убијање цивилнога становништва, постаће гротескно маскирање маса. Ужасан изглед! Ова факта су позната свима владама. Зато оне вентилирају питање о хуманизацији рата на тај начин, да се забране напади отровним гасовима. Али то је велика самообмана. Рат је акт насиља, и побеђује онај, који је насилнији. Ни један војсковођа неће се одрећи средстава, која му обећавају победу. Што сигурније је средство, тим ће га се мање одрећи. Рат није могуће хуманизирати, рат је могуће само спречити.« (Из чланка мајора Ендерса, "Лудило модернога рата" у јануарском броју часописа „Паневропа".) Ренте за мајке.

По целом културном свету интенсивно раде држава, општине и друштво на томе да мајка-породиља, одојчад и мала деца добију боље хигиенске и материалне услове за живот. Ко у многим земљама - Канади, неким државама Северне Америке, Данској и т. д. проширили су заштиту мајке због деце и на доба, док деца не постану самостална или када мајке постану неспособне за зарађивање. За такве земље можемо рећи у истини да правилно цене високи позив мајке, јер јој омогућавају пристојан живот у свима добима. Треба напоменути да су били свуда инициатори тога напретка жене, које су своја политичка права пре свега употребиле на то, да се свестрано осигурају матере. Као пример како изводе те напредне земље ту врсту заштите матера, износимо статут који се на то односи норвешке престонице Осло, који је донет 25 септембра 1919 године. По овом статуту имају право на ренту; удовице, разведене жене, жене које живе одвојено од свога мужа, и неудате мајке под условом ако и деца живе с њима. Све те жене треба да су принадлежне у Осло, да оне саме или њихови мужеви тамо станују најмање петраест године, и да имају код себе или рођену децу, или адоптирану, или децу, којој су оне маћехе. Сва деца до 17 година се једнако третирају, и треба да полазе ма какву школу. Ако се мајка опет уда, или продужи живот са оцем своје деце, губи право на ренту. Годишњи приход мајке је меродаван за висину ренте. Имају право на ренту: са једним дететом и годишњим приходом до 1000 круна; са двоје деце и годишњим приходом до 1400 круна и тд. Ако мајка добива привремену по моћ ма од које стране, она се не урачунава у сталан годишњи приход. У-

Број 9 и 10

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Страна 3