Женски покрет

О десетогодишњици „Женског Покрета" у Београду

15 септембра т. г. одржао је „Женски Покрет“ у Београду своју годишњу скупштину. Приликом отварања скупштине, председница, Алојзија Штеби, одржала је говор, у коме се укратко осврнула на идеју феминизма и на десетогодишњи рад Покрета у Београду. Пошто сматрамо да су некоји пасуси из тих уводних речи од интереса за све феминисткиње, доносимо у следећем главну садржину њенога говора. „Госпође! Наша овогодишња скупштина требало би да се нарочито истакне од наших ранијих скупштина, јер је држимо у години двоструког феминистичког јубилеја: Женски Покрет у Београду је навршио десет година свога живота и рада, а удружење свих феминисткиња, Интернационална Алианса за женско право гласа слави двадесетпетогодишњицу. Дакле, довољно разлога да бисмо нарочито свечано изразили све, што нам се о прилици овог двоструког јубилеја рађа у срцу и мозгу, што мислимо о феминизму, што очекујемо од њега. Још лањске године чинила је управа Покрета прве припреме за прославу, али је ове године одустала од те намере, јер је не би могла изводити на такав начин и с таквом тенденцијом, као што је првобитно замишљала. Ипак не можемо и не смемо без речи прелазити преко ове, за наш покрет тако значајне године, и управа жели да изазове пред вас најмаркантније догађаје из десетогодишњег живота свога друштва у вези са једним кратким, општим освртом на феминистички покрет. Пре свега, госпође, да утврдимо шта је феминизам. Од његовог стварања до данас он је борба: прво борба за повољније објективне услове развитка женине личности, а затим борба за уздизање њене субјективне вредности. Зато је феминизам и социалан и политички и културни покрет жена и он хоће да води жену кроз социални и политички рад на висове културе, до победе духа. У почетку био је феминизам искључиво борба за материални напредак жене, за њену економску и социалну равноправност и независност, па и данас се уопште мисли да је то сва његова суштина. А у току борбе наишле су жене и на проблеме, сасвим другојаче природе. Показала се једна важна чињеница: феминизам треба да је прожет етичким и духовним особинама. Често су те особине такве природе да их не можемо изразити речима и треба да их дубоко осећамо па да су стварност. Оне метафизичким заносом револуционирају унутарњи живот његових присталица да га тиме уздижу ни степен истинског идејног и културног покрета, да постаје његова вредност вечита. Требало би дати феминизму религиозно освећење и дубоку веру, да је фактор друштвене еволуције, да се подигне над ефемерношћу покрета, коме је циљ само материално побољшање. Тај факт означује његову борбу за оно, што сам означила борбом за уздизање женине субјективне вредности, Зато видимо

да ни у једној земљи, где је феминистички покрет постигао многе своје материалне захтеве, а остале би могао постићи кроз чисту политичку борбу, он није ослабио или престао као засебан покрет, напротив, он постаје после тога дубљи. Борбу једног идејног покрета као што је феминизам не смемо посматрати само у светлости обичног значења тог појма, то јест да се његове присталице што чешће чују по јавним зборовима, истичући звучним речима своје захтеве. И то је један начин борбе, али њиме се треба служити веома опрезно, јер му иначе прети опасност баналности. Овај начин може тренутно да запали велике масе, али ватра, која се тиме постиже, угаси се брзо, jep су веома ретки моменти да захтеву следи одмах испуњење. Треба упалити огањ у душама, такав огањ који не угаси никакав ветар, али тај се постизава само једном огромном мером истрајности, одушевљења и несебичности, а све то је тек последица дубоке вере. Тај посао представља најтежи задатак у свакоме покрету и могу га вршити само раденици са прекаљеним етичким и духовним особинама. Сматрала сам за потребно да вам изнесем ову кратку дефиницију савременог феминизма, да можемо на његовој основи правилно оценити десетогодишње напоре Ж. П. у Београду. Пре свега треба да одговоримо на питање, каква је била атмосфера, у којој је Покрет радио првих десет година, да ли је била уопште повољна за успешан развитак таквог Једног крупног задатка, као што га има феминистички покрет? И то с обзиром на материалну страну његове борбе као и на оне суптилне задатке, који су заправо његов коначни циљ? Без анализовања нашег јавног живота за првих десет година, можемо слободно рећи да су биле опште прилике такве да су више угушивале сваки идејни и културни покрет, него што су га потпомагале. Можда су биле прве две године после оснивања Покрета још некако повољне за његов развитак, а доцније смо непрестано живели у једној отровној атмосфери политичког и социалног противништва, које је утицало на целокупан живот. Овај факт треба имати на уму, кад се оцењује први период нашега рада и то из два разлога: 1. да се постигнути успеси правилно осветле, и 2. да се неуспеси рачунају као општи неуспеси сваког културног покрета, започетог у то доба. Кад се у пролеће 1919 године основао у Београду Ж. П., био је он једно друштво у земљи са феминистичким програмом. Природно, да је био центар његове делатности Београд, али ипак је одјекнуо његов рад широм земље, што је било знак да је свуда већ чекало спремљено земљиште за ново семе. Основни захтеви његовог програма политичка права за жену, борба против двоструког морала, измена законодавства и т. д. продирали су кроз стотину невидљивих канала по

целој земљи. То се видело по томе, што су брзо иза оснивања Покрета у Београду никла друштва с истим именом и истим циљем у Сарајеву, Крагујевцу, па затим у Загребу, Љубљани, Сплиту и т. д. Талас са епицентром у Београду ширио се на све стране и на томе факту хтела бих за моменат да се зауставим. Сви знамо да смо у нашој земљи доживели за првих десет година заједничког живота заправо један апсурдум. Наша земља, и ако национално хомогена држава, била је годинама позорница љутих националних борба и мали је био број оних, који нису били заведени овом неприродном појавом. Међу тим малим бројем биле су жене, и ми видимо да продире са тежњама, чији је носилац био Ж. П. у Београду и његово име. Да су овде оснивачице Ж. П. у Загребу, оне би вам могле убедљиво насликати колико труда је требало уложити да су се скупиле под именом Женски Покрет. Кад смо оснивали Ж. П. у Љубљани, нисмо допустили се само поставља питање о имену, и ако реч покрет није обична у словеначком језику. Да су се скупиле у различитим деловима државе жене под једном и истом сигнатуром, вођене једнаким тежњама, да су тако чврсто заступале принцип да мора бити социална тежња уздигнута над извештаченим националним трењима, то, госпође, морамо бележити као једну значајну и истинску победу. Ову победу постигле су жене само због тога, што су биле дубоко убеђене да смо после рата ступили у доба, које групише по социалним тежњама. Овај факт добио је убрзо затим и изражај у акцији. Женски Покрет у Београду сазивље у мају 1921 године један велики јавни збор за женско право гласа на коме говоре представнице Српкиња, Хрватица, и Словенкиња. Збор није успео само по томе, што је био сјајно посећен, него и у томе, што су се склопиле прве радне везе, које до данас постоје у истој јачини. Те радне везе су се још исте године испољиле на двема пленарним седницама Н. Ж. С., на којима су опет иступиле феминисткиње Српкиње, Хрватице и Словенкиње заједнички. Тражећи на пленарној седници Н. Ж. С. у Новом Саду да прими Савез у свој програм захтеве, који би га обавезале да ради за измену оних закона, који највише понижавају жену, нарочито у Србији, ми нисмо успели, одузела нам се реч. Али, упркос томе наш иступ је утицао на тактику Н. Ж. С. и још исте године он ставља на дневни ред пленарне седнице у Сплиту реферате о положају жене у грађанском законику и ти реферати поверени су били искључиво присталицама Ж. П. Овим успехом охрабрене оне предложе пленарној седници у Сплиту резолуцију за женско право гласа. Резолуција је била примљена већином гласова, а председница Савеза даје због тога оставку коју доцније повлачи. Идуће на скупштини Савеза у Љубљани, феминисткиње траже заштиту детета

неудате мајке и нарочито траже да држава призна неудатим државним чиновницама додатак за ванбрачно дете. Било је бурно на тој скупштини: и ако предлог феминисткиња у целости није био прихваћен, ипак су оне имале задовољство да су огромни број делегата, који се тада скупио у Љубљани, приморале да размишља о једном важном социалном питању. И те исте феминисткиње, којима се некад на седницама Савеза узимала реч, продиру и ту, улазе у његову управу, имају на његовим скупштинама реферате, говоре несметано о свима феминистичким питањима. И мислим, еволуција духова које су оне покренуле у Савезу, да је на част и Савезу и Ж. П. За ширење својих идеја Ж. П. у Београду, оснива године 1920 једно мучно оружје: лист Ж. П. Ако прелиставате његове странице, опет ћете наћи ту удружене на раду за ширење и продубљавање феминистичког програма жене из свих делова наше земље. У листу се третирају најозбиљније сва питања из феминистичког програма, води се дискусија, зближавају се још више радне снаге. Путем листа шири се круг присталица феминистичког покрета и у оним крајевима, камо се није могло продрети живом речи, и томе кругу постају кроз лист приступачнија многа питања, која су изгледала нашој консервативној средини смела и премодерна. Ове акције Ж. П. у Београду, које сам истакла до сада, оне су камени темеља на којима стоји читав феминистички покрет у нашој земљи и који до данас нису ни најмање попустили. Женски Покрет у Београду био је тај смели зидар, који их је поставио не обазирући се на препреке, тешкоће, материалне жртве. Да се зауставимо сада један моменат и код тих првих зидара ове мале, али чврсте зграде. Феминизам као идеја постојао је међу српским женама и пре рата, али она тада још није имала такву снагу да би створила акцију. Ми знамо да је говорила већ године 1906 у Београду једна веома истакнута и борбена немачка феминисткиња, Др. Kathe Schirmacher и знамо да је био Српски Н. Ж. С. међу првим члановима Инт. Ал. за женско право гласа, али тек рат је пробудио тежњу за организацију и акцију феминисткиња. Већ године 1917, још за време окупације, почела је г-ђица Ани Христић скупљати око себе младе жене. Оне су се редовно састајале и дискутовале о свима тачкама феминистичког покрета у циљу да одмах по свршеном рату оснују феминистичко удружење у Београду. Независно од њих поникла је сасвим једнака тежња међу младим интелектуалкама у Београду на чијем челу је стајала г-ђа 3. Каснар. У почетку 1919 године, кад је та група интелектуалки сазнала за групу око госпођице Ани Христић, позвала их је да заједнички продуже рад. Тиме су били постављени први темељи Женском Покрету у Београду, Друштву са просвећивање жене и заштиту

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ

Број поштанског чековног рачуна 53.191 Администрација: Кнез Михајлова 46/1

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 15 октобра 1929. БРОЈ 17—20 ГОДИНА X.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60 дин, Примерак 2 динара