Женски покрет

Интернационално решавање социалних питања

I. Организација социалне службе У нашем листу смо били већ јавили да су била ове године у месецу јулу у Паризу четири интернационална конгреса за социална питања На основу извештаја, одштампаних у 34 броју »Revue intemationale de l'enfant« доносимо кратак извод расправа о организацији социалне службе и о социалним школама. О организацији социалне службе написао је извештај Др. Полигкајт и главне мисли тог извештаја су следеће: Свуда се обраћа данас највећа пажња изградњи сарадње јавне и приватне социалне службе. Свуда су скоро једнаки услови наметнули мисао за што тешнију сарадњу, и то: пораст беде и економске кризе траже спајање свих снага за то да се што брже пронађе онај, који је у слабом стању, да му се што боље помогне и да се средства, која стоје на расположење, што ефикасније употребе. Ово је такозвана рационализација социалнога рада која мора да има три знака: добро смишљен нацрт о носиоцима социалнога рада, темељна спрема помоћних органа и оплемењивање метода. Одлика нашег доба је да се полаже велика важност на спољашњи ред и на уређење односа између појединаца и због тога улажемо толико труда за добру организацију и технику самога рада. У свима културним земљама видимо једнаку појаву што сигурно није пука случајност и вреди да спознамо њене узроке и њене последице. Јер питање организације социалне службе није само питање њене спољашње форме, која треба да је стварна и у сагласју са њеном намером, него нас то питање приморава да се удубимо у духовне његове покретне снаге и проучимо циљеве, које имају јавна и приватна социална служба. Увек се прилагођава форма садржини, а не садржина форми због тога је тежња за реорганизацију спољашних форма заједно и тежња за темељно проучавање мотива, суштине и циљева социалнога рада.

На конференцији се видело да назив „социална служба" не значи свима једно те исто и да је постала терминологија како у научном тако и у практичном раду прилично несигурна. Докле год се могло све оно што данас подразумевамо под социалним радом означити са „опскрбом сиромашних" и „доброчинством" није било несугласица. Данас су ови појмови преуски и сви учесници су се сложили у томе да се не може више излазити на крај само са ова два појма. Велика разлика у схватању социалне службе показала се кад је требало утврдити нове појмове. Та неједнакост у мишљењу извире отуда што смо у току несвршеног развоја, јер смо у покрету, који је сличан у разним државама, али који је у разним државама на разноликим степенима развитка.

Алден Перси, председник британског института за социалну заштиту у Лондону покушао је да дефинише „социалну службу“ у своме реферату на тај начин што је циљ данашњег социалног рада упоредио са циљевима доброчинства ХlХ века. Казао је: „До средине XIX века друштво је признавало становиште да су разнолике невоље, које се у директној вези са сиромаштвом, незапосленошћу или болешћу најлакше отклањају добрим делима; да није ни дужност владе, ни дужност општине да покуша отклонити те социалне болести, већ да је боље обратити се за помоћ појединцима, који би на крају отворили једну моћну заједницу, која постоји у њиховим душама. Доброчинство је тада покушало да оздрави само симптоме онога што је било заправо државна болест. Разлика између филантропа XIX века и социалнога раденика XX века је у томе, што социални раденик XX века увиђа да доброчинство не отклања узрок беде. Социални раденик сматра за недовољно да олакша појединцима који пате само за један моменат. Он се пита да ли постоји метода која би спречила да тај појединац падне понова у беду и ако та метода постоји која је. „Сличну

карактеристику су дали говорници из Француске, Белгије и Немачке. Свест да је социално зло које треба да одстранимо, само последица недостатака привредног и друштвеног поретка, пробудила је јако заједничко осећање одговорности, која тражи од друштва помоћ и реформу. Увидело се да тешке последице привредних криза за последњих десет година, које се опажају готово у свима државама, може уклонити само моћна рука државе, њено законодавство и управа, и то је појачало назоре да држава мора постати сама чувар и мора само неговати добробит својих држављана. Од данашње демократске државе очекује се да се као део основних права свакоме држављанину загарантује право рада, здравље, васпитање и слободан развитак његове личности.

Ова промена у основним назорима објашњава нам да у већини држава постоји државни и самоуправни социални рад. Најочевидније се то показује у раду за чување народног здравља, у борби против епидемија, која се свуда води са великом енергијом. Сличан развитак примећавамо и тамо где се тежи да се победе последице старости, разних незгода, болести и инвалидности. То је поље које је постало услед законито уређеног социалног осигурања домена јавне социалне политике. Али, такође на пољу заштите деце и младежи видимо да продире идеја колективне одговорности државе и друштва. Све те промене у схватању створиле су бољу организацију. Ако осећамо да смо као држава и друштво одговорни за судбину свакога који се у беди налази, и ако хоћемо да га помогнемо благовремено, сасвим наравно да из тога произлази тежња да извучемо из беде све који се у њој налазе и да им у најрационалнијој форми пружимо помоћ. Не чекамо да се невољни сами јаве, већ их треба потражити, јер сматрамо са општега човечанског становишта да је за нас срамота, ако неки у беди стоји сам без помоћи, да услед своје болести угрожава опстанак других и да услед његове беде пропадају његова деца. Такви појмови воде до тежње да се оснује један низ установа међусобно повезани као ланац које стоје свакоме на расположењу. У тим установама да буду такве особе, које су дорасле да схвате многоструке невоље данашњега часа. У том моменту осећамо недостатке организоване везе између јавног и приватног социалног рада и јасно је да се трудимо свим силама да убрзамо организацију снага да стварамо радне заједнице како бисмо достигли систематску расподелу рада у хармоничној сарадњи.

Захтев да се остваре радне заједнице међу носиоцима јавне и приватне социалне службе појавио се на конгресу у свима извештајима разних држава као Немачке, Француске, Холандије и некоје су већ показивале успехе таквих заједница. Ту се такође показала нераздружљива веза између спољнега рада са његовом суштином. На конференцији говорници су констатовали да је граница између јавног и приватног социалног рада доста лабилна, и то у већој мери но што је то било пре десет година. Многе државе и општине данас врше задатке, за које се раније мислило да их може обављати само приватна инициатива. Стога долази до несугласица и чак до оштрих сукоба. Али, на конференцији су сви говорници подвлачили да се без приватне инициативе не може успешно радити и да се приватна инициатива не може изоставити. Социално дело државе и самоуправа и социални рад друштва представља два центра енергије, који морају сарађивати у свакој модерној држави. На конференцији се није утврдио принцип ове сарадње, али се јако наглашавала потреба хармонична и систематске сарадње, коју треба удесити према локалним приликама. Потпредседница маџарског Црвеног Крста г-ђа Лукач, Пол Келог уредник листа »Survey« из Њујорка и госпођа Др. Дирдорф, шеф установе за истраживање социалних зала у Њујорку, захтевали су у својим рефератима о постављању граница и циљева социалнога рада да је потребно за то много дубљег научног испитивања. Американци су навели као пример рад који су учинили научњаци, лекари, инжи-

њери, практични социални раденици, финансиери у Питсбургу 1907 године у погледу испитивања социалних и економских прилика тога места. Хармоничном раду свих тих фактора успело је да су добили потпуну слику прилика тога места, да су тако могли показати пут ка оздрављењу и на тај начин су уверили становнике о потреби рефорама и дали инициативу за велику акцију. Да је такво поступање добро и успешно показује факт што се данас у свима државама Сев. Америке поступа на тај начи на свима пољима јавнога живота.

Наравно да ни једна интернационална конференција не може дати одмах практичне и видљиве резултате. Али, само то што се на таквим конференцијама састаје на хиљаде особа прожетих истим тежњама, које се баве решењем истих проблема и показују искрену жељу и своје мишљење за њихово решење, од неоцењиве је користи. Истина дуг је још пут од интернационалне конференције до интернационалне социалне службе, а нарочито још интернационалне службе у томе смислу у коме ју је дефинисала Енглескиња Жеб, која је свој извештај закључила следећим речима: „Безгранчна је могућност интернационалне сарадње међу појединим националним организацијама. У неограниченом опсегу могу се учити једна од друге, могу се међусобно помагати и ако се налазе у најразличитијим крајевима света. Ми покушавамо да направимо јаз пред бедом човечанства, која нас је столећима и столећима засипала. Сваки човек мора негде становати и мора на ма каквој подлози радити, и то парче земље на коме он ради именујемо његовом домовином. Али, потпуно је бескорисно за њега ако он ради као изолована јединица. Он се мора здружити с другима у један ланац, ако хоће да од тога јаза створи непорушиви зид иза кога ће народ и живети мирно и срећно."

II Социалне школе. Друга секција интернационалног конгреса за социална питања бавила се спремањем особља за социални рад. Она се може сматрати као база целокупне расправе ове социалне конфенренције. И заиста, како би социална служба могла добро фукционисати без формирања једног доброг персонала. Госпођа Е. Макадам, хонорарни секретар университетског савета за социалне студије у Лондону, у своме извештају одала је поштовање госпођи Др. Алис Саломонове, председници секције која је одлично умела да припреми радове и руководи целокупном дискусијом. Као полазна тачка дискусије служио је извештај начињен на основу обавештења и одговора добивених на послате упитнике из свих земаља, које имају социалне школе. Према томе извештају број социалних школа достиже до 109, и подељене су по овим земљама: 36 у Немачкој, 23 у Сјед. Државама Сев. Америке, 11 у Великој Британији, .8 у Белгији, 6 у Француској, 4 у Холандији, 4 у Аустрији, 3 у Шведској, 3 у Швајцарској по 2 у Чехословачкој, Угарској и Канади, по једна у Кини, Чили, Индији, Нор-

вешкој и Пољској. Овај покрет који се брзо развио у разноликим земљама прошао је кроз разнолике фазе. Док су у Немачкој и Белгији социалне школе потпуно уређене и потпадају под контролу надлежног министарства, већина школа у осталим земљама приватног су карактера. У Британији, Канади и Сјед. Државама социалне школе сачињавају један део или су прикључене университетима.

Ова разноликост социалних школа била је предмет дискусије прве седнице. Друго питање о коме се дискутовало било је какве квалификације су потребне за пријем у школу и сви учесници су се сложили да се приступ у социалне школе олакша коликогод је могуће. Дискусија односно плана наставе није била тако интересантна како се могло очекивати, могло се говорити о програму школе који је још свуда доста претрпан и могло се покушати да се одреди дефинитивно крајни циљу за припрему социалнога рада али то није учињено. Најплоднија дискусија била је без сумње о односима теориског и практичног рада. Опште је мишљење било да практични рад сачињава интегрално један део програма студија и изјаснило се радије за то да се у одвојеним периодима врши практични и теориски рад.

Последња седница је била посвећена образовању мушких радника и стварању интернационалног института за социалну службу. Да ли се може сматрати да је имала успеха ова прва конференција о настави за социалне школе? Писац извештаја у „Revue internatioal de l' enfant“ категорички изјављује да је имала, а за доказ наводи факт да је ова конференција окупила 5000 социалних радника из 44 земље да дискутују о социалним проблемима, и да је она била полазна тачка за једну велику социалну сарадњу.

Белешке

Још један успех наших жена. На овогодишњем Конгресу Професорског Друштва на Сушаку изабрана је за потпредседницу Главне Управе г-ђица Катарина Јовичић, професор Tpeћe Женске Гимназије. Ово је први случај да је у Професорском Друштву једна жена добила овако угледно место. Исто тако на конференцији професора 25 новембра у Београду, председник конференције била је г-ђа Александра Милетић, професор Друге Женске Гимназије и председница Удружења Наставница. У друштву просвећених људи жене су равноправне.

Предавање о комуналној политици. У „Женском Покрету“ у Београду предаје наш познати стручњак и уредник „Савремене Општине" г. Д-р Милосав Стојадиновић о комуналној политици. Пошто циклус још није завршен ми ћемо у нашем листу доцније донети преглед свих предавања. Предавања су толико занимљива и отварају толико нових погледа на то важно питање да понова упозоримо све наше читатеље на предавања Д-р Стојадиновића. Естетска нега Масажа лица и тела по знаменитим научним методама париских института. Удаљење свих дефеката коже. Депилација. Лечење црвеном и плавом светлошћу. Американска масажа. Кремови, лосиони, пудери најновији специјалитети париски. Маске за формирање лица moanti ches rides Parafin - Pakungi за мршављење и лечење реуме> подагре, ишиаса, гихта. Бесплатни стручни савети усмено и писмено. Апсолутна дискрециЈа. Кабинет се на.тази под надвором D-r Med. ГарнићФЕ Гарницког, специјалиста за кожне болести. 3gQ4 ■sanerOß'atsb.AenoTe n косметпку КраАраЛплапд 5<3/« f

Страна 4

Штампарија „Туцовић", Београд, Макензијева 3, Телефон 11-42.

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Број 18