Женски покрет

зграњавала над „прљавштином" њихових јунакиња. (Нека ми опросте ти великани што сам, објашњења ради, споменула их у вези са мојом незнатношћу). Што мене буни или боље рећи што ме гони да Вам напишем ово писмо јесте радозналост, жеља да сазнам у чему Ви схватате женско питање, јер пошто читам Вашу критику у „Женском покрету" (бр. 6) претпостављам да смо сарадници на пољу феминизма. Ви тврдите, цењена Госпођо, да је жена интелектуалка у стању да измени сметње и калуп друштвеног и брачног живота, када јој овај постаје тежак. Чини ми се да Ви прецењујете моћ појединца, нарочито ако је тај појединац жена. Ми смо сви стиснути у известан ред, у систем односа који заробљује, спутава и гуши тим више чим необузданија и ватренија бива суштина нашега бића или, како је то убедљивије и лепше казао Божидар Кнежевић, у својим „Мислима“: „Обичан просечни човек може ударити свима путевима живота и на сваком доћи до извесне cpeћe и задовољства; индивидуалније, оригиналније природе имају само један пут пред собом и тражећи га много више лутају и бивају несрећне ако га не крче“. Да су наша друштвена и законска уређења тако идеална да појединац под њима не трпи, не би било потребно мењати их, а колико се труда и напора, суза и живота жртвује да се издејствује реформа не закона него параграфа једнога закона. Ништа лакше него решити питање деце? Ништа теже него то! Избојује ли их за себе мати, лишава мужа не само брака него и очинства, а припадну ли оцу, учини се матери тежак бол. Чисто ми је чудно морати о томе писати. Има катастрофалних ситуација у животу, а једна од тих је та у „Једном дописивању“, из којих нема излаза. Отрцану фразу да је „брак гроб љубави“ Марија Прохаскова не употребљава. „Аверзију према браку“ су имали мало већи људи него она, Годвин, Шелеј, Рускин да их именујем само двоје троје, а пошто се наглашује потреба „реформе" брака, не осуђује се институција као таква. Израз „робовање кући“ не стоји у „Једном дописивању“. Да интелектуалки и естетичарки кување паприкаша може постати досадним није несхватљиво. Зацело је врло тешко не бити сит и не имати кров над собом, али са тим аргументима могао би се учинити безпредметан сваки проблем, где се не ради о телесном благостању човечијем. Припуштам да би као субјективан факт било неукусно

од једне жене наглашавати у друштву или јавно своју интелектуалну надмоћ над мужем, али у једном интимном пријатељском. писму су све врсте исповести допуштене. А као објективан факт, као средство за феминистичку пропаганду тврдим да је крајње време да се и код нас са дискретним ћутањем престане, јер ако жена неће нагласити случајеве где је интелектуално силнија него мушкарац, онда се тога бића, тога неблагог уверења о „супериорности мушкарчевој" под. којим ропће и грца цели женски спол, нећемо ослободити никада. Енглеске сифражеткиње изјављивале су то уз трумпете и пиштаљке, истина цео свет им се онда смејао, али да оне то нису чиниле, питање је да ли би Енглескиње данас имале право гласа и да ли би се њиховој вођи мис Пинкерстовој открио тако леп споменик. А сада да кажем нешто о тој „патријархалној чистоти". Чистоте има у границама и изван граница патријархалности, не знам да би патријархалност била синоним за моралну чистоту. Међутим, стоји изван сваке сумње да патријархалност значи као што већ то из назива следује супрематија, надвлада мушкарца против кога феминизам војује. Мислим да није на нама феминисткињама да уздижемо и хвалимо патријархалност. Како сте Ви, цењена Госпођо, могли доћи до закључка да се за јунакињу „Једног дописивања“ слобода састоји у томе имати љубавника, могу да објасним само Вашем дезинтересманом и аверзијом за књижевност. Ја бих Вам саветовала да обратите мало више пажње књижевним делима да, на пр. прочитате најновије дело Барбиса о Золи, нарочито његов леп чланак о Золином двојебраку, па бисте дошли к знању да човек није параграф није математички пример и да tout comprendre значи tout pardonner. Ha конац дозволите ми, цењена Госпођо, да Вас запитам: ако је наше патријархално схватање и уређење живота исправно и добро, ако брачни и јавни закони жену не запостављају и не вређају, ако то није ништа спојити интелектуалан и јаван рад са дужношћу одгоја породице и извршења домаћинства, ако жена и најиндивидуалнија и најинтелектуалнија нема узрока да буде незадовољна данашњим добом, ако Ви, шта више, према изјавама тегоба обе врсте осећате „ револт“ онда чему је „женски покрет“ и шта он хоће? Чему су све те резолуције, конференције, савези, конгреси? Има ли феминизам уопште смисла? Ако ћемо ми, феминисткиње, тако писати и говорити шта мо-

182

ŽENSKI POKRET

DBCEMBAR, 1932