Женски покрет

1-XII-1928

Прва десетогодишница уједињења Срба, Хрвата и Словенаца друкчија је него што смо је могли очекивати по расположењу, које је владало пре десет година у данима кад се извршио овај важни национални и државни акт. Пре десет година у нама свима је горела ватра међусобне љубави и сви смо једва чекали да дамо своје најбоље способности да наш заједнички дом начинимо што бољи и лепши. Мислили смо да ћe примити вођство земље најбољи представници Срба, Хрвата и Словенаца, али место њих су први ушли у свети храм политички трговци и фарисеји, зацарили се у њему и онаказили га. Десет година нашег заједничког живота заиста је порушило многе наде и илузије, донело је ужасна разочарања. Али, ипак не смемо допустити да ватра наше некадашње љубави догори потпуно; чувајмо брижљиво бар једну, последњу искру да би се могла распламтети кад буде дошло време да се свети храм очисти невредних и да улазе у њега они, који су се пречистили у овом десетогодишњем хаосу. Ми не смемо изгубити вере да ћe доћи то време, а нарочито не жене, које су позване да материнском нежношћу опраштају, заборављају и воле.

Prva desetogodišnjica ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca drukčija je nego što smo je mogli očekivati po raspoloženju, koje je vladalo pre deset godina u danima kad se izvršio ovaj važni nacionalni i državni akt. Pre deset godina u nama svima je gorela vatra medjusobne ljubavi i svi smo jedva čekali da damo svoje najbolje sposobnosti da naš zajednički dom načinimo što bolji i lepši. Mislili smo da će primiti vođstvo zemlje najbolji predstavnici Srba, Hrvata i Slovenaca, ali mesto njih prvi su ušli u sveti hram politički trgovci i fariseji, zacarili se u njemu i onakazili ga. Deset godina našeg zajedničkog života zaista je porušilo mnoge nade i iluzije, donelo je užasna razočarenja. Ali, ipak ne smemo dopustiti da vatra naše nekadašnje ljubavi dogori potpuno; čuvajmo brižljivo bar jednu, poslednju iskru da bi se mogla rasplamteti kad bude došlo vreme da se sveti hram očisti nevrednih i da ulaze u njega oni, koji su se prečistili u ovom desetogodišnjem haosu. Mi ne smemo izgubiti vere dа će doći to vreme, a naročito ne žene, koje su pozvane da materinskom nežnošću opraštaju, zaboravljaju i vole.

Prva desetletnica ujedinjenja Srbov, Hrvatov in Slovencev je drugačna, kakor smo je pričakovali po razpoloženju, ki je vladalo pred desetimi leti v onih dneh, ko se je izvršil ta važni narodni in državni akt. Pred desetimi leti je v nas gorel sveti ogenj medsebojne Ijubezni in vsi smo komaj čakali, da bi dali naše najboljše sposobnosti, da kar najlepše in najboljše uredimo naš skupni dom. Mislili smo, da bodo prevzeli vodstvo zemlje najboljši predstavniki Srbov, Hrvatov in Slovencev. Ali namesto njih so se prvi prerili v sveti hram politični trgovci in farizeji, so tamkaj zakraljevali in ga ponižali. Deset let našega skupnega življenja je v resnici razdrlo mnoga pričakovanja in mnoge iluzije in prineslo strašna razočaranja. Ali kljub temu ne smemo dopustiti, da bi ogenj naše nekdanje Ijubezni dogorel do zadnje iskre; čuvajmo skrbno vsaj eno, zadnjo iskro, da bi se razgorela, kadar bo prišel čas, da se očisti sveti hram nevrednih in da pridejo tje oni, ki so se prečistili v tem desetletnem kaosu. Mi ne smemo izgubiti vere, da bo ta čas prišel; a posebno me žene je ne smemo izgubiti, ker smo pozvane, da ž materinsko nežnostjo odpuščamo, pozabljamo in ljubimo.

Ипак!

Одмах после несретног 20 јуна чули су се из Хрватске гласови да неке Хрватице из Загреба форсирају оснивање засебног хрватског савеза женских друштава. Мислили смо да је та идеја поникла у првим моментима узбуђења у којима више овлада oceћaj него разум; и пуни смо били наде да ћe трезвено , размишљање напослетку довести до другојачих закључака. Нада се није испунила и из Загреба долази вест о оснивању савеза хрватских женских друштава. Питамо се зашто и не можемо наћи другојачи одговор него тај да су подлегле хрватске жене сугестији политичких партија да се немилосрдно и без премишљања руши све, што нам је заједничко. Народни Женски Савез никад, од како постоји, није тежио некој србијанској хегемонији у његовим редовима и његовој управи и никад се није управљао према свакодневном промењеном политичком курсу. И најфанатичнији сепаратистамора признати да је Н. Ж. С. из свога речника потпуно избацио реч о племенској хегемонији и да је он увек заштићавао са подједнаком љубављу хрватску, словеначку и српску жену, ако је она била у истини запостављена. Народни Женски Савез у својој тежњи да штити и брани све жене, у том своме настојању није ни питао да ли је жена, којој је потребна заштита организована у његовим редовима или није. Хрватске жене потсећамо само на неке примере. Оне ћe се сигурно још сетити времена кад је био господин Светозар Прибићевић министар просвете. У том своме својству он је хтео да удари по једној између највреднијих хрватских жена, по једној социалној раденици, која се сва предала раду за заштиту деце и то само због тога што је била присталица Хрватске сељачке странке. Народ-

ни Женски Савез (београдски део) у том моменту није питао, чија присталица је та жена, њему је било довољно да види угрожену једну изразиту несебичну јавну раденицу. Он се заложио за њу и успео је. А други пример Савезове непристрасности је следећи; кад је опет једном услед политичке мржње требало приказати Словенкињу као „антидржавни елеменат“, опет је био Народни Женски Савез (београдски део) који је свом својом енергијом спречио неправду. Народни Женски Савез никад није ковао капитал из ових својих дела, није их развикао urbi et orbi, него се скромно повукао кад је извршио свој задатак. Ми не наводимо ова факта намером да будимо можда код хрватских жена нека сентиментална осећања захвалности, него једино из разлога да докажемо потпуно непристрасност његову, његово правилно схватање дужности као представника уједињених жена целе земље. Ми нећемо апеловати на хрватска женска друштва да пошто пото остану у Н. Ж. С. Ако мисле да ћe Хрватски Савез боље штитити њихове интересе, ако мисле да могу преко њега боље радити на свима пољима јавнога живота, дакле ако их воде сасвим стварни разлози, нека уђу-у нову заједницу. Али и ту би смо их молили да промисле једну ствар: ако из стварних разлога нису задовољне радом Народног Женског Савеза, нека прво покушавај у у њему самом да продру својим реформама. Нама се чини да најновији гест хрватских жена није ни политички тактичан. Вечито не можемо живети у онаквим приликама као што су садашње и доћи ћe време кад ћe бити потребно да градимо понова оно што данас тако лакомислено рушимо. Разумемо донекле садашњу тактику хрватских политичких вођа, јер они морају извући из ове борбе што више успеха и то могу постићи према да-

нашњим схватањима политике само најјачим отпором. Али не разумемо жене, које данас још нису политички фактор у овом уском смислу рећи као што се код нас схвата, да се служе не у борби, јер њих нико није напао истим средствима као што се служе политичке партије, него просто из фанатичне мржње према свему што је српско. Треба да су свесне жене солидарне у једном општем народном покрету са мушкарцима, али не треба да су заслепљене него да финим осећањем одвоје политичку тактику од тежњи и идеја, које не може срушити никаква политичка борба, никаква политичка тактика, то је од тежњи и идеја, које је називао Стјепан Радић човечанским и које се испољавају у удружењима као што је Н. Ж. С. И ако би дошло чак до неке потпуно независне хрватске државе, да ли хоће Хрватице и у томе случају бојкотовити Српкиње, а тражити можда везе са женама свију других земаља. Да ли не виде хрватске жене да је парола данашњег доба уједињење, спајање националних јединица у интернационална удружења? Како замишљају оне ту неизбежну сарадњу са женама према којима сеју данас мржњу? Дубоко жалимо што хрватске жене нису нашле други начин да испоље незадовољство и револт према политичким приликама у нашој земљи и према свему што их оправдано тишти и што тишти исто тако и сваку свесну Српкињу и Словенкињу. Да су тражиле у овим тешким моментима додирних тачака, нашле би их баш у овој организацији, коју данас цепају. Београд

Алојзија Штеби.

„Издајство" г-ђе Злате Ковачевић.

Госпођа Злата Ковачевић, потпредседница Народног Женског Савеза постала је преко ноћи издајица хрватскога народа. Овај грозни чин сагрешила је тиме, што је као потпуно приватна личност и ако убеђена Хрватица и Југословенка, дошла октобра месеца у Београд да у томе својству а не као потпредседница Н. Ж. С. или заступница хрватских женских друштава присуствује прослави десетогодишњице пробоја солунског фронта. После месец и по дана по томе догађају сетиле су се неке Хрватице да је г-ђа Злата Ковачевић учинила издајство! Њено „издајство“ су прокламовали у Загребу на овај начин (по „Хрвату", број 2665 од 24 новембра т. г.): „Хрватска женска друштва која оснивају Савез, управљају као протест против иступа г-ђе Злате Ковачевић-Лопашић у Београду, на ову слиједеће отворено писмо. Потписане заступнице хрватских женских друштава сакупљене у хрватској саборници на дан 21. студенога 1928, саслушавши извештај о Вашем наступу у Београду на збору Народне Одбране пригодом овогодишње прославе пробоја солунског фронта, како је приказан у „Политици" број 7344, једногласно квалифицирају тај Ваш наступ као издају почињену на хрватскоме народу. С тог разлога прекидају с Вама сваку друштвену везу, искључују Вас из својих друштава и траже од Вас, да се повучете из свих хрватских друштава, јер нисте достојни да у њима даље обнашате било коју функцију. У Загребу, дне 21. студенога 1928. Марија Бабић, Олга Барић, Даринка Базала, Ружица Беновић, Петрина Бишћан, Фрањица Босак, Еугенија Данда, Марија Девчић, Анка Динагл, Ана Фаи-

Ширите Женски Покрет!

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

Број поштанског чековног рачуна 53.191 Администрација: Кнез Михајлова 46/1

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 1 децембра 1928. БРОЈ 18 - ГОДИНА IX.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60 дин, Примерак 2 динара