Женски покрет

Našim pretplatnicima

Usled nepovoljnih materijalnih prilika našega lista prinuđeni smo na malu promenu u štampanju. Do sada smo štampali list u dva izdanja: u ćirilici i latinici. Da umanjimo troškove za štampanje, od sada ćemo imati samo jedno izdanje sa tekstom u čirilici i latinici, kao i sa slovenačkim člancima. Kad bi naši čitaoci ispunjavali na vreme svoju dužnost kao pretplatnici, i kad bi oni smatrali za potrebno da pridobiju još nove pretplatnike, ova reforma ne bi bila potrebna. Mi, pošto ne primamo na vreme pretplatu, a naš list se izdržava samo od pretplate, moramo učiniti ovu promenu. Nadamo se da radi toga nećemo izgubiti ni jednog pretplatnika, jer verujemo da su naše žene toliko svesne, da neće praviti pitanje cd toga, kojim slovima je list štampan. U slučaju da u buduće svi naši čitaoci na vreme šalju pretplatu i da povisimo broj pretplatnika za nekoliko stotina, mi ćemo rado opet štampati list u dva izdanja.

Upravni odbor Alijanse Ženskih Pokreta.

Офанзива противу жена у позиву

У последње време се множе случајеви који намећу питање: да ли се не спрема код нас офанзива противу жена у позивима, нарочито противу удатих? У јануарском броју нашега листа већ смо забележили протест сарајевског „Женског Покрета”, који је морао учинити због нове службене прагматике градске штедионице у Сарајеву, према којој ће бити отпуштена из службе свака чиовница која се уда. Такође нам јављају да је нека железничка дирекција изјавила да неће више примати у службу жене, и ако за то нема законске подлоге. На заседању банског већа у Љубљани је један између саветника изјавио да треба удате учитељице отпустити из службе, и да је уопште боље ако се на учитељска места намешта мањи број жена. Жене лекари већ дуго тешко подносе неправду, коју им чине некоји уреди за осигурање раденика, јер при сваком конкурсу презиру компетенте жене. Симптоми и факта који нам доказују да постоји противу радне жене отворена офанзива и прикривена саботажа. Ово стање мора жене озбиљно забринути и повући их из круга себичности, у коме држи поједине сигурност - можда само на изглед сигурност њиховог положаја у позиву, те их ујединити на заједничку одбрану, јер заједнички интереси су у питању. Штогод се данас износи противу жене у позиву, све је веома слабо фундирано и само за поједине случајеве тачно. Ми знамо врло добро да многе удате жене у позивима не раде из љубави према позиву, негo из економске нужде, а исто тако знамо да је веома велики број удатих жена које воле свој позив, које не би могле живети без економске слободе коју им даје позив, јер сматрају брак за. нешто више него за материјалну опскрбу своје личности. а које се једино ломе око питања, на који начин би могле задовољити све захтеве, које им наносе позив, материнство и домаћинство. Даље знамо да је много неудатих жена у позивима, које сматрају позив само за прелазно стање док им се не пружи прилика за удају, а знамо такође да је много већи број оних неудатих жена у позивима које су свом душом на послу. У данашње доба, где су економске прилике

у таквом врењу, где су даље бракови у таквом несигурном стању, апсолутно је искључено наћи формулу, по којој би могли питање жениног рада ван куће праведно и сасвим задовољавајуће решити. Поставити правило: све удате жене из позива, и поступити по њему, значило би учинити једну огромну неправду и непромишљеност. Такав поступак не би уништио само неброј породичних егзистенција, него би узео и великом броју удатих жена суштину живота, деградирао би их на степен бесправне ствари, зависне од туђе милости за очување једне бедне егзистенције. Исто важи и за све неудате жене у позивима. Противници жениног рада ван куће апсолутно. не могу схватити да има и жена позивни етос, него су убеђени да су жена и позив две сасвим супротне ствари. Они имају одмах при руци поједине случајеве, којима доказују да жена не сматра свој позив озбиљно. Не можемо довољно нагласити да и ми признајемо да су такви случајеви, као што су и код мушкараца, а да они не могу и не смеју служити за генералисање. Противу појединих случајева може се увек иступити законитим средствима, и феминистички покрет, који сам не би тражио такав поступак, био би лажан и неморалан. Али, свом јачином морамо заступати начело: да жена мора имати апсолутно исте могућности да пласира своје способности у животу за опште добро (што нама није никаква фраза) као што их има мушкарацМи не можемо зауставити ток привредног живота, који иде за тим да тражи што више спремних снага, а нисмо криви за моментани неред у привреди услед кога је такав огроман број незапослених. На свету је свега довољно: и рада, и хране, и могућности за нове послове, толико је свега да би могло још много више људи радити и зарадити, ако би имали друкчији систем у привреди и у подели рада. Баш међу мушкарцима је највише присталица онога система, да поједини имају што више звања која доносе добру зараду. Што не би почели реформу са ове тачке? А услед моментаног застоја у привредноме животу избацивати жене из позива, то није само неправедно, него и глупо. Ако би и други

хтели, ми сами не смемо допустити да се створи од жена резервна армада за рад, која ступа у акцију кад је активност у привреди највишa, а позива се зато да се оштети цео радни свет. Историја нас учи да се тако поступало са мушкарцима, да је организација привреднога животa такова да рачуна са конјунктуром и радном резервом, која је спремна, кад је довољно изгладнела, да ради под сваким условом, за сваку награду и без обзира иа радно време. Баш ради таквог поступка је веома често дошло до немилих сукоба у привредном животу. Већ сада се пребацује женама да често примају посао под горим условима него мушкарци, што се такође сматра као један разлог противу запослења жена. Када бисмо ми сада, после толиког искуства допустили да постанемо они који кваре радне услове и односе, то не би био грех само противу нас самих, него и противу човечанства. Само су два излаза: ако се сматра да је женин рад ван куће штетан за породични живот и за народну привреду, и ако се може све то и непобитно доказати, онда је потребно бити консеквентан и забранити женама да се школују. На тај начин би сг доцнија поколења жена претворила опет у праве робове. Оне које би ступиле у брак, услед непросвећености, биле! би дубоко испод нивоа брачног друга и њихов једини задатак би био да служе мужу и рађају децу, а друге би морале ради своје неспремности отправљати само најниже послове или се проституирати. Ако такво стање промислимо до краја, дошли бисмо до једног апсурда, и видели бисмо да је такав пут немогућ. А други излаз је тај, да изградимо данашње стање тако да ће бити посла и зараде за све који хоће и који могу да раде, а да неће бити места за оне који не раде. На томе путу смо, и ако га прате тешке пертурбације и тешки конфликти. Конфликте не можемо избећи, можемо само тежити да им дамо привремено значење. Пошто жене све то јасно виде и осећају, морају бити спремне да се боре за право које им диктује развитак привредног живота. Ако се буде све ово, што смо означили као симптоме новога курса у посматрању жениног рада претварало постепено у факта, онда ће тек онај огроман број жена, који сада још индиферентно посматра наш по-

крет, увидети колико je изгубљено, jep су стале по страни тога покрета. Време је да им се отворе очи и да се окупе тамо, одакле ће бранити своја права и своју егзистенцију. Љубљана.

Штеби Алојзија

Sigurnost

Versajski ugovor о miru bio je u glavnom koncipiran pod vidom što veće sigurnosti za Francusku i njene saveznike. No, na mirovnoj konferenciji francuska delegacija, nije uspela da se unesu u ugovor svi njeni zahtevi, koje je smatrala za potrebne da bi francuski narod dobio osećanje potpune sigurnosti. Od tada dalje pa do danas pitanje sigurnosti je ostalo najvažnije pitanje u odnosima među pojedinim državama evropskoga kontinenta, a naročito utiče na odnose između Francuske i Nemačke. Kadgod se govori o razoružanju, govori se i o sigurnosti. Evropske države su tu podeljene na dve skupine: jedna, pod vodstvom Francuske, traži najpre garancije za sigurnost i tek posle razoružanje, a druga tvrdi da bi došli do prave i potpune sigurnosti tek onda kad bi sproveli razoružanje. Do sada su učinjena dva ozbiljna pokušaja da se u Evropi uspostavi stanje koje bi isključilo naoružane sukobe i dalo garancije sigurnosti. Prvi pokušaj je ostao samo pokušaj i spada već u hroniku istorije, a drugi može postati pravi pakt sigurnosti i za budući internacionalni politički život od najveće važnosti. Na septembarskom zasedanju Društva Naroda godine 1924 je na jednom počeo malo svežiji vetar i izgledalo je da će ipak jednom Društvo Naroda krenuti preko teorijskih rasprava o miru ka odlučnijem stavu, na faktično sprovođenje prilika, koje garantuju mir. Tada je bilo prvi put da su došli u Ženevu politički prvaci engleski i francuski pretsednici vlada, Macdonald i Herriot, dve političke ličnosti novoga stila, i Evropa, koja istinski teži miru, očekivala je od njih mnogo. Ali prevara nije izostala ni ovoga puta, oba su bila suviše još političari svoje zemlje, a ne Evrope. Đo duše, Macdonald i Herriot su se trudili da udahnu pojmu arbitražnog suda, pojmu koji je bio do sada u Ženevi prilično zapostavljen nov život, samo je Macdonald mislio jedno, a Herriot drugo. Engleski premier je izjavio ono, što može izjaviti svaki

ORGAN ALIJANSE ŽENSKIH POKRETA U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI

Broj poštneg čekovnog računa: 53.191 Administracija: Knjeginje Ljubice 1.

Poštarina plaćena u gotovu ŽENSKI POKRET

Urednici: ALOJZIJA ŠTEBI DARINKA STOJANOVIĆ

Beograd, 15 februara 1931. BROJ 3—4 GODINA XII.

Vlasnik za А. Ž. Р. MILICA DEDIJER

Izlazi 1 i 15 u mesecu. Godišnja pretplata 48 din. Za inostranstvo 60 din. Primerak 2 dinara