Женски покрет

ми имамо. A ми смо уопште врло лењи за самоизрађивање и неопростиво немарни према нашем унутрашњем животу: „Људи су навикли да слепо пролазе поред себе, и да им пре улазе у свест све пролазне појаве него сами они. Сасвим су одстрањени од себе и дубоко зашли у врзино коло што га обрће захуктани ток спољних ствари" (стр. 95). На тај начин губимо оно што треба да нам буде најдрагоценије, своју личност: „Кад ни тренутка слободнога немамо, онда, нужним начином, постајемо безлични, и не знамо шта мислимо, ни шта осећамо, јер, строго говорећи, нити шта мислимо, нити осећамо". (стр. 95—96). Међутим, такво запуштање себе је неопростиво: „сваки људски индивидиум има свето право да оствари себе и да буде оно што јесте, ако није толико негативан да тиме наноси штете другима". (стр. 94). А та немарност наша потиче нарочито из лењости: „Зло смо се навикли да не сматрамо себе као проблем, него да се прво утврдимо на неком сигурном животном месту, па да после ни о чему даље не мислимо". (стр. 97). Колико је тачно што ту лењост и немарност назива неморалном: „Порочно је гледати себе закржљалог и притешњеног I *. (стр. 98). Главно је да будемо само

своји: не даје нам се никакав образац по коме треба да остварујемо себе. Госпођица Атанасијевић не решава много и не прави много закључака. Њена књига, то је у ствари дневник једног филозофа. Она износи чињенице и своја преживљавања. Чињенице говоре, а читаоцу је остављено да сам просуђује и закључује, у већини случајева. И зато што није створила на силу неки апстрактни филозофски систем, већ што износи проживљену стварност, њено писање тако је пуно живота и истине, да нам се чини кад читамо да о нама говори. Затим, читање ове књиге буди оно што је најплеменитије у нама, не да нам да заспимо, равнодушни, тера нас да се забавимо важним животним питањима, покрећући их у нама. Истина је да су одговори које она даје на та питања песимистички и да нас њена филозофија неће научити како да нађемо срећу. А жеља за срећом тако je дубоко усађена у људској природи, у свима нама, да је ми никада не можемо ишчупати, никад је се не можемо одрећи. Дакле, њена заслуга није у томе, да нам даје умирење и одмор. Њена изванредна заслуга лежи нарочито у томе што нас подстиче да живимо свесно, да обратимо пажњу на свој унутрашњи жи-

вот, да га волимо као нешто најдрагоценије у нама, да га развијамо. Ако срећа постоји ниједан други пут не може бити могућ да се до ње дође, сем овога. Потребније је од насушног хлеба за сваког човека да проведе „четрдесет дана у пустињи", да се нађе сам са собом. Једино човек може сам и у тишини да дође до свести да постоје проблеми које сваки човек треба неизоставно да реши, јер му од њиховог решења зависи мир и срећа. Истина је само да Госпођица Атанасијевић не верује да се може стећи мир и срећа, и да цени самоћу и развијен унутрашњи живот због тога што oceћa племениту надмоћност духовног живота над материјалним. Њена филозофија делује благотворно, учећи љубави за духовни живот и покрећући у нама најважније животне проблеме, оне, око којих се човечанство мучи откако свесно постоји. Све то чини да долазимо до свести о важности, величини и достојанству човечје душе. А на крају ми смо слободни да можда дамо друге одговоре себи на та питања, а не безизлазно трагичне као што су њени. Цела књига је дубоко човечанска и искрена. Београд

Вукосава Милојевић

propaganda proti vsemu, kar provzroča vojno kakor šovinizmu, gospodarskem iskoriščavanju. Zato se moramo z vnemo posluževati vsakega sredstva za dosego tega cilja. Tembolj dobro došlo je sredstvo, ki se nam nudi v obliki umetnine. ker doseza dvomi cilj. Že francoski pisatelj Viktor Marguerile pozivlje in prepričuje ženo-mater v svoji knjigi »Le couple,« ki jo moramo smatrati kot nekak apel na žene k delu za svetovni mir, da bo ona odločevala v vprašanju svetovnega miru. Morda, žal, pri mnogih ženah knjiga ni učinkovala v tem smislu vsled pestrosti in mnogoterosti vsebine, toda prepričana sem, da svojega cilja vendarle ni zgrešila. Protivojno tendencb vsebuje mnogo del, ki so izšla po vojni in ki tudi po svoji umetnički vrednosti zavzemajo odlično mesto v svetovni literaturi. Pomislimo samo na Barbusse-ov »Ogenj«, ki je nedavno izvršil veliko vzgojno delo med narodi. Toda od vseh protivojnih knjig bo sigurno najjače učinkovalo Remarque-ov'o delo »Im Wasten nichts Neues«, ki je nadavno izšlo tudi v srbohrvaškem prevodu v založbi »Nolit«, Beograd »Na zapađu ništa novo«. Pisatelj podaja v najpreprostejši obliki najpretresljivejše slike, ki zgrabijo do dna duše. Iz primitivnih razgovorov 20-letnih prostakov prihaja spoznanje o nesmiselnosti vojne, o groznih posledicah bojišča posebno za mlade ljudi. »Mi nismo več mladina. Več ne bomo jurišali na svet. Mi smo begunci. Bežimo od samih sebe. Od svojega življenja. Imeli smo osemnajst let in pričeli smo ljubiti svet in življenje, a morali smo streljati na nju. Prva granata, ki je eksplodirala, je zadela naša srca. Oddvojeni smo od dela, od teženj, od napredka. V vse to ne verujemo več. Verujemo v vojno«. (Str. 61). Pri pogleđu na ruske vojne ujetnike razmišlja mladi vojak: »Ena zapoved je izpremenila te tihe pojave v naše sovražnike, ena zapoved bi jih mogla pretvoriti v naše prijatelje. Pri mizi podpisuje nekak akt nekoliko ljudi, katerih nihče od nas ne pozna, in leta in leta je naš najvišji cilj ono, kar drugače ves svet obsoja in najstrožje kaznuje. Komu se ne bi zmedlo, ko gleda te tihe Ijudi z otroškimi obrazi in appstolskimi bradami! Vsak podčastnik je prostaku, vsak profesor dijaku hujši sovražnik nego oni nam. A vendar bi mi zopet streljali na nje in oni na nas, če bi bili svobodni. Strah me prevzema, dalje ne smem razmišljati, ta pot vodi v blaznost«. (Str. 132.) Prost vojak išče vzrok vojne v ra-

zgovorih s tovariši. Eden mi razlaga kako prične vojna: »- - - en narod razžali drugi narod«. »Potem jaz nimam tu nikakega posla«, odgovori Tjaden, »mene ni nihče razžalil in lahko odidem domov«. »Mi vsi smo navadni Ijudje. Tudi na Franceskom so večinoma delavci, rokodelci in mali uradniki. Zakaj naj bi nas napadel neki francoski ključavničar ali čevijar? Ne, to delajo samo vlade. Preden nišem prišel semkaj. še nikdar nisem videl Francoza in večina Francozov je v sličnem položaju kar tiče nas. Njih so ravno tako malo vprašali kakor nas.« »Komu služi vojna, kdo ima korist od nje?« (Str. 140.) Pretresljivo je razmišljanje 20-letnega vojaka, ko ubije prvega sovražnika, ki ie navalil v njegov strelski jarek. »To je prvi človek, ki sem ga übil z mojim rokami, katerega gledam natančno in čigar umiranje je moje delo. Kaj bi dal, da ostane živ. Molčanje me duši. Govorim in moram govoriti: Tovariš, nisam te hotel übiti. Ce bi še nekrat skočil sem, ne bi tega storil. Ali malo preje si mi bil samo misel, kombinacija, ki je živela v mojih možganih in izzvala odločitev to kombinacijo sam übil. Sedaj šele vidim, da si človek kakršen sem jaz. Mislil sem na tvoje bombe, tvoj bajonet, tvoje orožje sedaj gledam tvoje ženo in tvoj obraz. Oprosti mi, tovariš. Mi, to vedno vidimo prepozno. Zakaj nam nihče ni govoril, da ste vi prav tako jadni psi kakor mi, da vaše matere ravno tako trepetajo za vas kakor naše, da imamo enak strah pred smrtjo, da enako umiramo, da nas trga enak bol. Oprosti, tovariš, kako bi mogel biti ti moj sovražnik! kadar pomcčemo proč to orožje in to oniformo, bi mi mogel biti brat kakor Kat in Albert. Tovariš, danes ti, jutri jaz. Aii ako se izvlečem, se hočemo boriti proti onemu, kar naju je oba zdrobilo: tebi je vzelo življenje, a meni? Tudi življenje Nikdar več se ne sme to zgoditi«. Ce priporočamo to knjigo, vršimo zavestno delo za širenje ideje o miru. Ljubljana.

Angela Vodé.

Конгрес Међународне федерације универзитетски образованих жена

Међународна федерација универзитетски образованих жена, која постоји већ десет година а има преко 35.000 чланова у 33 разне земље, одржала је ове године од 7—14 августа у Женеви свој V конгрес коме је председавала проф. Блен Гледић (Осло). Циљ федерације, чије је се-

диште у Лондону, а која је сад уврстила у своје чланове шест нових националних удружења међу којима и Удр. У. О. Ж. из наше земље, које је било заступљено преко своје председнице г-ђе П. Албале. (Г-ђа Албала је на једној јавној конференцији поздравила конгрес у име наших жена и говорила је о раду нашег Удружења и напредовању У. О. Ж. у нашој земљи) - циљ Федерације је рад на међународном зближењу и одржавање веза међу универзитетски образованим женама. Она располаже многобројним стипендијама за научни рад и научна путовања, које дају дотичне земље. На конгресу је било око 500 делегата. Подкомисије Федерацији обрађују питања стипендија и размену наставника (професора). Комисија за духовну сарадњу послала је питања владама својих чланова о могућности размена студената из лабораториума а заједно са Међународним институтом за духовну сарадњу, у Паризу, ради на оснивању нарочитих легитимација и карата које би студентима дале право на научна путовања. На конгресу је стручна група професора респрављала питања духовног преоптерећивања ученика. Правнице су се бавиле питањем имовног. права жена у браку и заштитом радница. Лекарке су донеле резолуцију, која потпомаже план заслужног лекара Dr Vanthier из Лезена, за оснивање једног студентског санаторијума за туберкулозне, а у којем би Федерација имала на расположењу један кревет, који би она издржавала. Пленум се на неколико седница бавио питањем држављанства удате жене. Решено је да се идуће године на међународној конференцији, која се састаје у Хагу да ради на међународном праву, тражи да се донесе решење и тога питања т. ј. да жена која се удаје за страног држављанина може да задржи своје држављанство, а да може и да га задржи у случају да муж за време трајања брака мења своје. После расправљања још многих других интересантних питања изабрана је нова председница Федерације г-ца Cullis, професор Универзитета у Лондону.

Белешке

Нова управа Женског покрета у Београду. На X редовној скупштини Женског покрета, одржаној 15 септембра т. г. у Женском клубу у Београду, изабрана су за нову управу ова лица: за председницу г-ца

Алојзија Штеби, за потпредседнице г-ца Др. Ксенија Атанасијевић и г-ђа Зорка Каснар Караџић, за секретара г-ца Олга Јосиповић, за благајника г-ђа Ружа Јаковљевић; за управне чланице: г-ђе Бисенија Рерих, Вера Кићевац, Гуга Замбони Влајић, Дара Мародић, Даринка Стојановић, Драга Новаковић, Иконија Симић, Јела Ивановић, Јелена Петровић, Милена Атанацковић, Милица Дедијер, Милица Влајић, Милица Крстић, Софија Јовичић, Анђа Христић, Бисенија Лукић, Даринка Лацковић, Дара Сондермајер, Др. Евица Хаљецка, Јелена Минић Големовић, Малвина Гогић, Милица Ђурић Станишић, Милица Милетић, Олга Поповић; за чланице надзорног одбора: г-ђе Наталија Бешевић, Вука Сеферовић, Зорка Ковачевић, Љубица Николајевић.

Одликоване чланице Женског покрета. Г-ђа Бисенија Рерих и г-ђа Софија Јовичић одликоване су као чланице београдског Женског покрета орденом Св. Саве петог степена.

Презиме удате жене. У „архиву за правне и друштвене науке ХIХ/ХХХУI/, бр. 3 професор београдског универзитета, Др. Живојин Перић даје приказ једне докторске тезе са циришког универзитета, коју је написала госпођа Др. F. Gsell-Trumpi. У овом врло повољном приказу за рад споменуте госпође, господин професор Др. Перић у једној краткој примедби објашњава име ове госпође. То објашњење је за жене веома занимљиво и ми га због тога саопштавамо. Он каже: „...прво презиме. Gsell, јесте презиме мужа, а друго Trumpi, презиме госпође докторке права као супруге: по Швајц. Грађ. Праву, супрузи узимају оба презимена породица које се браком спајају, што је и логично и правично; норма, као н. пр. код нас, да само жена узима мужевљево породично име а не и муж презиме женине породице, долази од подређенога положаја жене чак и у Приватном Праву и од жеље мушких да се очува само њихово, мушко, име и успомена, жеља, у осталом, примитивно-паганска, дакле нехришћанска. Жена директор болнице. Г-ђа професор Klotilda GollvitzerMeier наиманована је за директора интерног одељења Hildegard болнице у Берлину. Досада је била виши лекар на медицинској клиници у Франкфурту н. М. и доцент за интерну медицину.

Прилози за фонд листа

Дин. „Женски Свет“ Љубљана 500. Г-ђа Спаса Аџемовић Леко 500. „ Мира Кочонда Водваршка, Загреб 100.Г-ђа Злата Сеса—Дубровник 100.„ Тартаља Сплит 100. „ Христина Хафнер —Загр. 30. „ Марија Вука 30. „ Винка Булић Сплит 20.„ Мила Гавранчић Загр. 30. „ Олга Јавор Шибеник 100.„ Зора Карамаден 100.„ Др. Слава Растовчан Загреб 100.„ Минка Говекар —Љубљ. 20.Н. Н. 20. Н. Н. 10.Н. Н. ’ 10.„ Јелена Минић Београд 100.„ Алозија Штеби „ 100. „ Милева Петровић „ 100. „ Милена Атанацковић „ 100.„ Цирила Штеби Љубљ. 100.„ ДрагаМаксимовићБеогр. 140. „ Милица Станишић Земун 100.„ Лепосава Петковић 100. —■ „ Ковачевић Штибеник 30. Н. Н. 30. „ Олга Јосиповић 100.—

Страна 4

ШТАМПАРИЈА „ТУЦСВИЋ* БЕОГРАД МАКЕНЗИјЕВА УЛИЦА БРОЈ 3. ТЕЛЕФОН БРОЈ 11-42 И 47-35.

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ"

Број 17—20