Женски покрет

Порука балканским женама

Ми, делегаткиње, на првој Балканској Конференцији, дубоко дирнуте првим успесима те толико жељене сарадње наших народа око остваривања балканског савеза, шаљемо својим балканским сестрама најтоплији позив, преклињући их да служе том великом идеалу и да виде у савезу наших народа своју рођену ствар. Ми, жене, које смо подносиле страхоте рата а нисмо биле одговорне за њ, јер наше се владе никад нису обазирале на нашу вољу у својим одлукама, ми којима су синови, мужеви, браћа умирали на бојном пољу, дајмо једне другима руку да свом душом порадимо за балкански савез, како бисмо својој деци обезбедиле у будућности трајан мир, како бисмо од њих за увек одстраниле могућност да трпе невоље и повреде које су снашле наше покољење. Слушајмо глас својих милих покојника који то од нас заповеднички траже. Ми које смо рођену децу жртвовале нечем што претставља идеал угњетавања и утамањивања, знајмо жртвовати своје предрасуде и националне себичности идеји живота коју претставља мир и сарадња између наших земаља. Тако ћемо ми, балканске жене, данас још непризнате јединице, сутра организоване и моћне грађанке, послужити својим земљама, толико наиаћеним, а уједно целом човечанству, припремајући ново доба културе и среће. У Атини, 13 октобра 1930. М Богдановић, дел. југословен. Авра Теодоропуло, дел. грчка. Кал. Парен, делегаткиња грчка Марија Своло, делегат. грчка Јелена Сифнају, делег. грчка Алекс. Тиакакис, делег. грчка Емине Топтани, делегаткиња арбанашка

Sporočilo balkanskim ženam

Ме, delegatinje, na prvi Balkanski konferenci, globoko ganjene ob prvih uspehih tako željno pričakovanega sodelovanja naših narodov za ustvaritev Balkanske zveze, pošiljamo balkanskim sestram najtoplejše vabilo in jih prosimo, da služijo temu velikemu idealu in da smatraju zvezo naših narodov za najsvetejšo stvar. Me žene, ki smo prenesle vse strahote vojne, a nismo bile odgovorne za njo, ker se naše vlade pri svojih odločitvah niso nikdar ozirale na našo voljo, me, koterim so umirali sinovi, možje in bratje na bojišču, podajmo si roke, da iz vse duše delujemo za Balkansko zvezo, da bi tako naši deci zagotovile v bodočnosti trajen mir, da bi za njo bila za vedno odklonjena možnost, da bi morala pretrpeti takšne nevolje in razžalitve kakor smo jih morale me. Poslušajmo glas naših dragih rajnih, ki odločno zahtevajo takšno delo od nas. Me, ki smo žrtvovale lastno deco nečemu, kar predstavlja ideal zatiranja in uničevanja, moramo žrtvovati naše predsodke in nacionalne sebičnosti ideji življenja, utelešeni v miru in sodelovanju naših narodov. Na ta način bomo me, balkanske žene, danes še nepriznane edinice, jutri organizirane in močne državljanke, služile vsaka svoji domovini, toliko namučeni, a zaeno tudi celemu človeštvu, pripravljajoč novo dobo kulture in sreče. V Ateni, 13. oktobra 1930. M. Bogdanović, del. jugosloven. Avra Teodoropulo, deleg. grčka Kal. Раггел, delegatinja grčka Marija Svolo, delegatinja grčka Jelena Sifnaju, delegatinja grčka Aleks. Tiakakis, delegat. grčka Emine Toptani, delegatinja arbanaška.

Први балканска конференција држана у Атини 5 до 11, завршена у Делфима 12 октобра

I На лањском, атинском, међународном конгресу за мир закључено је да се за ову годину сазове, у исти град, конференција на којој би се ударио темељ сарадњи Албаније, Бугарске, Грчке, Југославије, Румунске и Турске. Румунска додуше чисто географски не припада Балканском полуострву, а Турска тек са 1/28 свога подручја, али су обадве и историјски и садањим својим интересима везане за Балкан. Међународни Биро за Мир обратио се споменутим државама и, после разних тешкоћа, заиста се састадоше делегати свих шест земаља у граду Сократа, неуморног бистриоца појмова. Нас из Југославије требало је да буде десет, али нас се намлело свега шест, тако да смо морали кооптирати г. д-ра Павла Јевтића, који стално живи у Атини као наш аташе за штампу, како бисмо достигли бар број оних чувених мудраца. Онај који је имао да буде наш вођ сломио руку, друга двојица спречена, а од двојице словеначких колега један је дошао буквално од смртног одра свог оца. У име наших жена требало је да иде, како знате г-ђа Алојзија Штеби, али јој здравље није дало, него је само послала реферат о заједничком раду балканских жена. Тако је наша делегација била најмања по броју, али је сваки наш делегат, па и они који не могоше доћи, дао по један реферат. Мој је био о реформи историјске наставе, с овом, укратко, садржином: Нема неких засебних балканских начела у овој ствари, него се пита

како да се општа начела строге истинитости и праведности примењују у историјској настави код балканских народа. Мени је било до тога да изнесем неке основне а често занемариване истине. После рата о том се питању много расправљало, и сви се слажу у том да ваља предавати историју без шовинизма, без мржње, без икакве пристрасности. Али се људи не слажу у схватању о психолошким и моралним основима такве наставе. Расправља се н. пр. да ли историју ваља предавати „рад ње саме”, као оруђе општег образовања”, „или” с неким практичним намерама, да ли национална историја има или нема да буде „средиште наставе”; и како и у колико би се историја ратова могла заменити нежнијом грађом. А не помишља се да оно образовање које је човек заиста усвојио и које се не може ни доказати ни порећи дипломама неизбежно утиче, на било који начин, на његов практичан живот, и да свако ко смишља чему друге ваља учити свагда има признавао он то себи или не признавао и неке практичне намере. Не спознаје се доста да је, како лепо изјављује историјско друштво у Aix еп Provence, свако фрагментарно учење историје, ако се не заснива на претходно усвојеној, ма и најзбијенијој, целини опште историје, не само бесплодно него и штетно, јер привикава дух кривим сразмерама; осим тога, није сваком народу додељена једна од првих улога, није историја сваког од њих једнако добро осветљена науком и богата оним што делује на младе душе, па се догађа да се, тобож ради на-

ционалног васпитања, деца кљукају сухопарним подацима често и непоузданима које ћe заборавити чим смедну, али ће им они дотле закрчивати много места које би се могло испунити знањем вреднијим за њихов интелектуални и морални развитак. И заборавља се да није довољно предавати историју непристрасно, него да ваља још пазити како младеж не би отупела од тога што мора из године у годину учити и говорити о толикој смеси лудог и генијалног, гнусног и узвишеног; а што се тиче историје културе, нарочито уметности, она се у школи може врло лако изродити у површно и мекушаво ћеретање, чим изгуби тесну везу с крутом збиљом животном. Не ваља скривати зло које људи чине једни другима, него ваља показати како и појединци и народи нагињу томе да заборављају зло које су учинили другима, а вапију за осветом за зло које су њима учинили други, све ако су га сами изазвали. Ваља показати да ниједан народ нема монопол ни да чини зло ни да гa не чини. Ваља развијати у ученицима смисао за критику такозваног јавног мнења, показујући им како се оно може фабрицирати. Ваља настојати како би младеж замрзела лажна уопштавања. Ваља им оголити ништавило свих оних циљева који се могу постићи само лажима и насиљем. II Време се мењало на боље, у сваком погледу. Дочека нас небо тмурно и хладно, сасвим неатичко, а већ сутрадан се разведри те завлада прекрасно лето. Облаци нам само још приредише дивну претставу, кад смо с Акрополе гледали залаз сунца. Тако се и сама конференција разведрила од суморне несталности

првих дана до неочекиване радосне лепоте. На политичкој конференцији теже је него на обичним конгресима говорити истину а не озлојеђивати, остати искрено добронамеран а не бити ничија будала. То се често још отежава тиме што се говорник служи језиком који није ни његов ни слушалаца његових. Да се место француског узме који језик хомункулус, есперанто или други, било би можда још горе, јер тада нико не би располагао оним богатством изражаја које је могуће само у природну језику, а тако је потребно чим се не ради само о нечем сухопарно-стручном него о дубоко животном. Осим тога многи који службено сарађују на зближавању народа и не помишљају да би и у приватном животу морали бити праведни према тим народима: овамо се клања и кади, а приватно се брбља да су Икси лопови, Ипсилони кукавице итд. Можда у психичним препрекама за истинско измирење има и неких типичних разлика између појединих народа. Једни су дресирани да сваком приликом, старо и младо, мушко и женско, бране извесну националну тезу, без обзира на правду и истину: други нагињу на другу крајност, то јест да не буду солидарни ни у добру. Ми имамо више дара за ово него за оно прво (а не зна се које је горе). Али и извесна навијена „добра. воља” више смета него што користи. То се забавно испољавало у расправљању о реформи историјске наставе. Многи се патентовани мирољупци у дубини душе своје тако мало поуздају у своју многоисповедану љубав према човечанству, да се боје да би им смртно назебла да се изложи оштром ваздуху историјске збиље. Амбициоз-

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ОРГАН АЛИЈАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ

Број поштанског чековног рачуна 53.191 Администрација: Кнез Михајлова 46/1

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд. 15 новембра 1930. БРОЈ 21—22 ГОДИНА XI.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата: 48 дин. За иностранство 60 дин, Примерак 2 динара