Женски покрет

nacionalni pokret i prvi put će vode svih triju političkih partija (ministar pretsednik, g. Baldvin i g. Lojd Džordž) govoriti sa iste tribune u Londonu idućeg jula. Takođe imamo pomoći od voda crkve. Nema mnogo osećanja neprijateljstva prema Društvu Naroda, ali ima mnogo apatije i neinteresovanja. Mi se nadamo da će našoj vladi biti jasno da smo mi spremni da održimo obaveze koje smo uzeli na sebe ugovorom u Lokarnu.

Бугарска (делегат г-ђа Иванова). Доносим вам поздраве Бугарског савеза жена у коме је учлањено 80 градских и сеоских друштава са 10.000 чланова. Долазим са њиховом искреном жељом да потпомогнем напоре жена, дошлих овамо из целог света, да дигну свој убедљиви глас за опште разоружање. Да, мој је налог још шири. Ја вам доносим не само потпору уједињених бугарских жена већ свих Бугарка, јер нема у Бугарској ниједне женске организације која не би била за опште разоружање. На великим јавним састанцима које бу гарске жене одржавају против наоружања и за мир и опште разоружање све жене, организоване или не, траже разоружање свих наоружаних. Наша је земља разоружана по чл. 65 уговора Друштва Народа и бугарска војска је регрутована од добровољних. По 66 чл. т. 1. истог уговора целокупна одбрана Бугарске састоји се од 20 хиљада људи. Бугарска војска служи само за одржавање унутрашњег реда и као погранична полиција по чл. 66., тач. 2, 3. У пркос тачке 8 уговора која признаје; потребу ограничења народног оружања у интересу мира, видимо да се велики број држава (изузимајући побеђених) наоружавају више но икада. Наука и техника морају будућем рату да служе за уништење света. И поред тих обимних спремања за рат и великих наоружања великих и малих држава, ми жене мале и побеђене Бугарске не радимо на повратку права оружања, ми нећемо наоружање, него заједно са женама целога света тражимо разоружање свих наоружаних. Сигурност наше земље је у опасности од оружања суседних земаља. Али, за гаранцију наше сигурности ми не тражимо сопствено наоружање, већ разоружање свих држава, оних око нас и оних које су удаљене. Не тражимо народну сигурност међу народима помоћу оружања, већ помоћу разоружања и то подједнаког и општег разоружања свих народа. Ми одбијамо пословицу: „ако хоћеш мир, спремај рат.‟ Наоружања потстичу на борбу, повећавају ратно одушевљење. Преко те пословице уздиже се данас правна норма презирања рата. И да то право не остане празно слово, мора се неминовно корачати ка разоружању. Гаранција за сигурност не могу бити оружања, јер она дају потстрека за нове ратове, а ратови не решавају интернационалне конфликте, већ их воде новим заплетима. Најбоља гаранција за чување мира не лежи само у подједнаком и општем разоружању, већ и у слободи и правди међу народима. Борећи се за разоружање не заборавимо да ће се оно лакше постићи чим народи , буду уживали општу слободу и правду и чим њихова слобода и једнако поступање буде осигурано једним интернационалним судом и једном здравом, демократском контролом. Опште разоружање, слобода, једнако право за све народе, интернационални суд и демократска контрола морају бити прилог политичке делатности жена.

Са овом топлом и оправданом жељом долазимо ми, бугарске жене, вама и убеђене смо да је то и жеља жена целог света. Постигнимо то енергичним радом и истрајношћу. Одбацимо оружје сећајући се позива Берте фон Сутнер: „Доле са оружјем!” Градимо на општој слободи и једнакости народа, интернационални суд и демократску контролу као тежњу свих жена.

Sjedinene Države (g-đa Morgan). G-đa Morgan dala je izveštaj da su pretstavnici Alijanse u S. D. koncentrisale svoj rad za konferenciju za Razoružanje 1932. Liga žena glasača pridružila se ostalim organizacijama u Nacionalan Komitet i dobila je milion potpisa za peticiju za razoružanje koja se ima predati konferenciji 1932. Ova peticija će se poslati konferenciji i napraviće se plan za jednu delegaciju amerikanskih pretstavnika za Ženevu, i tamo će se udesiti jedna demonstracija u zajednici sa Liaison Commitée svih ženskih internacionalnih organizacija, ili, ako to ne uspe, komisija za mir Internacionalne alijanse će to izvršiti.

Грчка (делегат: г-ђа Пападимитриу). Осећање за потребом сталног и непоколебљивог мира, који би дозволио свима земљама да се развијају и да се опораве од ратова, све више и више придобија духове у Грчкој. То више није утопија, нешто неостварљиво, то је већ у многоме једна стварност, као што нам може посведочити на пр. споразум између Грчке и Турске Ангорским споразумом. Укратко желим да изложим рад најактивнијих женских организација у томе правцу. Лицеум Клуб, најстарија женска организација у томе погледу, основала је три секције: а) секцију за мир, која конференцијама и публикацијама чини једну веома јаку пропаганду у корист популарисања идеје о миру; б) педагошку секцију, која се обраћа на мајке и то на ону категорију, које су лишене сваке културе, као и на оне, које су мало јаче просвећене. Те жене, те мајке, морају пратити курсеве, да би добиле извесне појмове, не само о физичкој култури човека, већ и основне појмове главних моралних прин ципа, као што је поштовање туђега права, независност религије од народности и т. д.: в) секцију за братство, која сваке недеље прави пријатељске скупове деце, и то деце различитих социјалних класа, различите вероисповести, па и различите народности. Другим средствима и Народни женски савез у Грчкој постизава исти циљ. Он о своме трошку публикује и раздељује ђацима свих основних и средњих школа поздрав који им шаљу деца из Галске. Преко Н. Ж. С. деца из трговачке школе су измењала писма са децом из Југославије и Румуније о новојгодини и Божићу. Овај први покрет ускоро ће, у будућности, добити облик систематскога рада за успостављање правог контакта међу ученицима разних земаља. Н. Ж. С. је потпуно посветио мајски број листа „Хеленис” Др. Нансену, чије миротворно дело је добро познато свима нама.

А што се тиче Лиге за Права Жене, која је локална организација Интернационалне алијансе у Грчкој, може за њу рећи, да је у Грчкој била претеча идеја за Балканску Унију, као једна од оснивачица Мале Антанте, још у јуну 1923 године. На састанцима Мале Женске Антанте, ми смо разправљали и проблеме, који су били веома деликатни и тешки, и који су чинили истинску препреку за успостављање мирних односа међу. Балканским земљама. На Конференцији Мале Женске Антанте у Прагу претставнице М. Ж. А. расправљале су о могућности ма успостављања једне поштанске уније, царинске уније и заједничких пристаништа, као и о потреби да се поштују права мањина. Ми имамо највеће задовољство што сада видимо, да истим тим путем полази и политичка организација Балканске Конференције. Наша Лига за права жене је увек узимала активног учешћа у свима пaцифистичким манифестацијама. Она је учествовала на двема конференцијама за Мир одржаним у Атини у 1929 и 1930 године. Лигин Билтен уредно пише чланке о раду Лиге Народа. А у овоме моменту организујемо велику кампању у корист разоружања.

Madžarska (delegat g-đa Vambery) Naša sekcija za mir održala je u poslednje Угете više zborova i sastanaka na kojima smo govorili o razoružanju i skupljali potpise za akciju koju je počela Liga žena za mir i slobodu. Tu priliku uvek upotrebimo i za ovu drugu našu propagandu, koja se sastoji u tome da dokazujemo da novim ratom ne možemo ispraviti krivice koje nam je naneo Trianonski ugovor o miru. Prema tom ugovoru mi smo izgubili 2/3 naše otadžbine. Tu krivicu možemo ispraviti samo u sporazumu sa ostalim narodima. Бразилија (рапорт без делегата). Бразилијанска федерација, и ако јој је немогуће да пошље заступника у Београд, прати радове конференције са одушевљењем и топлом солидарношћу. Економска питања. Ова су питања сувише комплексна да се смемо надати одмах решењу. Целокупна добитци су се повећали брже од це локупних награда, отуд подконсолација радничка. Моћ куповине капиталиста остаје ограничена обавезом коју већина од њих (индустријалци, земљорадници) имају да увек повећају њихов машинизам због конкуренције. Овај машинизам свакога дана савршенији узрок је суперпродукције. Сувише ниске награде су узрок под-консолације. У прошлом веку да би се избегла суперпродукција, препоручивало се богаћење, луксуз и расипање. Али данас нам извесна срамежљивост забрањује, нарочито у време кризе показивање великог луксуза. Страх? Мудрост? Вероватно обе ствари, јер су близу једна друге. Али, ја верујем да не прелазимо једну кризу него да улазимо у једно ново доба. Руска, кинеска и индијска пијаца не постоје и неће постојати за европ ску и америчку индустрију и изгледа да је поремећај економских планова добро утврђен. Треба дефинитивно да себе убедимо да се садашњи проблем своди на ово: брзо и непрекидно прилагођавање једној средини која се мења више него икада. Данашњи свет није цивилизован, него милитаризован (професор Рише).

Разоружање. Искуство показује да је лудост тражити сигурност у оружањима. Само брза организација интернационалне правде може спасти цивилизацију у опасности. Према напретцима науке, сталне војске са свим својим материјалом изгледају да припадају прошлости. На жалост оно што припада увек садашњици јесте огроман буџет које оне претстављају и још горе ратоборна осећања које њихове манифестације (параде, фанфаре) уливају у срца деце, људи и жена Ове параде са њиховим гласним и светлим претставама узрок су спонтаних ратничких позива, оне узбуђују гомиле на које се тако лако даје утицати и егзалтирају код њих један раздражен шовинизам који чине да примају рат са одушевљењем или са резигнацијом. Јавно мишљење је увек сматрало ратове као узрок, а војску као последицу, ја мислим да је супротно тачно. У ствари, хемијски лабораторијум који у себи садржи нешто што може уништити неколико градова као Лондон или Париз, чини ми се мање опасан за светски мир него звецкање сабаља, лупа топова или развијене заставе уз звуке марцијалне музике. Никакво се одушевљење не може очекивати за хемијски рат, речи: част, слава, јунаштво, које су опојно вино за људе, звучиле би чудновато празно међу рефлекторима и електричним жицама. И не би се више нашло песника да певају, у старој сигурности у позадини, глорификацију убистава и да квалификују хемијски рат светим, свежим и веселим као што су писали познати књижевници 1914. Па ипак тај ће се хемијски рат остварити ако војничка организација продужи са обичајима своје надметање у оружању које претставља најозбиљнију ратну опасност, своје вајне и скупе припреме које увек. налазе надахнућа у прошлости: митраљези, топови, тврђаве, оклопњаче, чему све то кад један знак лабораторијума може све то уништити у једноме тренутку? Немојте говорити о прохибацији гасова у време ра та да би избегли катаклизме. Уговори, обавезе свечано изјављене у кон ференцијама брзо се заборављају у опасности, и кад је већ тешко постићи добру вољу народа за време мира, како се смемо надати у разјареном гњеву. Ниједна влада, у сред рата, неће се одрећи из разлога хуманости, једног средства које би јој осигурало победу. Потпуно разоружање, одмах, намеће се у свакој земљи и то без опасности за националну сигурност, јер ако се нов рат објави, он би био хемијски и учинио би оружања непотребним. Разоружање се намеће, јер ће фатално донети светско законодавство савршеније које ће решити у корист општег интереса сва економска и социјална питања која се могу дискутовати само на интернационалној бази данас кад су разлике међу политичким и економским приликама народа све мање и мање. Разоружање се намеће, јер ће повући собом разоружање срца, је дину гарантију за трајни мир. Најзад разоружање се нарочито намеће, јер докле год има војника, наука ће се снизити да усавршава начине убистава који су направили за последњих десет година више напретка него у свим прошлим вековима. То није утопија, јер ако је бес разарања велики, ие треба заборавити да један део човечанства оријентише своје тежње ка конструктивној помоћи и репарацији зала без разлике раса и народности. Интернационална помоћ није празна реч и ја бих могла да цитирам дивне примере, али грађанска служба то организује а наука на тој служба усавршује сваког дана своје начине живота показујући тако своју грандиозну и истинску мисију. Кад се изврши разоружање ниједна нација неће моћи сама себи

Број 17—20

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Страна 3.