Женски покрет

čini ženama, da rade radi toga, da mogu terati luksus. Gospoda Kičevac je dala jedan pregled ženinog rada u raznim profesijama. Osim pretstavnica organizacija bilo je i više govornika iz publike, i iz svih govora je izbijala odlučnost, da žene neće napustiti profesionalni rad. Poslednja se javila za reč gospoda Danica Bedekovič iz Zagreba i kao iskrena katolikinja izjavila, da osuđuje izjave gospodina Dra. Vlašića, koji se skrio za autoritet crkve, da napadne Ženu. Pretsednica sastanka je zatim pročitala sledeću rezoluciju, koja je bila od mnogobrojne publike oduševljeno prihvačena : Na skupu održanom u Ženskom Pokretu 28 marta 1931 godine prisutna ženska udruženja izjavljuju sledeće: 1. Da je ženin rad u svima granama privrednog i kulturnog života neophodno potreban, zato što je njegova diferencijacija tako visoko razvijena da neophodno potrebuje najrazličitije sposobnosti, i što je današnja socijalna struktura takva da je žena neophodno potrebna u najrazličitijim manuelnim i intelektualnim pozivima. 2. Da poziv ne otuđuje Ženu od materinstva i doma. Naprotiv, poziv koji žena vrši van doma još više je osposobljava za pravilno vršenje njene dužnosti kao majke - vaspitačice, jer poziv doprinosi da se njene intelektualne i duševne sposobnosti razviju, i omogućava joj jači kontakt sa celokupnim životom, što je od neocenjive koristi za njene materinske dužnosti. 3. Da ženin rad nije konkurencija radu muškarca, jer se uposlenje reguliše prema kvalifikacijama, a ne prema polovima, te osnova konkurencije je veća ili manja sposobnost, koliko za muškarca toliko i za Ženu. 4. Da će se žene udružene boriti protivu svakog pokušaja da se eliminira žena kao aktivni saradnik u celokupnem privrednom i kulturnom radu našega naroda. Ljubljana. Prošloga meseca počeo je Ženski Pokret da privodi u delo svoj ovogodišnji program za zaštitu ženskih šegrta. U tome programu je na prvom mestu higijensko prosvećivanje i gospođa Dr. Finkova je održala predavanje, koje je ostavilo na prisutne devojke veoma dubok utisak. Годишња скупштина Женског покрета у Скопљу 15 марта т. г. одржана је у Скопљу годишња скупштина Женскога покрета. Сала Просветнога дома била је пуна чланица Женског покрета, који је за ово кратко време своra живота у Скопљу дао врло добре резултате. Женски покрет је показао много интересовања да пружи своју ефикасну сарадњу у свима заједничким акцијама скопљанских женских организација, како би се

целокупна хумана и социјална акција наших жена на југу што боље изводила и пружила што лепше резултате. У томе циљу је Женски покрет повео акцију за јачу колаборацију Савезних друштава у Скопљу, и постигао споразум за сарадњу на просвећивању жена на селу са скопљанским Колом српских сестара и Opraнизацијом учитељица. Одржавају се већ предавања женама на селу, која врло добро успевају. Једна од најлепших акција Женскога покрета у Скопљу је Школа за женске шегрте, која већ трећу годину врло успешно ради. У школи, у којој су управитељица и све учитељице управне чланице Женскога покрета, млади женски шегрти разви; јају своје стручно знање допуном школске наставе, и припремају се за добре стручне раденице у разним занатима. Поред ове шегртске школе одржава се и курс за неписмене женске шегрте, у коме има највећи број муслиманске женске деце. На садањем курсу има 40 девојчица. 0ва школа Женскога покрета даће сигурно веома добре резултате за наш будући рад. Женски покрет је после доста тешких напора саломио све препреке почетка и сада школа већ развија свој користан и леп рад. Екскурзије, које се припремају за ученице ове школе, допринеће многo за опште образовање и упознавање наше земље женском занатском подмлатку. На челу скопљанског Женског покрета је остала стара управа, којој са пуно срдачности желимо да продужи свој правилно схваћен рад. Од београдског Покрета су били на скупштини делегати: гђа Зора Ковачевић и гђа Милена Атанацковић. Zagreb. Ženski Pokret je priredio 26 marta predavanje. Predavala je pretsednica Alijanse Ženskih Pokreta, Alojzija Štebi o »Aktivnom pacifizmu«. Socijаlna zaštita materinstva u Francuskoj

Ovaj članak je od naročitog interesa baš sada, kad se sprema kod nas revizija zakona o osiguranju radenika, u kome je sprovedena za minimalen broj žena socijalna zaštita materinstva. Uredništvo. U Francuskoj, za razliku od drugih zemalja u kojima nalazimo prve početke zakonske zaštite materinstva zajedno sa socijalnim osiguranjem radenika, su prvi tragovi zakonske zaštite materinstva za žene građanke, i to prvo za žene u državnoj službi. Mnogo prije nego radenicima obezbeden je odmor i osigurana egzistencija ženama-činovnicima za vreme porođaja. 1903 god.

izdata je naredba, da činovnice pošte i telegrafa imaju 35 dana posle porođaja odmor sa pravom na svoju običnu platu. Zakonima od 1910 i 1911 ovaj dopust produžuje se na 30 dana pre porodaja i 30 dana posle porodaja, a prema lečničkoj svedočbi može se prvi dio skratiti u korist drugega. Kod stupanja u službu mora činovnica doneti lečničku svedočbu da službu može nastupiti bez štete po svoje zdravlje, a u slučaju da joj je potreban još odmor, odobrava se kao i za svaku drugu bolest produženje bolovanja. Dekretom od 18 marta 1910 g. primenjuje se ovaj zakon i na učiteljice, profesorice, činovnice ministarstva rata i mornarice i na činovnice u državnim tvornicama šibica i duhana. Iz vlastite inicijative dale su ovakav dvomesečni dopust sa platom i neke velike trgovačke kuče, željeznička društva i veča industrijska preduzeća. 1913 god. izašao je tzv. Štrausov zakon, koji je dopunjen zakonom od 1917 godine, po kojem svaka žena francuske narodnosti, a siromašnega stanja dobiva kroz 4 nedelje posle porodaja potporu čija je višina različita prema pojedinim mestima. Tako n. pr. za Pariz iznaša ova potpora 1.75 franka dnevno, dakle 12 franaka nedeljno 12 zlatnih franaka što odgovara peterostrukoj vrednosti običnoga franka. Posao je organiziran preko manjih samoupravnih vlasti, departementa, srezova, kod kojih su i stručno osoblje, lečnici i sestre, koji vrše nadzor nad porodajima i ujedno daju stručne savete. Po istom zakonu ni jedna žena ne sme se primiti ni u kakav posao pre nego prode četiri nedelje posle porodaja. Budžet za ovu potporu daju opštine, departementi i država. Kao prvi zakon za zaštitu radenica možemo smatrati zakon od god. 1909, po kojem poslodavac ne sme otkazati radenici ako ona radi porođaja ostavi posao 8 nedelja pre i 8 nedelja posle porodaja. Ali neka potpora radenici za to vreme još nije obezbeđena. Ovu prazninu u zakonu ispunjavala je jedna privatna osiguravajuća blagajna tzv. „Mutuahtćmaternelle«, koja je osnovana već g. 1892, prvo u Parizu pod vođstvom Madame Garnot, a kasnije i u drugim većim centrima tako, da je godine 1920 bilo 126 ovakovih privatnih osiguravajućih blagajna. Iz početka su članice toga društva mogle biti samo radenice neke vrsti industrije, no kasnije se to proteglo na sve francuske žene, bogate i siromašne, tako da je to postalo jedno opšte dobrovoljno osiguranje materinstva. Članarina toga društva bila je 3—7 franaka godišnje, a potpora se sastojala u besplatnoj lečničkoj i primaljskoj pomoći, u novčanoj potpori od 12 franaka nedeljno kroz 4 nedelje i 10 franaka kao nagrada za dojenje. Naravno da ovo društvo nije moglo egzistirati samo od članarine, nego je uživalo potporu od op-

ština, države i privatnih legata. 1920 g. modificirani su statuti ovoga društva tako, da se potpora davala odjednom i to 60 franaka za prvo, 70 franaka za drugo, 100 franaka za treće dete. Pošto se primetilo, da je pomor dece čiji su očevi u vojsci naročito velik, oko 26%, to se po jednoj naredbi ovo dobrovoljno osiguranje automatski proteže i na one žene čiji se muževi nalaze u vojsci. Rezultati ovoga društva upravo su sjajni. Ono je steklo velike zasluge na zaštiti materinstva u Francuskoj. Oko 3.000 matera u samom Parizu zbrinuto je godišnje od ovoga društva. Društvo je osnovalo mnoga savjetovališta za dojenčad, a da bi ona bila pristupačna i najudljenijim krajevima Pariza uređene su tzv. putujuće ambulante, koje su smeštene u velikim zatvorenim kolima, uređenim prema potrebi jedne takove ambulante. Smrtnost dece čije matere stoje pod zaštitom ovoga društva svega je 5%, a propagiranje dojenja tako je uspešno da 88% matere same doje svoju decu. I u oficijelnim francuskim publikacijama daje se puno priznanje radu ovog privatnog osiguravajućeg društva. Zakon od 1917 g. nalaže svakom poduzeću koje ima zaposleno najmanje 50 žena, da mora imati sklonište za djecu. Konačno nakon dugih borbi izašao je u Francuskoj zakon o obligatnom osiguranju radništva, koji je stupio na snagu tek 1. jula g. 1930. Po tome zakonu svaka osigurana članica, ili žena osiguranog člana ima potporu u visini polovine njene nadnice i to 6 nedelja prije i 6 nedelja posle porođaja, a zatim potporu za dojenje i to kroz godinu dana. Potpora za dojenje jeste za prva dva meseca 100 franaka mesečno, treći mesec 75 franaka, četvrti i peti mesec po 50 franaka, od petog do devetog meseca 25 franaka, a od desetog do dvadesetog po 15 franaka mesečno. Pravo na potporu stiče svaka žena tek nakon 10 mesečnog članstva. I u Francuskoj kao i u svim kulturnim državama veoma je razgranjena privatna inicijativa na zaštiti materinstva, koju obilno potpomaže i država i opštine subvencijama. Već početkom XVIII veka bilo je u Francuskoj, i to u Parizu, osnovanih nekoliko privatnih društava u cilju, da potpomažu siromašne matere. Neka od tih društava davala su potporu samo udatim ženama sa dobrim vladanjem, a bilo je i takvih, koja su dapače u svojim domovima potpuno sačuvala anonimitet svake matere. Danas je u Francuskoj sva sila društava sa glavnim programom da štite i potpomažu materinstvo, a njihov rad je tako opsežan i priznat, da se o njemu govori u svim naučnim i službenim izveštajima o zaštiti materinstva uopšte. Zagreb

Dr. Angelina Mojič - Ivanovič

Др. Ксенија Атанасијевић: Религијска и филозофска подлога пацифизма

- Наставак Док будизам посредно, путем сазнања, мири човека са човеком, хришћанство непосредније, на емоционалној подлози, својим доктринама угушује све негативности у односима између људи, и замењује их сгрпљивошћу, прегоревањем и наклоношћу. Зато се из ове две религије разилазе одлучујући потстицаји за сваки покушај да се, једном за свагда, угуше међучовечна и међународна подјармљивања и притешњавања. Од филозофа, једни сматрају да је изводљиво проширити уске границе индивидуа и народа у корист изравњавања негативности и постизања сагласности; други, међутим, уче да се никаквим упућивањима и напорима не може унапредити ни изменити људска природа, везана само за себе. Задржаћемо се, пре свеra, на мишљењима првих, која су за нас значајнија. Најсјајнији мислилац антике, Платон, у своме политичкоме систему

предлаже да владаоци буду филозофи. Држи да неће бити краја патњама држава и народа, док или филозофи не постану владаоци, или владаоци не постану филозофи, т. ј., док се власт и разум не нађу у једној руци. Овај предлог Платонов је спасоносан, јер доиста, племенити филозофи најбоље увиђају сву чудовишност истребљивање људи у ратовима; према томе, они су погоднији од осталих да управе активност својих поданика поглавито у правцу културних, тих једино вредних добара. Иако је у античкој филозофији било врло угледних представника, да поменемо само Аристотела, који су, као ствар по себи разумљиву, прихватили ропство и поделу свих народа на Грке и варваре, она је ипак плодоносно утицала на проблем о коме говоримо због тога што је у њој, доктрином козмополитизма, добила у неку руку конкретан смер потреба да се постави једна алтруистичка заједница између држава Још предсократовац атомистичар Демокрит сматра да паметнога човека не везују државне и политичке границе, него да је њему отворен цео свет, пошто је читава васељена отаџбина ваљане душе (Упор. 247 Демо-

криток одломак, no Дилсу). Козмополитизам je био једно од главних учења киничара; они су неуморно проповедали да филозоф није ограничен на своју ужу отаџбину. Стоичари иду још даље, и доследно се стављају над свим разликама и неједнакостима што постоје између народа: по њима, сви људи сачињавају једну целину, или делове великог светског разума, истоветног са божанством. Према томе, сви су људи сродни један другоме, они су браћа; још више, сви су они грађани једне велике светске државе. Стоичар Марко Аурелије, римски цар, тврди да се поједине државе односе према општој, као куће једне вароши према целој њој. Сенека изјављује да је читав свет заједничка отаџбина свих људи. Тим самим што су идеолошки оборили границе које су, често непријатељски, растављале државе, проповедници козмополитизма су, зрело филозофски, продубили мисао о пацифизму још у Староме Веку. Пре него што су мислиоци Новога Века припремили земљиште за пацифизам, увидео је француски краљ Хенрих IV да је срећна само држава коју не растржу борбе; чувени министар овога краља Сили, развио је

мисао o једноме савезу европских држава који ће својим радом припремити и омогућити ненарушљиви светски мир. После тога, било је још доста напора да се идеја о миру што боље теоријски образложи. Имамо, пре свега, изразити покушај Хуга Гроција, из краја XVI и почетка XVII века, који је у своме познатоме делу De iure belli ас pacis (О праву у рату и у миру) дао нацрт једне теорије природнога права, у намери да докаже како се рат сме водити једино у неизбежној одбрани, али и тада увек само на човечни начин. Овај научник и филозоф тражио је и то, да хришћаске снаге посредују помирљиво, у случајевима међународних сукоба. Отприлике у исто доба кад и Гроције, изложио је Опат Сен-Пјер у делу Projet de paix perpćtuelle (План o вечноме миру), своје пацифистичко схватање, у геометријским пропозицијама. Образложења Сен-Пјерова привући се Лајбница, иако је овај филозоф сматрао да она, поред убедљивих разлога, садрже и доста фикција. Али и Лајбниц је веровао како, добром вољом људи, човечанство може да се ослободи рата, као и куге и глади. - Наставиће се -

Strana 2

„ŽENSKI POKRET*

Broj 7—B