Женски покрет

Evropi. Već je bila mnogo i literarno radila, pa je postala poznatom kao suradnica mnogih časopisa i novina. Bila je vrlo sretna, što će postati "velikom sestrom" tolikim mladfm devojkama. Osobito joj se svidela želja devojaka da pristupe u knjževna udruženja severozapadne univerze. Zamislite njeno začuđenje i raspoloženje, kad je doznala da se tome mnogi protive s toga razloga što devojkama ne priliči da raspravljaju s mladim ljudima; da bi se moglo desiti, da devojka bude izabrana predsednicom društva i tako zauzme mesto, koje joj nikako ne pripada; a najgore od svega je bilo to, da svaki put, kad bi devojka govorila, ostao bi koji mladić bez prilike za vežbu! Godine 1874 počela je ženska krstaška vojna trezvenosti u Ohiu. G-đica Willard duboko se zaiteresovala za taj pokret i u njegovu korist održala nekoliko tako uspelih govora, da su je stali pozivati na trezvenjačke sastanke. Nije prošlo dugo vremena i ona je stajala pred teškim izborom. Istoga dana dobila je dva pisma. Jednim joj je bilo ponuđeno mesto učiteljice uz godišnju platu od dvadeset i četiri stotine dolara, Što danas odgovara trostrukoj ili četvorostrukoj toj svoti. Drugo ie bilo od trezvenjaka u Čikagu. .„Samo smo maleno društvo bez novaca i

bez iskustva, ali s jakom verom“, stajalo je u pismu uz poziv da se ona prihvati predsedništva društva. U tom položaju ne bi uopšte imala plaće osim pokrića troškova za životne potrebe; ali ona je to smesta prihvatila. Našla je svoj životnl zadatak, da govori za trezvenost. Njen je posao bio da govori u korist „bele vrpce“ po čitavoj Uniji u svakom gradu i mestu, koje je im?lo više od deset tisuća stanovnika. Prije početka 1883 ona je dovršila svoj zadatak. Utemeljila je također Udruženje Trezvenosti Hrišćanskih Žena (Woman’s Christian Temperance Union W. S. T. U.) i poslala njegovom predsednicom kao i predsednicom Nar. Hrišćanskog Trezven. Udruženja. Imala je popis imena od petnaest hiljada mesta u koje je bila pozvana da dođe održati govore, što je morala odbiti radi nestašice vremena. U početku njena rada nagovarali su je, da se dade uposliti kod ureda za držanje predavanja. Nakon tri sednice napustila je taj način rada, jer nije htela da prima veću nagradu od 25 dolara za održano predavanje. Tada bi govorila da filantrop ne smiie iz svoga rada učiniti vrelo za sticanje bogatstva. Mnogo se zauzimala za borbu za žen sko pravo glasa, jer je verovala u to, đa će žene glasači moći zatvoriti krčme. U

to vreme su žene države lllinois načinile molbu da im se podeli pravo glasa. Popis imena bio je dugačak četvrt milje pa su ga morali utijavati, da se izgladi. Dani Franjice bili su prenatrpani poslom i molbama za svakovrsnu pomoć. Ljudi su mislili, kad ona znade dobro govoriti, da onda razumije sve. Jedna joj je žena tražila, da joj pribavi patent za jednu novu vrstu valjka. Druga joj je ponudila nagradu od 25 dolara, ako joj mužu nađe namještenje za poštara. Jedan mladić ju je molio, da mu sastavi govor o prohibiciji (zabrani žestokih pića) Jedna joj je žena tražila, da joj izabere služavku; a drugi neki mlađić pošao je za korak dalje i tražio je, da nađe za njega ženu. Kod predavanja snalazila se najbolje govoreći slušateljstvu kao ličnom prijateIju. Ako joj se nešto svidelo, odmah je o tom govorila u svojoj sledećoj „propovedi.“ Jednako se vladala u zlu. Kad je dočula da joj je umro brat baš se spremala na vlak da održi jednu trezvenjačku sednicu s molitvama. „Otišla sam na sednicu, jer bi on tako bio želio i o svemu sam pripovedala ljudima pa smo zajedno plakali, molili i govorili o boljem nebeskom životu.“ Imala je poseban govornički dar, ali još je više privlačilo njeno poverenje u simpatiju slušateljstva. Nikad nije povredila

ničije osećaje. Čak prepirući se s protivnicima nije bila zlobna, jer je uvek bila uverena, da je njihovo uverenje jednako pušteno kao i njeno. „Svi su je voleli," kaže za nju jedna prijateljica, „jer je i ona sve volela. Svi su imali u nju poverenja, jer je i ona svima verovala." Njezino je geslo bilo: „Samo zlatno pravilo Hrista može doneti zlatni vek čoveka.“ Takova je bila do kraja života. Nikad nije zavidela drugima, nikad nije bila sebična, nastojeći uvek da čini najbolje. Rekla je o sebi: „Ležeći na livadi i dignuvši ruke prema nebu molila sam iz dna duše 0, Bože, što imam da postanem. - Želela sam da budem takova, kakovu će mnogi voleti, blagosiljati i u meni oslon tražiti" i njena se plemenita želja ispunila. Na Kapitolu u Wašingtonu je narodna dvorana spomenika. U nju je svaka država bila pozvana da pošalje mramorni ili bronzani kip dvojice svojih najistaknutijih građana. lllinois je poslao kip Franjice Willard. S engleskog Jelena Kolin.

Irska- Ministar predsednik u Irskoj se zauzeo da još ove jeseni predloži Parlamentu zakonski projekat, kojim se i ženama daje pravo glasa.

tamo poboljšalo ali za kratko doba i politička prava nisu mogla učiniti čuda. Emancipacija žene nepogodno utiče na broj porođaja, ali pogodno utiče na populaciju utoliko da ona kao jedan integralni deo civilizacije ima kao posledicu niski mortalitet. Svi gore napomenuti primeri su dokaz za to, čim više dece se rodi tim više ih umire, ne samo apsolutno nego i relativno. Visoka civilizacija ima za predpostavku intenzivnu suradnju sviju svojih članova, dakle odmorenu, prekomernim rađanjem neiscrpenu ženu. - I zato je posvema apsurdno hteti visoku civilizaciju i visoki natalitet kao što to čine protivnice feminizma, jer te dve stvari se isključuju. Pošto visoki natalitet dovodi sa sobom nekulturu i visoki mortalitet, niski natalitet kulturu i niski mortalitet, onda nije nužno uveravati koji put je uspešniji. To ogledom naroda. Kako stoji sa pojedinim staležima? G đa Lenard je sama spomenula da se najviše dece rodi kod seljaka (ne svugde n. pr. ne u Francuskoj!) a najmanje kod inteligencije. U radničkim krugovima rađalo se još nedavno mnogo dece, ali odkada su se njihove socialne prilike poboljšale, odkada uzimaju učešće na kulturnim tekovinama, stanuju higienski i t. d., i tamo je mnogo manje dece. Dakle, i staleži pokazuju da stupanjem u kulturne ili civilizovane prilike (što doduše nije to isto, ali vrlo srodno) prestaju mnogo rađati. To isto vidimo kod pojedinaca. Pošto je kod nepravednih zakona teško kontrolirati vanbračno potomstvo kod ljudi, uzi mamo žene koje nas uopšte mnogo više zanimaju. Pogledamo li redove naših kulturnih radenica, žena koje stoje u javnome životu, srednje i mlađe generacije, pada nam odmah u oči, đa je veliki broj neudat, ne rađa uopšte, a da udate imaju malo dece dvoje-troje. U njihovom dobu su njihove babe i prababe imale dva-tri puta toliko dece. Zar je to priroda ili slučaj? Pošto statistika naroda, staleža i pojedinaca dokazuje da visoka civilizacija izaziva niski natalitet, kako se može tvrditi da žena neće da rađa, jer hoće da uživa i da se zabavlja, i kako se veza među feminizmom i populacijom može negirati? Ima zacelo i žena koje iz lakomislenosti neće dece it. d., ali to je minimalan deo. Uostalom, zar je to nešto nečasno, da žena neće da smatra sebe samo ustrojem za plođenje. Zar je to

štetno po narod ili porodicu ako žena čuva svoje zdravlje, obrazuje sebe i radi na svome intelektualnom razvitku? Zar nije bolje imati dvoje-troje dece, radovati se njima i vaspitati ih kao zdrave i dobre ljude, nego naroditi sedam-osam dece, od kojih polovina umre i prave ženu u najboljim godinama bolesnom, izcrpenom staricom? Izgleda mi nelojalno i nedostojno kulturnog čoveka ne priznati te javno k moralnim maksimima, koje sam u životu svome praktikuje. Naša dužnost je da mi našim sestrama, masama služavka, seljanka, radenica... koje nisu u tako sretnom položaju kao mi, izađemo u susret, da ih posavetujemo, da im pomognemo. Ako mi uzimamo pravo za sebe, da radimo i delujemo izvan uskog kruga naše porodice, da se radujemo tekovinama civili zacije i kulture, kao umetnosti, nauke... moramo i njima pokazati put, kojim će stići do tih radosti i blagodati. Inaće ćemo mi intelektualne žene ići jednim, a žene naroda drugim putem, doći će među nama do jaza, koji se neće više dati prebroditi i koji će dovesii katastrofalnim prilikama kao u Rusiji. 1 ona najprostija Žena, analfabeta šumske kolibe je toliko pametna, da zna, da nije slučaj ako "g-đa profesor“ ili „g-đa doktor“ ima dvojetroje dece, a ona ili doji ili je u drugom stanju. Ja znam da će moji članci izazvati utisak da sam ja neka žena bez osećaja i smisla za porodicu. Mnogo zahvalnije je pisati o „uzvišenosti materinstva" i slično. - Ko me iole zna, priznaće da sam ja najpožrtvovanija i najnežnija mati i t. d. ali, ako su moji članci revoltirali jednu ženu naroda, ako su je podstakli na to da razmišlja nad svojom sudbinom, ako su uzbudili u njoj volju k samostalnosti. intelektualnom razvitku i slobodi ja uzimam taj odium na sebe i prepuštam popularnost drugima. U dotičnom članku g-đe Lenard bio je spomen o prirodnom izumiranju genialnih Ijudi naročito dinastija kao Habsburgovaca. Istina je da nekoji od tih Josefa i Leopoldani su imali bračne dece ali tim više vanbračne. Kada je Ludvik XIV pitao svoga lekara zašto je njegovo potomstvo tako slabo, onaj mu je odgovorio: ~Ne čudite se, sire. kada vi raskoš svoga bića svu snagu razdajete - izvan braka“. Dakle, to je problem za sebe koji spada u sasvim drugu oblast. Prag.

D-r Julka Chlapec-Đorđević.

Grčke žene u borbi za politička prava.

16 marta t. g. u 11 časova u pozorištu Apolo u Atini održan je jedan veliki miting žena za pravo glasa. Ovaj je miting bio prava javna feministička velika manifestacija u Grčkoj. Miting je organizovala Grčka Liga za žensko pravo glasa (koja je član Male Ženske Antante) a u ovoj akciji Liga je poduprta od strane 54 ženske organizacije iz Atine i provincije i šest profesionalnih organizacija, čiji su članovi i žene i muškarci, i to: činovničke organizacije, učiteljske organizacije, radničkih organizacija, organizacije privatnih nameštenika i izbegličke organizacije. Ogromna masa sveta sakupila se na mitingu, tako da je pozorište bilo prepuno. Skupu je predsedavala g-đa Avra Teodoropulo (vrlo dobro poznata našim femis-, stkinjama), koja je otvorila miting i objasnila njegov značaj i cilj. „Naša Liga za pravo glasa od svoga osnivanja 1920 god. do danas nije nikad prestala da traži svakom prilikom pravo glasa za grčke žene. Rezultati njenih napora su bili: 1) unošenje jednog stava u Ustav, da žensko pravo glasa može biti regulisano zakonom, i da zato nije potrebna promena Ustava; 2) Amandman u zakonu o opšti nama, po kome je opunomoćena vlada da od 1927 g. da jednim dekretom samo pravo glasa za opštine grčkoj ženi, kad napuni 30 godina i koja zna da čita i piše. Liga je organizovala ovaj miting, da traži od vlade da izda đekret za pravo glasa žena u opštinama, i da traži od vlade da podnese zakonski projekat, kojim će joj se osigurati pravo glasa za Parlamenat. Mnogobrojne organizacjje su nam odgovorile na naš apel, učestvujući na ovom mitingu, i podpisavši sa nama zahtev, koji upućujemo vladi, i time dajemo najbolji dokaz da je grčka žena potpuno svesna svojih prava, i da skoro sve profesionalne organizacije traže da se njeni zahtevi zadovolje. Pošto je pročitala celu listu organizacija, koje su pristupile Ligi u ođržavanju ovoga mitinga, dala je reč ostalim govornicima. G-đa Studiti, u ime Narodnog Ženskog Saveza; g-ca Papakonstantiju, u ime Internacionalne Lige Žena; g-ca Dora Matsu u ime grčkih žena; g-đa Turtulis u ime epirskih žena; g-đa Janios, u ime žena

grčke Makedonije; g-ca Olga Ekonomas u ime Učiteljske Federacije; g-đa Kačulu u ime radenica-švalja. Zatim je predsednica pročitala pismo Federacije grčkih radenika koji traže pravo glasa za žene, bez razlike da li su pismene ili ne; zatim su pročitale pismo liberalno-progresivne partije, koja se izjašnjava za pravo glasa žena u opštinama. G. Teologitis, od strane republikanske partije, izjavio je da smatra kao čast za svoju partiju, što ona u programu ima političko izjednačenje žena sa muškarcima. G-ca Vulmnois, jedna mlada studentkinja prava, govorila je u ime studentkinja, Delegat udruženja izbeglica iz Azije g. Floros u svome govoru podvukao je kako neverovatno mnogo duguju radu grčkih žena oko zbrinjavanja izbeglica, koje je u Grčkoj rešeno na jedan neverovatno dobar način, i da te žene koje su vrlo često jedini hranioci cele porodice, nemaju politička prava da brane svoje interese. G-ca Boci, govori u ime socialističkih žena, i traži potpuno pravo glasa bez ograničenja. Dr. Doksiad, bivši min. soc. politike, izjavljuje u svom govoru, da bez saradnje žena, pomoć grčkim izbeglicuma iz Azije, koji su predstavljali jednu opasnost za sređivanje zemlje u ekonomskom pogledu, bilo bi potpuno nemoguće regulisati. Na kraju g-đa Svolo istakla je napredan duh žena iz grčke Makedonije, koje su snažno pomogle pokret grčkih žena za političko oslobođenje žene. Jednoglasno je bila primljena sledeća rezolucija: „Predstavnici podpisatih organizacija, sakupljeni na javnom zboru, organizovanom od strane Lige Žena za pravo glasa, u cilju da javno pokažu zahtev grčkih žena da se u najkraćem roku ostvari zakon od 1925 god. o pravu glasa žena u opštinama, po kome od 1927 god. to pravo može biti priznato jednim ministarskim de kretom smatraju da svaka prava demo kracija mora biti osnovana na jednakosti svih građana, bez razlike pola, traže: 1) Da se prizna ženama pravo, koje im Ustavom nije osporeno, da preko svojih predstavnika zajedno sa muškarcima učestvuju u upravi države; 2) Da vlada bez odlaganja da ženama pravo glasa za opštine, bez ikakvog ograničenja. Grkinje su izjavile da su uverene, da će Vlada kao i Parlamenat uvideti da

Broj 12.

,ZENSKI POKRET“

Strana 3