Женски покрет

portret »Majka i dijete« od Reske Šandor. Vedre i tople boje tog portreta od takvog su dojma, da se ta slika ne može zaboraviti. Akvareli »Dečko« i »Djeca« od Pexidr-Ostovideve pokazuju mnogo nježnosti i dubine. Pejsaži i mrtve prirode prikazane su u manjem broju. Fino tonski osjećano »Cvijeće« izložila je uz druge stvari Božena Ružić - Vilhar iz Sušaka. U svježim bojama komponirane mrtve prirode (»Ribe«) i pejsaže iz Primorja donosi Mary Stiborsky, a akademskim stilom naslikani su romantični krajolici, cvijeće i voće Auer-Schmidtove. Od jakog su dojma pjesnički pejsaži Line Crnčić-Virant. Njezin fini »Interieur« nosi obilježje staloženosti i kultiviranog talenta. »Luka u Novom« i »Stari kastel u Novom« od Zdenke PexidrOstović ističu se harmonijem tonova i poznatom dotjeranošću te umjetnice. Zanimljivu figuralnu kompozicija donijela je Milica Bešević (Beograd) u »Prodavaocima srede«, slikanu elanom i temperamentom. Lina Crnčić puna je mistike u kompoziciji »Čudo«. I same boje, sve svijetlih nijansa, dišu mistikom. Roksanda Zurunić (Beograd) pokazala je svoj umjetnički individualitet u kompoziciji »Majka i dijete«. Reska Šandor dobar je psiholog u kompociji »Djevojka i satir«. U toj djevojci prikazala je i čistu nevinu djetinju dušu i tragove buduće zrele ženstvenosti. Cata Dujšin obrađuje individualno snažnim bojama i sa zanosom teme u svojim kompozicijama »Majka«, »Djevojka« i dr. U grafiti ističe se Vjera Bojničić u raznim tehnikama. »Vrbe na Savi«, »Slovenske kuće« i dr. prikazuju sve njeno solidno znanje i umijeće. Elda Piščanec (Dobrna) izložila je dve vrlo uspjele kompozicije »Rođenje« i »Parabolu«, koje obrađuju renesansne teme na savremeni način. Božena Ružić-Vilhar ima dvije »Krajine«, tretirane na razni, ali uvijek interesantni način. Itd. Itd. »Bilans je ove izložbe«, kako vele Novosti od 21-X o. g. »vrlo utješljiv i interesantan. Uporedo s našim slikarima te slikarstvom u vanjskom svijetu naše umjetnice uspijevaju da se manifestuju u doličnoj formi. Kod mnogih se može zamijetiti kako drže korak s vremenom u kojemu žive.« Iz svega, što je dosada rečeno, kao i iz usmenih izjava mnogih viđenih i priznatih naših slikara te iz kritika dnevne štampe — vidi se da je ova izložba likovnih umjetnica u Zagrebu plod ozbiljnih nastojanja i konstantnog napretka, da su naše likovne umjetnice pozitivni faktor u cjelokupnoj našoj umjetnosti i da se može primijeniti na njihova djela ozbiljni umjetnički kriterij. Zagreb.

Dr. Slava Rastovčan.

Osvrt na člančić g. Mihe Maleša o izložbi kluba likovnih umjetnica od 7-Х o. g.

O izložbi likovnih umjetnica govorila sam na drugom mjestu pa sam istakla da su mnoge zagrebačke novine donijele ozbiljne i pohvalne kritike. S tim nas više začuđuje pisanje jednog slovenskog slikara u »Slovencu« od 7-Х o. g., koje nije niti kritika niti opis niti duhovita kozerija (što je valjda trebalo biti), nego je samo jedna sasvim neuspjela stilistička vježba za šaljiv list. Da bar pisci ovakovih člančića ne pobijaju već u drugom retku ono, što su tvrdili u prvom. Tome gospodinu je »ganutljiv« pogled na izložbi. Slikarke su prema njemu u jednu ruku plahe i bojažljive, a u drugu im je izložba »silno stvarna i poštovanja vrijedna«. Taj gospodin »ne može iz kavalištine ništa kritično napisati«. Ipak je »stvarno cilj i napor umjetnica plemenit«. S jedne strane »se stide slikarice svoga ženstva«. A »s veseljem čovjek zapaža da njihova prava narav probija«. Ne prijaju mu mnoge (!?) mrtve prirode, jer »osjeća kuhinju«, a mogao je iz kataloga vidjeti da mrtve prirode zapremaju jedva 1/5 izloženih slika. (Napominjemo da se nalazi redovno veliki broj mrtvih priroda na izložbama likovnih umjetnika muškaraca. Da li i onda osjeća kuhinju?). A za koga je važno da li su likovne umjetnice udate ili neudate?! Itd. Cijeli ton člančića toliko je deplasiran, da za odgovor možemo samo ponoviti rečenicu: Si tacuisses... Na ovaj način ne bi smio pisati ozbiljan čovjek, i k tomu sam likovni umjetnik. Zagreb

S. R.

КЊИЖЕВНОСТ ОТВОРЕНО ПИСМО Г-ЂИ M. М. ВЛАЈИЋ

Цењена Госпођо, Пошто сами не сматрате себе компетентном у књижевним питањима, могла би ме Ваша критика оставити равнодушном. Тим више што Вам по свему књижевност стоји врло далеко, иначе не би било схватљиво Ваше жучно огорчење над једном женом која се заљубљује у идеал своје младости и — испуњавајући уз то своје дужности према деци, а донекле и према мужу најсавесније остаје са њиме у мање-више ефемерној љубавној вези. Гете, Ибзен, Толстој да се и не говори о д’Анунцију, Мопасану, Оскару Вајлду су приказивали много робустнија браколомства, а критика се није

DECEMBAR, 1932

ŽENSKI POKRET

181