Женски покрет

Књижевност

Др. Тихомир Ђорђевић. Наш народни живот. Књига четврта. Београд, 1931. Издање Књижаре Геце Кона. Серија студија које излазе под насловом Наш народни живот, из пера нашег одличног и уваженог професора Г. Др. Тихомира Ђорђевића, доноси нам у последњој, четвртој књизи, међу осталим чланцима и неколике који се тичу специјално нас жена; то су: Положај жене, Мираз и Развод брака. Те три студије показују нам како се у српском народу кроз векове гледало на жене, и какав је био њин живот у браку. Из грађе која је са изванредним савесношћу прикупљена из усменог предања, из дела наших књижевника и етнографа, из архиве и правничких списа, као и из директног испитивања у народу, дао је г. Др. Ђорђевић потпуну и прегледну слику свакодневног живота жена у српском народу. Та слика баш зато што је научнички верна, није ни мало весела. Доиста положај жене у нашем народу био је врло тежак, скоро очајан. Већ у родитељској кући правила се разлика између мушког и женског детета. При самом рођењу, док се мушко дете дочекује с општом радошћу и пуцњавом из пушака, јер је он продужење куће, славе и имена, дотле се женско дете прима са негодовањем, а често и жаљењем. Женско се дете сматра као туђа кост, туђа кућа, јер ћe кћи, удајом, бринути и радити за другу кућу, а не за родитељску. Али за девојку настају тек муке кад уђе у брак. У њој се гледа најпре радна снага, а затим мајка која треба да рађа и гаји децу. За ову верну и одану службу, она не добија никакву накнаду. Муж је сматра за својину, за своју робињу, која има да ради и слуша, а да од њега не тражи никаква објашњења ни обзира, никаква ублажавања за сва његова неверства и злостављања. Чак и у њеним најболнијим часовима, кад доноси на свет нов живот, она не ужива никакве обзире или поштеде. А тако исто ни у тешком раду, у ношењу терета; жена иде напред с муком, пресамићена до земље под тешким товаром, а њен господар јуначки корача испред ње, с пушком о рамену. И у свим тим тегобама, понизност, дубока скрушеност пред сваком мушком главом. У Црној Гори мора старица да се склони с пута и да љуби руку сваком ђетићу и од десет година. Ни варошка жена није у бољем положају него сељанка. И од ње се тражи иста покорност, понизност и оданост, без реципроцитета. И она нема смисла за хигијенско подизање деце, нити за правилно васпитање. Тек у новије време почео се стварати тип модерне културне жене, по угледу на Европљанке, и њен благотворан утицај већ се осећа и у породичном и у јавном животу. Само је штета што између та три типа жене слабо има додира и мешавине, што би свакако било врло корисно. Тај страховито тежак положај српских жена, који је трајао кроз векове, и проносио се с неумитном непроменљивошћу с мајке на кћер, те судбине пуне горчине, злостављања и ниподаштавања, посматране овако са стране из новог, срећнијег доба, дејствују на нас управо поражавајуће. Понеки тежак случај у животу жене у браку, који је сваки од нас познавао, и за који је мислио да је изузетак, постаје сад правило. И у чуду се ми питамо: та где је сва она љубав, она нежност којом је у народној поезији драги обасипао своју драгу? Зар се све то губило, зар је све то ишчезавало у тренутку кад се ступило у брак? Где су ти љубавници који су зарад драге савлађивали непремостиве тешкоће, који су умирали ако не могу да добију љубљену девојку. Зар су то само песничке фикције и уображења? Али нам строги г. профе-

cop одузима сваку утеху, напомињући да су чак и оне песме у којима се жена изрично хвали да је муж милује, да је према њој нежан и пажљив, да су то само хвале и ништа више. „Људи који би показивали такве нежности према женама, у селима би били презирани, а у варошима исмевани". Кад прочитамо те стране на којима је тако истинито, ма да драстично претстављена жалосна судба наших жена у прошлости, од многих опсервација намеће нам се највише ова: доиста није чудо да потомци оних људи који су морали тући своје жене и из страха да их свет не би сматрао за неваљалце и да не би рекли „да се жени под скут завукао‟, да ти људи данашњице, ма да култивисани и образовани, не могу још да се отму укорењеној навици својих предака, те да гледају у жени биће себи равно. То је, несумњиво, разлог што се чак и наши најнапреднији људи с муком навикавају да виде жене како се пењу до њихових положаја, и како се, у великом броју, труде да та њина стремљења осујете. У сваком случају, ове студије г. Др. Ђорђевића нису само од прворазредног значаја и интереса, него су и веома инструктивне. Свака наша културна жена треба да се упозна с њима, јер да бисмо радиле на бољој будућности, треба да познајемо своју прошлост. У исти мах, читајући њих, осећамо једну императивну дужност: културна жена мора прећи тај јаз који је раставља од њених несрећних другарица из некултурних средина, мора им пружити руку, и мора им у свакој прилици, речју и делом, бити од користи. Београд

Паулина Лебл-Албала

Милан В. Богдановић, Стари и нови. Издање књижарнице Геце Кона, Београд 1931. Г. Богдановић неоспорно поседује једно својство, незаменљиво ниједним другим, кад је реч о представницима конструктивне и поштене критике, он има интелектуално добронамеран и етички исправан став према делима о којима има да да свој суд. Том својом особином ои је редак међу нашим тако чецто негативно, каткад и крвнички настројеним процењивачима, увек готовим на одрицање, нарочито на оно без аргумената. Наш писац обдарен је мирноћом, у односу према својим предметима, чак и онда кад су му они недопадљиви и немили; њему се, заиста, не може пребацити жучност и пристраност. Уз то, код њега не може да се стави у сумњу гибак и отворен дух, увек у току са модерним проблемима и потребама, и живо и речито одговарање на утиске. На супрот томе, он запажљиво нема онога става укоченог, скоро громовничког тобожњег свезнања старијих наших критичара. Г. Богдановић носи, изгледа, у крви сазнање о релативитету свих појава, свих произвођења и свих мерила вредности, из кога, сасвим исправно, ни себе не изузима. Али са једнога субјективистичкога и релативистичкога становишта, увек ширег од сваког догматичног, могуће је, каткад, пре имати продорност погледа и незаклоњеност видика. Отуда гБогдановић хумано суди и о „старима” и о „новима”. Ипак, „нови” му, осетно, боље и непосредније леже него „стари”. Од жена, процењена је гца Десанка Максимовић. За њену песничку делатност писац има благонаклоно разумевање. Један изразит социални смисао, упадљиво подвучен у овим критикама, много је ближи и потребнији садашњици од доконог дојучерашњег такозвадног „чисто уметничког" ћаскања наших естетичараСмер толерантности ове књиге најбоље је препоручује. Београд

К. А.

Цилкус педагошких конференција Удружење наставница средњих и стручних школа извештава своје чланице, као и све остале колеге, да ћe приредити циклус конференција у којима ће се третирати питања из области савремене педагогије. Конференције ће се држати у згради Друге мушке гимназије свакога четвртка од 18.30 часова. Прва почиње у четвртак 19 фебруара тг. На конференцију имају слободан и бесплатан приступ сви просветни радници који се интересују за ова питања. У случају да поједине теме буду изазвале дискусију, радо ће се чути и мишљења осталих стручних колега, нарочито с обзиром на главни задатак ових састанака на унапређење наставних метода и решење школских проблема. До сада су пријавили своја предавања ови наставници: Госпођица Јулија Бошковић, професор Друге женске гимназије, Важност оснивања дечје и омладинске библиотеке код нас. Госпођа Мага Магазиновић, професор Прве женске гимназије, - Интелектуалне способности ученица виших разреда. Госпођа Милица Топаловић, професор Женске учитељске школе, Нове методе у средњошколској настави. Госпођица Радмила Јовановић, професор Tpeћe женске гимназије, Међународни биро за васпитање и стална изложба дечје књижевности у Женеви. Господин др. Брана Kpcтић, професор Женске учитељске школе, Субјективни и објективни чиниоци при оцењивању ученика. Госпођица др. Ивана Роси, професор из Загреба, - Уметност и дете. Госпођа Вукосава Милојевић, професор Прве женске гимназије, Треба ли код деце вежбати више меморију или расуђивање? Госпођица Милева Петровић, професор Женске учитељске школе, 0 високим школама у ДанскојГоспођица Даринка Стојановић, професор Tpeћe женске гимназије, Директна метода у настави наше књижевности. Ко би још од госпођа и господе. наставника желео да учествује као предавач, нека се изволи пријавити са назначењем теме предавања и датума на адресу госпође проф. Александре Милетић, претседнице Удружења наставница, Друга женска гимназија.

Beleške

Selma Lagerlöf na filmu. - Između dela švedske književnice Selme Lagerföf ima priređenih za film već trinaest. Poslednje delo, koje je snimala jedna švedska filmska firma za film, jeste »Šarlota Löwensköld« i Lagerlöfova je sama davala savete, kako će pretvoriti roman u film. Ovaj poslednji film je priređen kao tonfilm i ima ogroman uspeh u Stokholmu. Jedna novina u švajcarskim školama. Švajcarska uprava telefona uvela je zasada u dve škole za probu, u Lucernu i Arau, nastavu za telefoniranje i to po pet sati na godinu. Uprava je naime mišljenja da mnoge pogrešne veze pri telefoniranju, na koje se abonenti toliko ljute, nisu učinjene od strane telefonistkinja, nego mnogo češće sa strane publike, koja ne ume postupati aparatom. Deca se najpre upoznaju sa tehničkim osnovima telefona, posle se vežbaju u telefoniranju. Pri vežbanju je došlo do mnogih komičnih scena, jer 70% dece u Arau i 45% u Lucernu još nikada nije samostalno radilo na aparatu. Neka od dece počela su glasno plakati pri aparatu, neka od samog uzbuđenja nisu mogla da progovore ni reči, neka su mirno izbrbljala tekst, koji je trebalo naučiti za telefonsku vežbu, i ako ih je učitelj upozorio da imaju pogrešnu vezu. Na kraju vežbe u zajedničkom razgovoru pregledala su deca sa učiteljem

sve greške, koje su bile učinjene. Naročito se upućuju deca da što jasnije izgovaraju svaku reč na aparatu.

Kemal za vojnu službu žena. Rojterov biro javlja iz Carigrada: U nekoj devojačkoj školi u Smirni je govorio pretsednik republike, Kemal, sledeće: Ne radi fiziološke nemogućnosti, nego predrasude su radi kojih se žene ustežu da vrše vojničku službu Danas traže žene građanska prava i teže da su na ravnoj nozi sa muškarcima. Svako pravo povlači i dužnosti, i ne najmanja od tih dužnosti je prema državi vojna služba. U staro vreme su se žene borile rame uz rame sa muškarcima. U modernome društvu ne postoji nikakva načelna prepreka za to da žena postane vojnik. Tako turski pretsednik... Cini nam se da je bio suviše »logičan«, i da suviše živi još u »staro vreme«.

Arhiv o radu žena. Najveće nemačko feminističko udruženje »Deutscher Staatsbürgerinnen - Verband« osnovalo je naročiti arhiv za rad žene. U tome arhivu skuplja: materijal o radu svojih podružina (programe za rad, godišnje izveštaje, spomenice, časopisne izveštaje o društvenim predavanjima itd.); beleške o radu drugih ženskih organizacija svoga okruga; izveštaje o radu žena u samoupravnim telima, govore žena u opštinskim odborima, parlamentu i t. d.; izveštaje svih časopisa o pokretu žena, internacionalnom i nacionalnom; materijal o ženskom pokretu i radu žena u pozivima, industriji, trgovini itd.; materijal o političkim, kulturnim i ekonomskim pitanjima u koliko su u vezi sa ženskim pokretom. Tako skupljeni materijal biće na raspoloženju članovima društava i pomoćno sredstvo pri pisanju članaka, knjiga, za govore itd. Ovu ideju mogli bi i naši pokreti sprovesti.

Visoko odlikovanje je primila za novu godinu gospođa Helena Swanwick (Svenvik) pretsednica engleske sekcije Internacionalne lige žena za mir i slobodu. Naimenovana je za člana engleske legije časti (Companion of honour). Do sada je primilo to odlikovanje u celoj Velikoj Britaniji samo 44 osoba. Gospoda Swanwick je bila veoma često u engleškoj delegaciji za Društvo Naroda. Engleski časopisi su naročito naglasili da je primila ovo odlikovanje kao zahvalu za svoj neumorni rad za mir, koga vrši neprestano od kako je počeo svetski rat, i za svoj udeo u radu Društva Naroda.

Nagradu »Severin«, o kojoj smo već lanjske godine pisali u našem listu, je dobila gospoda Marcelle-Capy za knjigu, u kojoj piše kakve su bile posledice svetskog. rata u njenom rodnom selu, kako su se seljanke mučile same na polju i vinogradu, kako su došli nemački zarobljenici u selo da pomažu. Ova nagrada daje se svake godine ženi, koja napiše najbolje delo za pacifističku propagandu.

U Haagu biće osnovan muzej za mir. Podlogu za ovaj muzej je dala lanjska izložba za mir, koju je aranžiralo društvo za Društvo Naroda i mir. To društvo »Vereenigung voor Volkenbond en Vrede« moli sve da mu pošalju stvari, koje su za muzej. Adresa je: Haag, Jan van Nassaustraat, 93.

Jane Addams je izdala drugu knjigu svojih uspomena na rad u HullHousu. Knjiga nosi ime: The Second twenty Years at Hull House. U njoj opisuje rad od septembra 1909 do septembra 1929. Knjiga ima 413 stranica. Izdavači: The Macmillan Comраnу 1930, New-York.

Napredak turskih žena. Server Alih Hanuma je u Carigradu naimenovana za upravnika pošte. Ovo je jedan veliki položaj, na koji kao prva žena u svetu dolazi jedna Turkinja. Kako nam sada Turkinje daju lepe primere za emancipaciju žena.

Izbori za Parlamenat u Sjedinjenim Državama. U novembru mesecu su u Sjedinjenim Državama održani iz bori za Parlamenat, i ovoga puta izabrane su dve žene manje, no poslednjih izbora sada je broj žena u Parlamentu od osam pao na šest.

Ширите свој лист „Женски Покрет"

Strana 4

ŠTAMPARIJA ŽIVKA MADŽAREVIĆA (PREĐE .TUCOVIĆ - ), - BEOGRAD, CAIIA NIKOLE II 3. TELEFON 11 42.

„ŽENSKI POKRET“

Broj 3—4