Женски покрет

У овој првој етапи свога рада, комисија се ограничила само на испитивање законодавстава, а сада ћe прећи и на последице њихове примене и утицај. у приватном и јавном животу. 1. Правни положај жене у браку Има још један приличан број земаља, чије се законодавство држи потпуно, или само у неколико, принципа Наполеоновог Законика. Међу малим бројем земаља, са најнеповољнијим законодавством за жене, налази се један велики део наше земље, где је жена пред законом не само подчињена, него тако рећи и безправна. Највећи број земаља усвојио је принцип већег или мањег ауторитета мужа над женом, док најнапредније земље изједначавају жену у браку са њеним супружником (Сједињене Државе Америке, Аустралија итд.), признају јој пуну правну способност, само задржавају право мужу да бира место становања, где га жена мора пратити. У колико се тиче права удате жене да располаже својом имовином, жене у нашој земљи имају један ретко неповољан положај; у свима цивилизованим земљама усваја се принцип да удата жена може потпуно самостално руковати и располагати својом имовином, ограничења у погледу имовине удате жене у извесним земљама постоје још у толико, у колико су предвиђене у брачном уговору који је закључен; само овде треба приметити да исти ти брачни уговори имају ограничења и у погледу имовине мужа (Француска, Белгија, Холандија и т. д.). Са задовољством можемо констатовати да је у свима законодавствима спроведен принцип, да жена својом зарадом може слободно располагати, само је често законом приморана да доприноси за издржавање породице. 2. Права мајке према брачној деци Ово је један од најболнијих делова у законодавству свих народа. Кроз читаве векове мати је била немоћна да се одупре оцу у погледу његове апсолутне власти над брачном децом, па овај принцип, на жалост постоји још и данас у многим законодавствима. И данас најчешће наилазимо да је родитељска власт за живота оба родитеља додељена само оцу, ређи је случај да родитељска власт припада подједнако обојици родитеља, а нигде нисмо наишли да је родитељска власт додељена само матери! Принцип да је очева власт над брачном децом јача од материне, преовлађује у највећем броју земаља (Холандија, Белгија, Немачка, Енглеска, Чехословачка, Грчка, Индија, Италија, Француска, Румунија, Угарска, наша земља и т.. д.). Као типичан случај да наведемо пример родитељског благослова при закључењу брака: најчешћи је случај да је само очев пристанак довољан. У

Француској један скорашњи закон донео је одредбу, по коме у случају размимоилажења у гледишту при закључењу брака детета пристанак једног родитеља је довољан, па било да је то мати или отац; У новијим законодавствима већ се почео установљавати принцип, да у случају несагласности родитеља у погледу судбине детиње, на захтев једног родитеља може се приступити суду, који је компетентан да донесе дефинитивну одлуку, (Енглеска, Аустралија, Сједињене Државе Америчке). У Аустралији су установљени нарочити судови, пред којима је процедура врло упрошћена, вођство је поверено судијама са нарочитом педагошком спремом, без великих финансиских издатака за родитеље, како би се овај начин рада у погледу решавања судбине деце најбоље популаризовао. Стављено је у задатак Алианси да овај начин узме специално на студију. После смрти очеве, власт очева се у многим законодавствима (пример наша земља), преноси на законске или тестаментом одређене туторе. Овај принцип, који још постоји у законодавствима највећег броја земаља, у најмодернијем законодавству почиње да се замењује принципом, да преживео родитељ има право потпуно самосталне власти над депом. 3.) Правни положај жене, као жене и мајке у случају развода брака Развод брака, било потпун или само растава од стола и постеље, признат је у свима законодавствима у свету. Овде су жене са мушкарцима свуда изједначене у толико, што се растава може изрећи на тражење жене као и на захтев мужа (Египат чини изузетак, што муж може жену да отера не дајући зато никаквог образложења). Принцип материалне накнаде жени, у случају развода брака када је кривица на страни мужа, у модерним законодавствима је потпуно заступљен. У случају развода брака у највећем броју законодавстава је заступљен принцип, да се деца додељују оцу и матери ако их има више. Случај наше земље, да отац има веће право на децу при разводу брака, један је од најгорих и у модерним законодавствима већ потпуно избачен. У Немачкој се деца додељују супругу који није крив, иначе у случају подједнаке кривице, женска деца поверавају се матери а мушка оцу. Овај принцип тежи да се усвоји у модерном законодавству. Испитујући положај жене пред законом, Алианса је могла констатовати један непобитан факт, да у колико је земља некултурнија, у толико ! је неповољнији положај жене пред ! законом, и са порастом културе, појављује се у свима срединама тежња за изједначење жене и мушкарца пред законима. Буђење женине свести и њихов утицај на политички жи-

вот народа, доприноси рапидно побољшању материалног и моралног положаја жене уопште. Интересантно је констатовати, да у земљама, у којима је положај жене у породици и у јавном животу боље обезбеђен, да је породични живот чвршћи, породице економски и социално на много вишем ступњу, а деци, чија је судбина тесно везана са судбином мајке, много је боље обезбеђен физички и морални развитак. У овоме правцу ћe испитивање и констатација Алиансе донети неминовно драгоцених података за борбу жена у погледу њиховог ослобођења. На свршетку Комисија је усвојила следеће резолуције, које је Конгрес једногласно примио. Ове резолуције изражавају главне принципе којих ћe се чланови Алиансе држати у своме раду: I. Да жене удате или неудате, у браку и ван брака, буду у грађанском праву потпуно изједначене са мушкарцима. II. а) Да мати и отац имају подједнака права према своме брачном детету. б) У случају несугласице родитеља у погледу судбине детета, да родитељ може затражити интервенцију извесног суда као арбитра, и да функцију арбитра могу обављати како мушкарци тако и жене. в) Да се при разводу брака, или растави од стола и постеље, у погледу додељивања леце родитељима, једино узима у обзир интерес деце. Београд.

Милена Атанацковић.

жињерску школу. Треба јој локал, а она нема новаца, да га изнајми. Обраћа се стога на државу, која располаже разним неупотребљеним локалима. Сасвим сама, оружана једино једним препоручним писмом свога бившег професора, даје се на молевственије. Сви је сусрећу с великим симпатијама, и директор уметно - обртне школе (Conservatoire national des arts et metiers) ставља јојна диспозицију толико дворана, колико јој треба. И она почиње с првим течајевима. Но како нема потребних инструмената, измоли од директора de 1’ Ecole centrale (високе тех. школе у Паризу) дозволу да сме са својим ученицама радити у његовим лабораторијама. Остварила је свој сан. Према претходној спреми и циљу има и разних категорија ученица, од једне, две и три године школовања. И не само да је број ученица Велик, него се и сва могућа индустријска подузећа обраћају на школу тражећи младе инжињере. Жена има врло често јаче развијен oceћaj одговорности но мушкарац, па ју зато у раду и много цене. Стога није

никакво чудо да млада девојка тек што изађе из школе сместа добија намештење с почетном платом између 1000 и 1800 фр. месечно већ према спреми. То г-ђица Парис још увек није потпуно задовољна и сад ради на томе; да подигне једну велику аутономну, интернационалну женску електром. школу, која ћe имати све могуће амфитеатре и лабораторије, а пружати ћe уједно и лепо обданиште младим девојкама. Неколико милиона јој је за то потребно. Упутила је стога топли и убедљиви апел на целу француску јавност и већ помало капљу дарови тутора и приложника. Озбиљношћу свога карактера и рада убеђује свакога о вредности и користи својих основа, а дубоко вера и гвоздена енергија спојена с непоколебивим одушевљењем за ствар помажу joj, да продире са свиме што жели а жели само оно најлепше и најбоље. Париз.

Јулија Бошковић

Жена по католичком мишљењу

„...Мислим да католичке изјаве о женском питању мора регистровати сваки озбиљан женски лист, јер свуда имамо заједничке женске организације“... Уредништво потпуно прихвата мишљење, изнесено у горњем цитату из писма аутора овога чланка и досада није никад затварало лист гледиштима, с којима није било у целости сагласно. Уредништво „Ж. П.“ само жели да све жене сматрају „Ж. П.“ за своју слободну трибину где могу говорити о својим начелима. Уредништво.

Није ни мало нова констатација да католицизам није испунио према жени све своје задатке. Истина да је величањем девичанства и чистоте, и нераздвојном брачном везом поставио основе женином достојанству, али је на другој страни наглашавањем патриархата и кривице прве жене у рају представио жену уопште као савезника демона. Католицизам је тиме жену дубоко понизио. Католицизам се тако исто дуго одлучно одупирао ослобођењу жена; тек после одсудне победе демократизма и социалне мисли; он је формално признао једнакоправност жена. Ати, у пркос томе, потцењивање женског пола, које је владало у раније доба, у католичким редовима није још потпуно ишчезло. Има ипак појединих личности, које су дубоко проникле у женско питање и женину судбину, и које имају и храбрости да кажу истину. Једну такву изјаву доноси позната угледна, научна католичка ревија „Stimmen der Zeit“ у мајском броју. F. Eugelbert Krebs пише у чланку „Животна питања католичке академичарке" следеће: „Католичка црква је највише формирала женску душу. Она је и усрећује и теши. Радосна и благодарна писма академски образованих жена у позивима су увек нови сведоци за то. Али, академичарка се не пробија увек лако до таквих искустава. Њена медицинска и биолошка спрема, њена социолошка и историјска сазнања отварају пред њеним очима бездане о којима у своме детињству и школско доба није ни слутила. Кад зна за беду жене која се провлачи кроз хиљаде година, кад зна за женине патње садашњости, и кад зна да је женина душа оптерећена од свога почетка тешкоћама и могућим телесним мукама, она Са Страхом пита: како је могао Свемудри и Свемогући кад је он сама доброта, како је могао оптеретити са толико срамоте и ропства, толико насиља и мука једну половину човечанства? И ако је црква у том погледу донела многе

промене, да ли признаје и последњу и основну промену или можда још увек на неки начин заступа гледиште да је жена мање вредна? Да ли нису њени службеници и представници тако често савладани слабо прикривеним, понекад несвесно сурово изреченим потцењивањем према жени? Као догматик признајем да остаје питање како се поклапа доброта Божја, мудрост и свемогућност са безмерним патњама жена, које нам саопштавају историја морала човечанства и социологија садашњости - тешко разумљиво без обзира на први грех. Нагласити можемо само то да је то питање само један део питања, како су уопште могуће патње у делима доброга Бога. Лакше је одговорити на оба друга питања: ако је црква пробудила и ослободила жену за разнолике позиве, да ли то није знак презирања кад је искључује из свештеничког позива до наших дана и за сва времена? И даље: да ли не показују многи службеници и представници цркве сасвим у својој мушкости основно потцењивање жене са преко стотину примедаба и фраза, које су незгодне, а по неки пут сасвим свесне ?“ Цркви самој, каже Krebs, туђе је свако понижење и вређање жене као мање вредног бића. Она се само придржава разноликости позива према разноликости способности, која је постављена од Бога. „Не можемо порицати", продужује аутор, „да се према производима црквене литературе и према свакидашњем понашању види мушка ограниченост и неспретност да свештенство лично презире жену, што буди у академски образованој жени, која све те проблеме јасно схвата, одвратност. Прећутаћу аскетске књиге, које би требало да покажу свештенику демона у властитом телу, а које место тога означују жену за носиоца демона, који завађа. И многе мање важне ствари ређају. Оно наглашавање разумевања „женских слабости", на које наилазимо у многим списима свештенства о женском питању, само сувише јасно показује да се писац сматра узвишен над свима таквим стварима, а међутим можемо наћи такозване „женске слабости" на пр. гиздавост, властољубивост, љубомору, осетљивост такође код мушкараца и свештеника“. Аутор чланка даље излаже да мора на душевност академски образоване жене (сваке!) разорно утицати погрешно поступање свештеника, и долази до закључка да једног свештеника према жени мора водити увек најпуније поштовање, да он мора гледати у свакој жени слику своје мајке и сестре. Целибат налаже удаљеност, али ту мора бити поштовања. F. Krebs констатује у свом чланку да упркос неспретном понашању у делима и речима, ипак не постоји ни један други мушки позив који би се тако пожртвовно залагао за чистоту женског достојанства, за помоћ жени у свима патњама живота као што то чини католички свештеник. То је истина и као доказ наводим само један пример: Dr. Karl Sonnenscheina, апостола модерног Берлина, који је умро у почетку ове године. Једна академичарка пише о њему у листу „Christiliche Frau“, између осталог, следеће: „У ово доба многи између нас нису читали Јеванђеље. Хтели смо да хришћанство постане крв и месо, да васкрсне у модерном човеку, и то баш у човеку највише душевне и животне потенце, који се не боји ни једне истине, а ипак се чува декаденције. Хтели смо сроднога свештеника, божје особе, који би био у исто време и велики човек. Тада смо срели Sonnenscheina: у ђачким социалним дружинама, у његовом берлинском кругу, у салонима његових пријатеља, у његовој канцеларији. Били Смо од њега толико понесени као што су људи који хоће да иду за учитељем као ученици. То је био човек који је учио како се живи. Многи су хтели у његову школу, убеђени да ће им он разрешити све проблеме. Било је то у ње-

Ширите „Женски Покрет“

Страна 4

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Број 13—16