Женски покрет

Кад снаја улази у кућу, љуби у руку дјевера, макар њему било само пет година. Кад пролази трудна жена, дижу се сви, јер она можда - носи мушко. А кад „Женски покрет" гледа да сваку прилику употреби, да тим бједним створевима укаже и на њихово човјечанско достојанство и - такозвани - најнапреднији елементи наши (не само мушки, него и женски) одвраћajy нас од феминистичке пропаганде, тврдећи да је још прерано, да још наше жене нису зреле за то! II. У селу Д. крај Сарајева, које у 30 православних домова има 44 школска детета, предаје у сва четири разреда у једној влажној, хладној соби млада учитељица католичке вјере, „Напреткова" стипендискиња. Посјетивши је, пало ми је у очи, да она у својој приватној соби поред слике католичке Богородице има врло лијепу слику св. Саве. Објашњавајући, како она св. Саву сматра као симбол просвјете додала је: зашто ја не бих волела православну слику неког светитеља кад могу да предајем православну вјеронауку? Пошто је свештеник, одређен за ту школу, стар и врло далеко станује, она по његовом упутству и помоћу одређених књига са успјехом предаје вјеронауку, учи и моли с дјецом све прописане молитве. Родитељи су јој зато искрено благодарни.

Али je њен рад још обимнији. Она је годину дана у том селу и провела је врло тешку зиму с дјецом у тој школи. Пошто у селу већ неколико година постоји на пола довршена нова школа, она је са школским одбором и неким угледним домаћинима успјела да изради дозволу, да се зграда до јесени доврши. И зато она читавих празника неће из села да одлази, него пошто сељаци више за школу неће да кулуче, она са својом дјецом иде у шуму, сјече и обрезује дрво, довози га пред школу. Она с дјецом скупља камен и на тачкама гa (она лично и дјеца) довозе пред школу и спремају се да читаво љето раде са зидарима, како би до јесени свршили школу. Шта више, не имајући добре пијаће воде - она je с дјецом окопала и очистила један извор, прописно (како је у школи на часовима хигијене учила) оградила га и покрила и сад очекује, да јој надлежне власти подигну праву чесму. Питамо се: да ли овакав феминизам може бити опасан? И да ли је право, да сељанку остављамо испод сваког нивоа културе, кад жене умију тако поштено и тако корисно да раде? Quousque tandem abuteris patientiam nostram? Сарајево

M. Ж.

Bugarske književnice

Bugarska žena odavno aktivno učestvuje u duhovnom životu svoga naroda. U književnosti se pojavljuje još za vreme turske vladavine. Časopis „Čitalište" koji je iziazio u Carigradu imao je već žene za saradnike. U prvo doba nacionalnog buđenja pojavila se i prva bugarska književnica pesnikinja, mlada Elena Mutevu. U prvoj polovini prošlog stoleća ona je već pisala članke i pesme, i prevodila sa ruskog na bugarski jezik, koji je bio tada još neugladen. Većina je živela u Odesi, gde su se skupljali svi prosvećeni Bugari i kada još nisu bili na čisto, da li je uopšte moguće da pišu pesme na bugarskom jeziku. Muteva nije živela dugo, ali u bugarskoj istoriji književnosti ima časno mesto prve bugarske književnice, prevodioca i folkloriste. Pravi razvitak i razmah bugarske književnosti počinje tek u drugoj polovini XIX stoleća, kada se dižu najjači glasnici probuđene na-

rodne svesti i unose je u književnost: politički revolucionar Botev i idealni nacionalista Vazov. Po vremenu i karakteru svoje poezije obojica su romantičari. Isto obeležje ima i delo Penča Slavekova, koji je pesnik čistog sentimentalizma i koji je najjače oblikovao moderni pesnički jezik. Zanimljiv je fakt da je pesničko delo svih ovih književnika našlo snažan odjek kod žena. Ime Penča Slavekova je duboko spojeno s imenom još žive pesnikinje Mare Bjelčeve, njegove verne i nerazdvojne prijateljice do njegove prerane smrti. Ona je posvetila veći deo svojih pesama uspomeni na Slaveka. Ove pesme nisu strastveno erotičke, ali su pune tihe predanosti, čežnje za srodnom dušom i obožavanja mirne prirode. U izražavanju svojih doživeaja ona se služi istim oblikom romanticizma kao Slavekov: ponavlanje stihova, strogi ritam, dosledna rima, simvoli i alegorije.

ЖЕНСКИ ПOКРЕТ

ЈУЛИ—АВГУСТ 1934