Женски покрет

kvalifikovanih sezonskih radnika i kvalifikovanih i priučenih radnika: minimalna nadnica pomnožena sa 150, odnosno sa 175, godine starosti ostaju iste, a za doba od 14 —17 godina ostaju za sve tri kategorije radništva iste minimalne nadnice kao što važe za nekvalifikovano radništvo. Po tome predlogu iznosila bi najviša mesečna nadnica: Za nekvalifikovanog muškog sezonskog radnika Din. 1354.20 Za nekvalifikovanog ženskog sezonskog radnika Din. 914.08 Za kvalifikovanog i priučenog muškog radenika Din. 1579.90 Za kvalifikovanog i priučenog ženskog radenika Din. 1066.43 Pravilnik, naravno, dopušta mogućnost da se radništvo sporazume sa poslodavcem i za više minimalne nadnice i mogućnost da mogu inspektorati odustati od pravca, koji im daje pravilnik, ako imaju za to važne razloge. Nacrt radničke komore u Ljubljani je takav da ne bi smeo ni u kom slučaju važiti kao uzor za određivanje minimalne nadnice, jer gazi glavna načela najamnog rada, t. j. za jednak rad jednaku nagradu i pristojnu otštetu za utrošenu radnu snagu. Ako je radnička komora u Ljubljani polazila sa giedišta da rezultati ženskog rada nisu ravni rezultatima muškog rada, onda bi morala uzeti za razliku nagrade faktične rezultate u radu bez obzira na pol radnika, jer je dobro poznat fakt da ni sve žene nisu jednake u radu, niti svi muškarci, te je stoga osnova pola za određivanje nagrade sasvim pogrešna i nesigurna. Ako je pak nemoguće uzeti rezultate rada za osnovu, a mislimo da to kod današnjeg stanja tehnike nije nemoguće, tek onda ne bismo smeli graditi na razlici polova, jer time pogađamo nadprosečno sposobne radnike oba pola. A potisnuti žene radi predrasude na takav životni standard da moraju tražiti dopunu materijalnih sredstava za skromni egzistenčni minimum na drugi način, na način za koji ih obično tako brzo osuđujemo, jeste nemoralno. Ako sasvim objektivno promotrimo predložene minimalne nadnice za sve kategorije radništva, moramo priznati da apsolutno ne odgovaraju, ni one najviše, za pristojan život, i to niti ako je radnik bez porodice, a kamoli kada ima porodicu. To pokazuje već površan pregled izdataka za hranu, stan i odevanje, i stoga treba uzeti za osnovu minimalnog egzistenčnog prihoda vrednost faktičnih radnih rezultata plus cene faktičnih troškova za život bez obzira na pol.

III. G. Krekić je skupio u svojoj studiji veliki broj dokaza o nedovoljnoj visini zarade našeg radništva. Pošto su ovi dokazi od velike važnosti ne samo radi traženja da se zaštiti radni svet od iskorišćavanja, nego su zajedno i važan kulturni dokumenat današnjeg „socijalnog" doba, mi prenosimo iz njegove študije neke podatke u tome pogledu (str. 7 i dalje): „Krajem 1933 godine Središni ured za osiguranje radnika pokazuje sledeće stanje radničkih nadnica: Nadnički razred: Dinara dnevno: Radnika: I do 8 Dinara 65.277 II 8-- 9.60 4.569 III 9.60—11.60 25.823 IV 11.60—14- 44.349 V 14-- 16.80 54.643 VI 16.80—20- 52.915 VII 20--24- 40.843 VIII 24-- 28.80 44.505 IX 28.80—34- 47.528 X 34--40— 39.273 XI 40-- 48- 24.348 XII preko 48— 76.907 prosečno 23.22 520.980 Gro uposlenih je u plaćevnim razredima V-VIII, to jest sa nadnicom od 14 do 29 dinara. Od ukupnog breja uposlenih bilo je prosečno: godine muških ženskih 1932 73,93 26,07 1933 73,13 26,87 Dakle, broj uposlenih žena raste. Ne bez razloga! Na svaku 100 bilo je uposlenih sa platom od muških ženskih do 8 dinara 83,94 16,06 8-- 9.60 41,89 58,11 9.60—11.60 35,04 64,96 11.60—14- 46,88 53,12 14-- 16.80 47,47 52,53 16.80-20- 78,10 21,90 20-- 24— 73,57 26,43 24-- 28,80 76,53 23,47 28.80-34- 82,51 17,49 34-- 40— 85,73 14,27 40-- 48— 85,98 14,02 iznad 48— 90,02 9,98 U prvom nadničnom razredu, sa platom do 8 dinara dnevno, uzima se u pravilu da su šegrti. Tu su pretežno muškarci. Ali već u drugom razredu, sa platom do 9.60, dakle 10 dinara, veći je

НОВЕМБАР 1934

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

107