Женски покрет

Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji Ženskog pokreta

U svojoj primedbi uz moj članak o prostituciji veli g-đa Štebi da ja uzimam samo današnje prlike u obzir, jer govorim o imperativu seksualnog nagona. Kako to? Ja mislim da taj imperativ vlada otkada čovek postoji, ja bar ne znam u historiji ni jedno doba kada on nije egzistirao. G-đa Štebi mi prebacuje izreku Masaryka, t. j. moju tvrdnju da žena mora sići sa pijedestala Madonne, ako hoće da nestane prostitucije. Dabome! Ili misli g-đa Štebi da če feministički pokret moći komandirati muškarcu da on ne traži i ne nađe oduška za svoj seksualni nagon? Upliva se može samo toliko izvršivati da ne potpomogne prostituciju. Ni brige ga nije. Uostalom, a zašto da se askeza od njega traži? Kada već i hriščanski teolozi dr. Waldmann i Brunner priznaju da seksualni nagon ima cilj i sam za sebe. Askeza i uzdržljivost imaju svoj veliki značaj i potrebni su, ali norme za prosečnog čoveka moraju računati sa onim što prosečan čovek po dosadašnjim iskustvima može da dokaže! Kada je vladao najveći, najinfernalniji nemoral? U srednjem veku kada su se od ljudi tražile nemogućnosti. U tom članku g-đa Štebi govori u jednom dahu o prostituciji, seksualnim zabludama, o modernom životu. Pošto ne mogu da shvatim šta hoće da razloži, prelazim na poslednji članak. U poslednjem članku g-đa Štebi se žali da mase žena i ženska omladina, napose inteligencija, ne prilaze ženskom pokretu. Ja se tome ni malo ne čudim. U zapadnim zemljama idu mase naročito radeničkih žena socijalističkim partijama. A čime ih one vabe? Predlogom nekažljivosti umetnog pobačaja. Ja to ne odobravam i smatram umetni pobačaj za brutalno maskulino potraživanje i t. d. I te žene znaju da je to zlo, ali smatraju da je i to manje zlo nego roditi dvanaestoro dece. A zar nisu i klerikalne stranke u istoj svrsi prihvatile Knaus-Uginovu metodu? Što se pak tiče mladeži, zar je to čudno? Postaviti se u psihu mlade studentkinje prava ili filozofije, ne nekog fanatika koji u nauci i umetnosti oseća žarenje božanstva, nego prosečne normalne studentkinje i one koja ima svoga mladog prijatelja, pa kazati toj studentkinji, kako g-đa Štebi veli: „Da je žena u svome najdubljem biću mati”, i „da je centar ženskog pitanja materinstvo”. Ona će se okrenuti i ići svojim putem sama. Za nekoliko godina dok se ustaloži, sredi, dok sebe postavi u društveni

sklop, ona će zatežiti i za materinstvom i rodiće rado nekoliko dece, ali taj šovinizam, što se sada sa materinstvom čini, mora mladu intelektualku otuđiti od ženskog pokreta. Skoro svuda su vođe ženskog pokreta žene bez dece. Kao osobite pobede glasaju „Ženski pokreti” imenovanja žene za pretsednika, profesora ili šta bilo, a teorijski propoveda se ideologija po kojoj žena nizačim ne uzdiše i ne teži i ni u čem ne nalazi svoje unutarnje zadovoljstvo osim u materinstvu. Čemu je ženski pokret? Po sebi se razume da feministički pokret mora svoju pažnju pokloniti i tome problemu naročito, ali na bazi stvarnih, kritičkih študija i po ispitivanju psihe današnje žene, ne umetno konstruisanim bićima i maksimama iz nekog imaginarnog ili prepotopskog sveta. Ja sam u svojim študijama pokušala (Sudbina žene, Kriza seksualne etike, Beograd, Geca Kon 1930) da otkopam te lavorike i to suho cveće kojim su se zatrpali feministički problemi, i bilo mi je vrlo za zlo uzeto što sam fiziološko materinstvo u koliko se ne da racionalizirati i restringirati nazvala biološki minus ženin, a zar ne kaže to isto g-da dr. Ivanovič kada naziva materinstvo „kaznu” za Ženu „kod jednostranog razvitka društva”. Ali, kako da se taj jednostrani razvitak odstrani, kada je baš to fiziološko materinstvo njegov uzrok? G-đa Štebi veli da je ostvaranju feminističkih težnja „sistem u kome živimo”. Kakav je to sistem? Jer kod elastičkih opštih tvrdnja g-đe Štebi moglo bi se misliti da teži za patrijarhatom, matrijarhatom i socijalističkim uređenjem društva. Neka g-đa Štebi u nekoliko konkretnih rečenica ocrta kako ona, bar teoriski pretstavlja sistem, u kome bi feminističke težnje mogle biti ostvarene i kako konkretno glase te težnje. Zar „Ženski pokret” ne oseća da mu je to njegovo shvatanje materinstva nakalemio muškarac, da je lakše može eksploatisati? U našim vrlo nepotpunim ovozemaljskim životnim pogodbama nema ništa apsolutnoga, svako dobro i zlo je relativno - a to znači i za fenomen materinstvo koje se takođe ne može sumarično uzimati, nego specijalizirati, u koliko je ono fiziološka, u koliko socijalna funkcija. Bilo u pitanju fiziološko, bilo u pitanju socijalno materinstvo, ono ne može biti centralna tačka feministike, jer je jedna od funkcija žene. Žena mora biti centralna tačka ženskog ili feminističkog pokreta, to sleduje iz samog naziva, I kako veli

АПРИЛ— MAJ, 1933

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ