Женски покрет

право хтела да је изблиза видим и да се у разговору с њоме уверим, јесу ли моје импресије тачне. Рекох јој да ме она од свију уметница што их видех у Паризу највише импресионирала снагом своје уметности. Она ми је поверовала и радосно се насмешила и иза тога се наш разговор развезао као да смо давне знанице. Причала ми је о оном, што највише испуња њен живот: о својој уметности, деци, мужу, готово испреплићући једно с другим. Ја се особито радовах, што поред ранијих претпоставки могох устврдити нешто ново: да је ово чељаде, које уме де споји у себи и своме животу и природни и уметнички идеал свога рада. Велика је уметница, брижна и особито нежна мати и ретко мила и пажљива жена. Ретко чух једну матер многобројне деце говорити с таквим, готово вереничким заносом и најискренијим одушевљењем о своме мужу и као уметнику и као човеку. И остаде ми поново јасно да се ни један тежи проблем не да генералисати, него да га сваки индивидуум мора индивидуално и да реши водећи искрено рачуна о својим спо собностима и снази. С поносом ми рече да је мати седморо деце, од којих је најстарије 9 година, а најмлађе 7 месеци. Кад је запитах како спаја уметнички рад с материнством, одговорила ми је готово извињавајући се: „Знате, ја имам велику помоћ код куће. Мати моја и врло добра дадиља брину се око деце у колико ја не доспевам, а неки полазе већ и школу, но додала је живо и с одушевљењем све оно време, што сам слободна, посвећујем њима, и онда им дајем све што највише могу, па тако држим, да их не прикраћујем. Знате није, није потребно, да је мати увек уз децу, (и да само с њима и по њима живи додајем ја), него да им се потпуно предаје онда кад је с њима. Те њене речи је нехотице потврдила и гардеробијерка шваља, што је управо ушла, да запита, јесу ли девојчицама добре хаљинице. И та ненаткриљива Шо-ова Жан Дарк и Хамлетова Офелија с највећом је збиљом разлагала, колико је када девојчица од које већа и старија и каква треба да је хаљина према томе. Говорила је о томе с таквом збиљом, као да се бави само тим питањима. Питала сам ју, кад је почела да игра. Још пре дванаест година, већ као удата. Њен муж је већ био пре рата основао у Петрограду позоришну трупу, у иноземству га зате-

као рат, па је тамо и остао. Она је одавно желела да игра, но ни њен вереник, а касније ни муж, нису то озбиљно схватили и шта више, сумњали су у њену способност. И онда су једном читали заједно једну ствар и господин Питојев је констатовао да би могла да проба, јер изгледа да има талента. И од онда играм, играм мале улоге, велике улоге, веселе, трагичне, свемогуће, додала је живо. Док играм никад не мислим на публику. Целом својом душом, целим својим бићем уносим се у улогу и свега око мене нестаје. Углавно ми је свеједно, како публика прима. Ја дајем увек највише што могу и никад се не штедим, ма како се осећала. Починила бих светогрђе на уметности, кад бих се ма чиме задовољила, осредњом игром, ма и само који пут. А смета ми, готово и вређа, кад ме публика у озбиљним стварима прекида пљескањем, на пр. иза првог наступа Офелије с помућеним разумом. Они, који при томе тапшу, виде само добро одиграну и снажно изнесену улогу, а ја сам проживљавала целу трагику те несрећне девојке. Споменух јој, како сам се угодно изненадила модерном, до крајности једноставном инсценацијом Хамлета. Да, каже она, многи приговарају моме мужу, да „жели“ да буде по што пото оригиналан, а то није тачно. Никад он ништа не жели, него инстинктивно oceћa, како треба да буде. Све што ради и ствара, ради тако искрено, тако с истински дубоким схватањем, тако хоће да продре у душу свега и да ју изнесе онако, како држи да је најбоље по саму ствар, па тако и Хамлета. Он сматра то дело толиким великим, тако вечним, да је поједноставнивши декор хтео, да оно што пластичније искочи пред гледаоца. Па тако и јесте. На моје питање, зашто не гостују никад код нас, није ми сасвим јасно одговорила, но чини ми се, да их нико није правовремено службено позвао, па тако они гостоваше у Румуњској, а код нас се не могоше зауставити. Наговарах ју дадођу, да би код наше публике наишли на велико схватање; споменух јој, колики их се људи са заносом сећају још из доба рата, па да би имали до последњег места пуно позориште. Она се само радосно смешила, и да сам ја којом срећом била каква главата позоришна личност, гостовање би тога часа било закључено. Овако је остало само на узајамноме позиву: с моје стране да дођу у Југославију, а с њене да ју скоро

поново посетим и да ју дођем видети у Жан Дарк, најмилијој њеној улози. Увелико је био већ започео други чин Vivre, у коме се она, још мало час тако ведра и несташна, млада жена, треба да бори за своју љубав занемарујући и сам живот, да на концу тек иза великих трзавица и патњи спозна „да има нешто више и од љубави, а то је сам живот“. Париз, априла 1929.

Јулија Бошковић.

Материнство је највиша тачка на коју се женска природа и душа дићи може, и само је његова светиња толико моћна да очисти жену од свега нижег, Земаљског. Божа Кнежевић

делокруг свог рада и на суседно местанце Лозницу. Међу посетиоцима шабачког Народног Университета примећује се известан број радника. Ова пojaвa значи велики успех, она упућује на чињеницу, да има пута и начина како да се изгладе баријере међу друштвеним слојевима, да отуђеност, нетрпељивост, замени симпатија, љубав, Шабац има и своју месечну ревију „Књижевни Полет", који под редакцијом г. Јоксимовића окупља Подринце. Осим овог књижевног часописа излази у Шапцу још један лист, ког шапчани врло воле, ал примећују на рачун његова уредника: „Све што напише, треба обратно разумети...“ Има једна дивна Тургењевљева песма у прози, која почиње стихом: „Как хороши, как свежи били рози...“ Стих је послужио песнику, да евоцира успомену милог руског дома. Кад сам прешла праг г-ђе Маре Ћеловић, код које сам провела три дана дошао ми је Тургењевљев стих спонтано на памет. Да је још био самовар, илузија би била потпуна. Свуд свежина, непатворена отменост, срдачност. Мати, две девојчице и један син. Други је у војсци. Девојчице су весело причале, како њихове другарице из учитељске школе морају носити дебеле, црне чарапе дуго, тамно одело, да оне саме у школи седе одељене од својих мушких колега, да у школском дворишту имају свој оделити крај; господин син се заноси социалним радом, југословенском идејом која је за њ

велика, реална снага. Мати их све њежно гледа и ти осећаш, како се у овој породици све добро креће, јер се креће на узајамној љубави и апсолутном поверењу. Прво ме јутро пробудила песма слепе жене-гуслара: „Бог ти очи сачувао, Бог ти лепо здравље дао. Мила сина оженио, Драге ћери удомио.“ Седила је под прозором на влажној земљи. Уз једноличну пратњу, једно личним гласом ређала је своје жеље Богу и свету, а добри је свет пролазио и спуштао свој скромни обол у старичино крило. Моји љубазни сапутници на путу од Шапца до Лознице, бивши директор шабачке" гимназије, г. Павловић, звани: „Чика Љуба“, те госпођа Живка Бранка Лазића, социална радница и учитељица, упозоравали су ме на крај, којим смо се возили малом железницом, што веже Шабац-Лозницу с познатом сумпорном бањом Ковиљачом. Видела сам богато село Прњавор, где су 1914 Аустријанци сатерали у школу 150 сељака, сељанки и деце, полили их и спалили; тамно-модру планину Цер на којој су се 4,5, 6 августа исте године биле страшне битке, где је и четрнаест Чеха платило својим животом, јер се нису хтели борити против браће. Крај лута бара у којој је непријатељ задавио неку сиромашну стдрицу од осамдесет година. Ту јој је народ дигао крст од белог камена

„Да вједајут потомки православних“... Често су ми се овлажиле очи гледајући све ове свеже трагове; видећи на лицу места гигантске жртве, наметало ми се само по себи императивно, оштро, болно питање: „Да ли смо ми свесни нашег задатка, да ли ћемо ми одговорити нашој дужности, да ли ћемо ипак искупити жртве? Десет година је прошло у бесплодној политичкој борби, свађи, која је довела до крви, трошила се снага у мржњу, место да се троши у љубав, конструктивни рад. Сапутници ми причају о Мачванки, жени, која хоће, да јој је муж увек међу првим, најбољи, највреднији. Чика Љуба не налази доста речи, којим би истакао све лепе особине жене овог краја. „Ради често сасвим сама, води и управља целим господарством, но ако ко дође у кућу, она увек иставља на први план мушку главу, мужа, сина. Нема ли деце, догађа се, да сама доводи мужу другу жену, живи с њом у хармонији, посињује децу, што је муж с том другом роди.“ Док је овако чика Љуба говорио, изашло ми је пред очима симпатично лице госпођа Леле, жене трговца, предузимача, коју сам упознала преко госпође Ћеловић, а која ме задивила својом отворености и активности. Све раме уз раме с мушарцем, само, само... Било је шест сати, када смо се приближили Лозници, Тоскани, крају најчишћег најлепшег језика у Србији. Прешли смо недалеко села Вука

Караџића, крај његова негдашњег имања. За Цером, који нас је пратио преко половине пута, дошла је планина Видојевица, коса Иверак, а у даљини, тамо преко дрине, угледали смо сву увијену у ружичасти вео сунца, које је залазило, високу босанску планину Мајевицу, равно пред нама стајало je Гучево, ишарано рововима, пуно свежих трагова из минулог рата. Лозница лежи по дну самог Гучева. Питорескна, мала варош, богата пре рата велики експорт најбољих мачванскик шљива, но сад економски поклекла тако, да јој извесну живост даје једино бања Ковиљача. И Лозница има своју Књижницу, почела је с организацијом Народног Университета све стојећи у најужем контакту с агилним председником шабачке Књижнице, већ споменутим г. Жиком Поповићем. Кад сам се сутра дан враћала у Београд, пловили смо низ матицу. У зраку се осећало пролеће, сунце се преламало у води, претварало смеђу Савину воду у свебрну сиву. У свем је била нека радост и весеље. Шабац је остао у даљини. Људи се срећу и растају, но ако постоје „les piophiles perdues“, постоје и они, које не заборављамо... Београд

Д-р Марија Илић

Женско питање у основу свом јесте материнско питање. Божа кнежевић

Милка Вуловићка

Чудним удесом једнога истога дана налазиле су се на самртном одру две велике фигуре нашега времена, у Београду Милка Вуловићка, а у Чачку војвода Степа Степановић. Обе деца из народа из околине Београда, које су својим животом и радом успеле, да је њихово светло име познато не само до граница него и преко граница наше простране отаџбине. Обе руковођене истим тежњама и истим идеалима. Високи циљ њиховога рада био је ослобођење Косова и ослобођење и уједињење неослобођене браће. Обе су радиле у два правца али, управо једном истом циљу. Док је Војвода Степа кројио планове за даљу будућност, спремао војску и топове, дотле је Милка Вуловићка спремала женску омладину да буде достојна великих догађаја који ће наступити, омладину која је у тешким тренутцима велике народне несреће, умела да се нађе. Својом благом питомом и бескрајно њежном природом стицала је љубав на све стране. Омиљена и много вољена од својих многобројних ученица успевала је да се свака њена реч дубоко урезивала у душу сваке од њих. Била је добар наставник, добар васпитач и друг деци. Ни за кога није имала ружну реч. Свако дете смело је слободно доћи к њој и поверити бол своје душе, ма какав он био. Посаветовала га је, упутила и матерински утешила. Имала је оштро око да запази сиротињу и беду међу децом и притицала у помоћ у колико је год могла.

А кад би говорила о љубави и дужностима према отаџбини и народним идеалима, тада би добила један нарочити сјај у очима, један преображај на лицу, један занос и одушевљење да смо гледале у њу као у божанство. А осим тога, велики део своје снаге и воље улагала је у борбу за боље васпитање и шире образовање женске деце. У прве борце на томе пољу поред Катарине Миливукове, Персиде Пинтеровићеве, Јелене Михајловићке долази и Милка Вуловићка. Годинама се водила борба за право да и женска деца добију потпуно школовање као и мушка, па према томе како права тако и дужности. И не само то, оне су се бориле и за стицање политичких права за жене. У једном моменту Краљ Милан био је готов то питање повољно да реши, али га је спречила његова околина. И од свих тих бораца који су тако правилно гледали на живот и рад жене, једино је Милка Вуловићка доживела, да види бар донекле победу своје борбе. И сада смо захвалне Миловуковици, Пинтеровићевој и другима и слободно смемо рећи да је поколење оправдало њихове наде. Ми сада међу женама имамо професора, директора, правника, адвоката, лекара, доктора и виших чиновника по разним министарствима. Таквим својим радом Милка Вуловићка успела је да ће успомена на њу бити жива и слика њена јасна у души не само њених многобројних ученица, него и свих који су је познавали. А после, поколење ћe наћи њен рад забележен у аналима разних удружења. По изласку из школе Милка Вулићка није посустала од тридесетогодишњега рада у школи, него се поново бацила новом снагом на једну другу и тежу борбу. Да би лакше радила на остварењу својих националних идеала, она је основала друштво Књагиња Љубица. Добро је схватила на коју страну треба да се крене и кренула је у Стару Србију и на Косово. Знајући из прошлости наше да је вера један моћан чинилац, који је одржао нашу нацију и проводио је кроз најтежа искушења са заносном надом у победу правде, Милка Вуловићка је пошла истим путем. Како је народ у Старој Србији и Македонији био изложен не само притиску и неправди непријатеља, него и разним утицајима и пропаганди са стране, то је у том свом

Број 10

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Страна 3