Женски покрет

Пољакиње о нашим женама

Наставак Међу хрватским литераткињама истичу се Ивана Брлић-Мажуранић, Милка Погачић, Јагода Трухелка и Адела Милчиновић. Ивана Брлић-Мажуранић, унука славнога бана и епскога пјесника једна је од првих ауторица славенских. Вриједност њених литерарних радова лежи у томе, што је дубоким осјећањем свезана уз све што је наше, јер има ентузиастичко широко схваћање славенства. Неки од енглеских критика назвао ју је хрватским Андерсоном. Јавља се први пут 1912 збирком од дванаест пјесама „Слике“. Са својом приповјешћу „Згоде шегрта Хлапића" дала је Хрватима тип који за њих значи исто што Петар Пан за Енглезе, Нил Холгерсон за Шведе, и Конрад Хазелбаум за Нијемце. Свјетску славу пронијеле су јој њене „Приче из давнине" које су преведене на енглески, шведски, чешки и пољски. Четрдесет енглеских новина оцјенило је то дјело најповољније. Она садржаје тест приповјести, кoje преносе читача у прадавна времена поганског славенства и одишу чаром негдашњих богова и богиња, врача и русалки. У њима се види велико хисторијско и митолошко знање, а обзиром на умјетничку обраду и необичну љепоту језика и дубљину етичких мисли, запремају посебно мјесто у омладинској литератури. Милка Пргачић је једна од главних радница на пољу социалном. Жена велике енергије, жива и напредна сада као и прије 20 година. Особито се истиче њезина приповјест „Он и ја“ у збирци „Из мојега свијета“. Ту је приказан однос ученика, покваренога дјечака, према учитељици, која га води на прави пут. Приповјест имаде дубоку. педагошку и психолошку вриједност, па је зато преведена на руски и чешки језик. 1912 године изашле су њезине пјесме, у којима превладава тон високи и радосни, вјера. у добро и ocjeћaj властите душевне снаге, којим би хтјела надарити све, који трпе, и чезну и који су слаби. Да прикаже рад Јагоде Трухелке наводи ауторица Милчиновићкине ријечи из студије о њој: „Јагода Трухелка црта врло често собу дјевојачку, пуну нарочите поезије!. Тамо уз прозор с којега се види комадић улице, дворишта и дио куће богатога сусједа сједи дјевојка, жена и млада мати радећи и мисли о свему што се догађа , иза зидина њеног краљевства. Има увијек неки терет

на срцу, тешку бригу, али о том гласно не говори, не зове у помоћ никога, не проклиње ни не тугује. Она ниже своје успомене, боли и јаде, као очице на игли и плете даље“. Од хисториских дјела Трухелке спомиње ауторица „Прошлост Босне“. Цио низ проблема литерарних, умјетничких и животних нанизала је и промотрила . у 27 писама учитељице својој ученици под насловом „Царство душе“. У њезиној литерарној дјелатности најзахвалнији плод њених посљедњих 10 година јесу приче за дјецу „Златни данци“, „Пипо и Пипа“, „Божја овчица“, „Аничина лутка". У литерарној критици знатно мјесто заступа Адела Милчиновић, али од како се настанила у Америци, зашутјела је у литератури. Истина је, тако завршава пољска ауторица свој чланак о нашим женама, да унутрашњи потреси, које Југославија проживљава, не пријају слободном развитку умјетничког литерарног рада, али се надамо, да ћe жена Југославенка имати нешто да каже, кад дође вријеме, и глас њезин забрујат ће слогом, истином и љубављу, о том не сумњамо ни на час ми њихове далеке сестре, Посебни чланак посвећен је хрватској списатељици Зденки Марковић, јер је њезин литерарни рад уско везан уз литературу и живот Пољака. Студирала је славенску а нарочито пољску литературу у Швицарској, гдје је дисертацијом „Der Begriff des Dramas bei Wyspianski“ промовирана на част доктора. Написала је студије о пољским пјесницима Жулавском, о Јану Каспровицу, о Болеславу Прусу, о Јулију Словацком и о литераркињама Елизи Оржерсковој и Марији Конопницкој. Особито је интересантна њена студија „Путеви душе Пољске". Уз то је Марковићева превела нека пољска дјела на хрватски језик, тако Северову „Љепоту дјевојку", „Ноћ на Палатину" од Лигоцкога, избор новела Марије Конопницке и „Пољске народне приповјетке". Оригинална су јој дјела писана хрватским језиком „Лет“, студија о души дјевојачкој, „Кућа у сњегу“, импресије из живота санаторијскога, пуне дубоких филозофских мисли. Године 1920 била је Марковићева у Пољској и то у Кракову, Варшави, Закопаном, гдје је јавним предавањима дошла у контакт са публиком, којој је остала у лијепој. успомени. Нарочито се још истиче њен рад око

зближења пољско-југославенског, на којему она као члан одбора друштва, који има нарочито ту сврху ради ć великим одушевљењем. Она је једина југославенска списатељица, која се може сматрати посредником између Пољака и Југословена. Права је пионирка своје идеје, која је испуња већ кроз читав низ година, а то је баш оно, по чему је близа свима Пољацима, јер умије да захвалним срцем пријатељство једном склопљено задржи и развије. У последњем чланку приказан је рад хрватских умјетница. Међу њима се спомиње Лина Вирант-Црнчић, предсједница пред кратко вријеме основаног клуба умјетница у Загребу, која је на прошлогодишњој изложби женских умјетничких радова у Загребу, изложила велики број слика. Прво мјесто међу хрватским умјетницама даје се Насти Ројц, која је већ као студенкиња Академије у Минхену већ на првој изложби својих радова свратила на себе пажњу критичара. Касније је излагала у Загребу, Београду и Бечу, гдје су се куповале њезине слике за галерије и пронијеле јој име. Широко је подручје њезиног стварања, вели се у том чланку, она слика портрете, крајолике, животиње, мртву природну, слике из живота особито из сељачкога. Наста Ројц провела је годину дана у Енглеској, гдје је двапута са успехом изложила своје радове. Своје доживљаје над Темзом описала је у писмима из Енглеске, која ћe скоро изаћи у посебној књизи. Као други велики таленат спомиње се Zoe Воrelli, Далматинка, колегица г-ђе Ројц из бечке академије, гдје су обје добивале прве награде. Силан индивидуални талент Borellieve не подноси наследовања. Како год је дуго времена студирала у разним знатним центрима Европе, особито Паризу, увијек је тражила своје властите путеве. Има велики смисао за декоративну умјетност и особиту љубав за карикатуру. Јаким се темпераментом одликују њене слике из живота далматинских сељака, на којима се приказују народни обичаји. Сада живи стално у Риму, одакле од времена до времена шаље слике на изложбу у Загреб. Даље се спомиње Зденка Oстојвић-Pexidr-Srica, која се на последњој изложби истакла мајсторством своје колористике. Она умије, да вади мотиве из свагдашњега живота. Особито је признање публике и критике стекла својим акварелима. Као један од напредних талената међу млађима призната je Анка Кризманић-Паулић бивша ученица проф. Кризмана у Загребу и мајстора дрезденских. Њени цртежи, бакрорези, литографије и карикатуре свратиле су позорност на великој изложби у Загребу године 1915. Послије се дала и на пастеле којима стиче све више признања. На изложби у сијечњу године 1928 у Загребу иступила је с великим успјехом Соња КовачићТајчевић, сликарица млађих покољења. Позната и призната кипарица jecт Mila Wod, која је изложила своје радове у Бечу заједно са г ђом Ројц. У великој читаоници прекрасне университетске библиотеке у Загребу видимо ба-релљефе дјеце и главе филозофа њезина длијета. Сада се бацила на рад у terra-cotti поводећи се за умјетношћу народном. На подручју декоративне умјетности истиче се велики-таленат Терезе Паулић, која је својим прекрасним ћилимима, израђеним по узорцима народних гобелина и луткама побудила пажњу и усхит и у туђем свијету. Особито на изложби у Паризу 1925 гдје је била награђена златном и сребрном колајном. Њезини радови познати су и у Пољској; јер су били изложени на графичкој изложби у Лавову године 1927: На концу ревије спомиње се рад друштва пријатеља Југославије у Варшави. Основано је године 1925 инициативом професора Hilarоwicz-a и од онда је у том раду врло активно. У посљедње три године приредило је врло много предавања, скупило је материал о Пољској за једне загребачке новине, судјеловало је у једној

организацији југославенских излета у Пољску и пољских у Југославију. Уз ове чланке има у том броју ревије и одломак из дјела Марковићеве: Кућа у снијегу и Приказ живота босанско-херцеговачке муслиманке од Јагоде Трухелке, репродукција слика Кризманић Паулићеве, Насте Ројц, скулптура Mile Wod фотографија Зденке Марковићеве, Десанке Максимовић, те народних ношња из Хрватске и Далмације, босанских ћилимова, тако да тај читав број даје лијепу и ако тек летимичну слику о раду наших жена и показује изванредну симпатију наших сестара Пољакиња за нас. На нама је сада, да ми узвратимо ту пажњу. Загреб. М. В. К.

вековном робовању био већ посустао у вери и губио веру у вечну правду и у своје ослобођење. Цркве опустошене, претворене у џамије, светиње наше каљане и упропашћиване, чинило се све што се могло да се укине сваки траг нашега имена и наше велике прошлости. Милка Вуловићка је то дубоко осетила и тада побожно, тихо, готово нечујно прелазила је границе тада малене Србије и улазила у Стару Србију и на Косово. Својим скромним средствима којима је располагало друштво „Књегиња Љубица", Вуловићка је носила помоћ у оделу, обући и новцу, а црквама некој одежду и икону, некој путир, некој јеванђеље, али највећу радост тамошњем становништву чинило је, кад забрује звона, која они нису никада чули, забрује и позову верне на молитву, звона која је Вуловићка донела из Србије! Није тада било ока које није од туге и радости заплакало. Милки Вуловићки није сметала ни зима, ни блато ни голе врлети, ишла је у најудаљеније крајеве, трпела умор и глад и жеђ, улазила у најбедније изб.е да помогне, да теши, да охрабри, да улије наде и дубоко уверење у освит зоре, у боље-дане, у слободу. Подизала је дух национализма, храбрила је да не клону под те-

шким притиском непријатеља, подсећала на славну прошлост и предочавала још већу и сјајнију будућност. Милка Вуловићка је у многоме уравњала пут великим победама славнога војводе Степе Степановића. Вуловићка је често путовала у Стару Србију и на Косово, ишла је али се и враћала. Уморна прозебла али и задовољна својим радом, враћала се својој кући. И овог пута спремала се да на Косову у Штимљу у задужбини друштва Књегиња Љубица уз коју има и обданиште за сироту децу, да са тим сиротанима проведе светле празнике Христова Васкрсења и отишла је, али на жалост овог пута отишла је на далеки пут, дуг, бескрајан, пут у вечност са кога нам се никада више неће вратити. Вечни сан боравиће на њеном драгом Косову, које је волела и које је воли, које ће је прихватити и чувати као светињу. А нама који је волимо, остаје један бол више што нећемо моћи чешће доћи на њен гроб, упалити свећу, окитити га цвећем и оросити топлом сузом, сузом љубави и захвалности, сузом дивљења и дубоког поштовања. Великој покојници нека је мир пепелу и лака толико вољена земља. Београд

Ик. Симићка

Белешка

18. ов. мес. у 18 часова у Женском Клубу одржаће конференцију г-ђица Милица Влајић, адвокат, Црквени и грађански брак. Позивају се чланице, као и пријатељи Женскога Покрета, да изволе доћи на конфренцију.

Књижевност и уметност

Издања женскога друштва „Атене“ у Љубљани. Женско друштво „Атена" у Љубљани је почело године 1927 издавати разноврсна дела женских списатељица. Као прву књигу је издало године 1927 „Приче о Гралу", које је по француским изворима приредила Анка Николић (псеудоним). У књизи је сакупљених за омладину десет прича, које се нарочито одликују пријатним и лаким стилом. Исте године је издала „Атена" куварску књигу, коју је написала Марија Моравчева. Домаћице, које се управљају према тој књизи, тврде да је веома добра и да су нарочито добро дошла поуке о сервирању. Језик је леп и лако разумљив, опрема солидна. Недостатак је у томе, што књига нема уређен садржај по азбучном реду рецепта. Од Марије Језерникове издало је друштво „Три приче", које ће бити словеначкој деци сигурно пријатне. Све су оригиналне, без облигатних принчева и принцеза, или трију братa и слично. Од исте ауторке је изашла књига са дивним сликама и у ванредно лепом издању за најмању децу „Кресничек“. Године 1928. је издала „Атена" за успомену Зофки Kвeдеpoвoj њено најискреније и најсрдачније дело „Влатка, Митка, Мирица" опис живота њених ћеркица, док су биле још сасвим мале. Исте године су изашле још две књиге: Маница Команова је написала фолклористичку студију под насловом „На Горењшчем је флетно" и Марија Грошљева „Мали род за год“, у којој су пригодне песме за честитање родитељима, сродницима, учитељици и т. д. Ове године је издало друштво „Атена“ филозофско-историјско дело младе словеначке научнице Др. Алме Содникове „Историјски развитак естетских проблема", које је словеначка критика примила најповољније. Друштву „Атени" можемо само искрено честитати на овом лепом раду. Антологија српских песникиња на чешком (Srpské básniřky, Samotišky 1929). Г. Ото Ф. Баблер је са великим разумевањем и ретком тачношћу превео и препевао на чешком по четири песме Јеле Спиридоновић Савић и Анице Савић Ребац, шест песама Десанке Максимовић, по једну песму Милице Костић Селем, Вере Обреновић Делибашић, Јованке Хрваћанин, Руже Мићић и Вере Шкурле Илијић.

Ширите „Женски Покрет”

Страна 4

ШТАМПАРИЈА „ТУЦОВИЋ“ БЕОГРАД МАКЕНЗИоЕВА УЛИЦА БРОЈ 3. ТЕЛЕФОН БРОЈ 11-42 И 47-35.

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ"

Број 10