Женски покрет

Ali je žena kriva današnje krize v rodbini?

Kriza rodbine je eden glavni problemov sedanje dobe. Vsi odloki proti omejitvi'otrok, zapreke pri ločitvi zakona, deviza »žena ostani v domu« odpustitev poročenih ženskih moči iz uradov i t. d. ne bodo mnogo pripomogli k izboljšanju gospodarskih razmer. Vzrok leži mnogo globlje. Nekoč je tvorila rodbina patriarhalno celoto. Okrog domačega ognjišča se je zbirala vsa rodbina; mož je bil tisti, ki je skrbel za njen socijalni obstoj, žena se je lahko neovirano posvečala vzgoji otrok in domu. Današnje razmere, in rekla bi, duh časa, šo prisilili ženo do socialne ecmnaipacije. Težnja po neodvisnosti in samostojnem udejstvovanju jo je postavila v tovarno, pisarno, na najrazličnejša mesta za zaslužkom. Seveda je s tem tudi občutno prizadeta rodbina. Vzgoja otrok se prepušča šolam, raznim dnevnim zavetiščem, skupne kuhinje naj nadomestijo nekdanji dom. Človeštvo je postalo individualistično. Žena si izbere moža po svojih zahtevah. Če danes zakon ne odgovarja njenem pojmovanju skupnosti, ga hoče razveljaviti. Rojstvo otrok se omejuje. Čas zahteva naglico. Vse se racionalizira in mehanizira. Kontakti mest z okolico so postali neposredni. S telefoni, avtomobili se danas odpravijo vsi medsebojni stiki. Vsak je danes sebi najbližji. Čut otrok do preskrbe onemoglih staršev je izginil. Hiralnice in übožnice se polnijo. Vsak se posamezno bori za svoj obstoj. Stroji so nadomestili delo v gospodinjstvu. Žena ne trati več po nepotrebnem svojih moči v poennostavljenem, le praktično urejenem domu. Danes je zmožna konkurence z možem. Pripravljena hoče biti na vse eventualne slučaje. Če se razdere zakon, naj ji socialne skrbi ne stavijo nobenih ovir. Navadno je tudi v zakonu ostala še nadalje v svojem poklicu; če ne, si ga bo s svojim znanjem vedno lahko poiskala. Vendar se današnji ženi tolikanj očita, da je ravno ona s svojo emancipacijo kriva današnje krize v rodbini. Vendar ni dvoma, katera žena ima večjo človeško vrednoto: tista, ki se samostojno, duševno neodvisno od moža udejstvuje, ki ni navezana na drugo pomoč, če hoče kaj doseči, ki stoji z vsemi svojimi silami v življenju, ki se tudi kot poročena žena ne zadovolji »dati vse svoje moči le otrokom in domu«, zdrav pritisak, da bi se političko udejstvuje, ker je njena dolžnost, da sodeluje v državi, v kateri žive njeni otroci, ali žena, kateri se zdi nezdrav pritisak, da bi se politično udejstvovala, ki se hoče le z možem skupno uveljaviti iz strahu, da ne bi v javnosti izgubila »ženskega šarma in čara domačnosti«; katera je kot poročena žena srečna, da iz daljave in v miru posmatra ljuto borbo časa, katera ne pomisli, da si lahko vsak čas ustavi vsako udejstvovanje, kakor hitro se kontakt med njo in možem zruši, katera je vsled tega prisiljena biti v večni skrbi, da ne izgubi svojih erotičnih čarov, ker jo smatra mož pač le samo za spolnega druga. Očitki, da je žena s svojim nastopom v javnosti kriva današnje krize v rodbini so torej popolnoma neosnovani. Saj pa tudi oče ni danas več tisti, ki je iskal nekoč po delu razvedrila v domačem krogu. V raznih klubih, športu, kavarnah, kinu preživlja svoj prosti čas. In zakaj naj bi bilo čudno potem, če je racionalistično - mehanična podlaga naše civilizacije potegnila i ženo v svoj tok? Ljubljana.

Vera Albrecht

Psihološko ispitivanje dojenčadi

Metoda Binet - Simonove, kojom se pomoću testova ispituje inteligencija djece od treće do dvanaeste godine općenito je poznata. Danas se ona upotrebljava u svim većim gradovima Amerike i Evrope. Upotpunjavali su je mnogi drugi psiholozi u mnogim državama nastojeći da nadu metode i za isipitivanje djece ispod trećeg

godišta, ali misao da se i djeca, koja su još u pelenama, mogu psihološki ispitivati je posve nova. U tom smjeru počela je pred četiri godine raditi profesorica za psihologiju na univerzi u Beču Dr. Charlotte Buhler s asistenticom bečkog psihološkog instituta Dr. Hildegard Hetzer. Godine 1926. počele su one promatrati djecu nekog bečkog čuvališta, na kojem je onda bilo 69 djece. Promatrajući točno kako dojenčad u raznim mjesecima različito reaguju na pojedine podražaje iz izvanjega svijeta, skupile su one čitav inventar iskustva, po kojemu su sastavile testove, pomoću kojih su onda ispitivale djecu. Ispitavši kroz četiri godine 700 djece, imale su one dovoljno prilike, da provjere testove, pa su mogle da ih doista smatraju mjerilom, kojim če prosuditi na kojem stepenu intelektualnega razvitka stoji koje dijete. A što treba da već »zna« takvo malo dok je još u pelenama ? Ne treba se bojati, ne radi se tu ni o kavim lekcijama, ni o kakvom nametnutom znanju. Dijete od dva mjeseca mora da več »zna« glaviču u vis držati, okrenuti se prema mjestu, odakle dolazi zvuk, promatrati srebrno zvonce, kretati prstima i s veseljem ih promatrati, itd. Sa deset mjeseci mora da je ono več toliko napredovalo, da može skinuti pelenu, koju su mu stavili na lice, zvoniti sa zvoncem, naći sakritu loptu, promatrati igranje dadilje sa sviralom, a da ne posegne za njom, mora se dakle već znati i svladati jednu predodžbu bar trideset sekunda u pameti držati itd. Vrlo je interesantno opažanje tih psihološkinja da se reakcije djece mijenjaju, ako iz čuvališta u kojemu se nalaze dođu u koju drugu sredinu. Posve kratko vrijeme nakon promjene milieau-a opaža se, da se i dijete psihički promijenilo. Ako dođe u okolinu, koja se s njime bavi i koja ga s pažnjom susreće, može ubrzo da shvati ono, što bi u čuvalištu tek iza duljeg vremena moglo razumjeti. Nađe li se ono pak, u manje povoljnim prilikama nego što su bile one, koje je imalo u čuvalištu, opaža se smjesta nazadak u njegovom psihičkom razvitku. Ispitujući djecu, koja su odrasla u porodici, opazilo se, da ona sve izrađene testove za 35% prije riješavaju, nego djeca koja su skupno odgajana u čuvalištima. Čak i onda kad i prilike u porodici nisu osobito povoljne razvija se dijete bolje u njoj nego u zavodu. Tako je na pr. ustanovljeno da u drugoj godini života dijete, kojemu se posvećuje veča briga i kojem se okolina više bavi, raspolaže poprečno sa 216 riječi, a ono kojemu se može posvetiti kud i kamo manja pažnja samo sa 27. Ti su pokusi osobito važni za pedagogiju, jer se iz toga, kako dijete u različitim prilikama reagira, vidi, kako silno može окоlinа da utječe na intelektualni razvitak djeteta. Stoga nije dosta, da se majka u prvim mjesecima života djeteta brine samo za njegov fizički život. Tako reći čim ono ugleda svijet, možemo započeti sa uzgajanjem njegove ličnosti, pa baš o tome koliko na njegov uzgoj utičemo u prvim mjesecima njegova života ovisi, kakav če ono biti čovjek. Zagreb

M. V. K.

Из годишњег извештаја о раду Удружења наставница

I У овогодишњем своме раду Управа се као и до сада трудила да да што више резултата у духу циљева и програма рада Удружења наставница. II Интересујући се најпре за све што се тиче напретка школе Управа је истовремено настојала, у колико је то било могуће, да допринесе правилном решењу питања жене наставнице. Преко својих делегата, некада самостално, некада са још неким женским организацијама, она је у више махова подносила претставке меродавним факторима и стално истицала потребу:

да ce жене постављају за директоре, инспекторе и начелнике Министарства; да буду чланови комисије за професорски испит и испите учитеља вештина; да уђу у Главни просветни савет. Указивано је на чињеницу да се на многима од поменутих места жене професори већ налазе, и да је и у пракси доказано да међу женама има леп број спремних стручњака, изврсних педагога и савесних раденика. Постигнут је један леп успех у томе правцу, а то је наименовање гђице Малвине Гогићеве за наставног инспектора Министарства просвете . III Управа није заборавила да и ове године помене право свих удатих државних чиновница на пун додатак. Очекује се да he нов чиновнички закон изједначити у принадлежностима чиновнице са осталим чиновницима. Управа је слала своје чланице на страну ради проучавања школских питања и ради личног усавршавања. Сем тога она им је кад год је било потребно притицала у помоћ. Желећи да обогати нашу омладинску литературу, Удружење приређује своје едиције домаћих и страних дела. Ове године је у припреми „Риђокоси” од Жила Ренара.

Управа је организовала низ конференција на којима ће се претресати питања из савремене педагогије позивајући на сарадњу све просветне раденике. До сада одржане конференције имале су веома леп успех. Потреба једне добро организоване и зналачки вођене дечје књижнице довела је Удружење наставница на мисао да покрене питање њеног оснивања у престоници и зато је поднела претставку Општини која је у том правцу активна, нудећи своју сарадњу. Удружење наставница дошло је у ближу везу са секретаријатом Међународног бироа За васпитање у Женеви и примило на себе да одговара на све анкете и питања која се тичу школе. Тако је послала известан број најбољих дечјих књига наше земље за сталну педагошку изложбу у Женеви, и одговорило на анкету Међународног бироа за васпитање о стању дечје књиге у нас. Ово је било врло значајно за репрезентацију нашу на страни, јер се у поменутим институцијама знало о педагошкој литератури свих културних земаља, сем о нашој. Удружење наставница је увек било у сагласности и одржавало везе са Југословенским професорским друштвом, многим женским организацијама и другим културним и хуманим установама.

Прослава 40-годишњице госпођа Лепосаве Бошковић и Круне Аћимовић

Удружење У. О. Ж. је прославило на свечан начин 29 марта у сали старог Универзитета 40-годишњицу првих универзитетски образованих жена - г-ђа Лепосаве Бошковић и Круне Аћимовић, првих жена које су 1891 године добиле диплому о свршеном филозофском факултету у Београду. Гђа Лепосава Бошковић је свршила мушку гимназију 1887 као једина девојка између 36 другова, и ступила на историско-филолошки факултет Велике школе, који завршава 1891. За учитељицу језика је постављена 1893, а титулу професора добија тек после рата 1920 године. Гђа Бошковић се стално бавила, поред школе, и социјалним јавним радом: била је пословођа Женског друштва, члан управе Професорског друштва, члан Просветног савета. 1928 била је једна од првих жена министарских изасланика на матури у Женској гимназији у Скопљу. Гђа Круна Аћимовић, родом Босанка, још дететом 1876 иде у Русију. Школује се као руска питомица у Москви једанает година. Са гимназиском матуром се упише 1887 на Велику школу у Београду. 1891 дипломира и одмах улази у државну службу. Полаже професорски испит, већ као удата жена и мати 1894 године, да добије титулу и права професора тек после 26 година. 1894 постављена је за управитељицу Више женске школе у Пожаревцу, затим 1895 за управитељицу у Крагујевцу, где остаје до 1898, а отада служи као наставница у Београду. Пензионисана је 1924 године, заједно са гђом Лепосавом Бошковић.

Прославу је отворио ректор београдског Универзитета г. др. Влада Митровић топлим и документованим говором, у коме је изложио и своје широко схватање о образовању женске деце, о пуноправном учешћу жена у раду и о правима њеним. Исцрпан преглед рада слављеница дала је у свом занимљивом и лепом говору претседница Удружења гђа Паулина Албала, која је нарочито истакла чињеницу да су наше жене после жена у западним државама прве успеле да ступе на Универзитет, и.да се у словенским земљама то постигло доцније: у Чехословачкој 1890, у Пољској 1900 и у Бугарској 1901. Затим су се ређали поздрави: гђа Лепосава Петковић, претседница Југословенског женског савеза, поздравила је у г-ђи Круни Аћимовић изврсног професора, нежну мајку и ретку супругу; у гђи Лепосави Бошковић познатог просветног и јавног

радника. Г. Недељко Дивац, претседник Југословенског професорског друштва, сматра случај слав љеница као историски датум, као преокрет у друштвеном животу, и да треба схватити да рад женин није одвајање жене од човека него потребна сарадња са њим. У име Удружења наставница гђа Даринка Јаношевић, професор, поздравља своје колегинице и предане наставнице илуструјући њихов узоран рад примерима из школе. Гђа Mapa Милић, професор из Загреба, говори у име Удружења У. О. Ж. у Загребу, и даје податке о студијама првих жена у Загребу. Гђа Лепосава Симић, управна чланица београдског Женског покрета, поздравља у име Женског покрета гђу Аћимовић као мајку и јавну радницу и гђу Бошковић као духовну мајку и савесног васпитача толиких генерација. Гђа Тошовић, учитељица, је спонтаним стиховима и цвећем обасула слављенице. Женско друштво и Дом ученица је претставила гђа Драга Ђурић, професор. Она чини признање дугим годинама најсавеснијег њиховога рада. У име Савеза југословенско-руских студената гђа Полексија Стошић, суплент, изјављује захвалност последње генерације њихових васпитаница. На крају су саме слављенице захвалиле на приредби прославе вративши се у оне далеке дане, дане лепе и радне младости своје. Слављеницама су предате дипломе Удружења У. О. Ж. о почасном члан ству. Дипломе је уметнички израдила гђа Јелена Минић, архитекта, словима из „Мирослављевог Јеванђеља”. Margaret Beavan

U broju 21, godine 1927 našega lista sa najvećim zadovoljstvom smo doneli vest, da je bila izabrana za pretsednika opštine Liverpool, koja ima preko 800.000 Stanovnika žena, Margaret Beaven. Docnije, broj 5 iz godine 1928, smo opširnije pisali o njenom životu i radu. Danas moramo zabeležiti žalosnu vest da je ova vanredna žena umrla posle kratkog bolovanja od influence. Margaret Beaven, prva žena sa ponosnim nazivom »Lord - Мауor« Liverpoola, najvećeg pristaničkog mesta Engleske, je već u ranoj mladosti ispoljila svoje socijalno osećanje time, što se požrtvovno brinula za sakatu i bolesnu decu. Tu svoju duboku ljubav za decu sačuvala je kroz ceo život i još kao pretsednik opštine ona je zadržala svoj skroman stan

Broj 7 8

.ŽENSKI POKRET“

Strana 3