Женски покрет

Mapa Тркуља,

Бања Лука

Драге сестре, ja ћy говорити о ономе што ми је најближе и најпознатије, говорићу о животу жене запослене изван куће, о животу жене раднице. Вјерујем да ниједна жена, осим оних, које имају по неколико служавки, да ниједна жена осим тих сретница, није у својој кући беспослена. Свака је по цијели дан заузета послом око дјеце, око одржања кућног реда, сваки дан мора да кува, спрема, пере, и тај посао, ситан и непримјетан, скоро невидљив, одузима жени највећи дио дана. А право да вам кажем, која је жена чистуница, која баш хоће све да удеси „мак на конац", она може да ради и двадесет и четири сата на дан. И тако жени пролази живот у том ситном, непримјетном и нецијењеном раду, за који већина људи нема очију ни разумевања. Чућете често мушкарца како каже: „Шта раде жене? Не раде ништа, пих, какав им је то толики посао!“ Али мушкарац тај посао почне цијенити тек онда, кад се жена тешко разболи и падне у постељу, а муж се почне спотицати о разбацане ствари по неспремљеној кући. Он тек онда спозна шта вриједи рука домаћице, кад ту руку у кући замијени плаћена помоћница. Жена радница, која је запослена изван куће, па готово и приватна чиновница, ријетко кад је тако добро плаћена, да би могла имати замјену у кућном послу. И онда шта бива? Долазећи из фабрике или са каквог другог посл a, на коме је провела цијели дан, мора, не одмарајући се, да прегне поново на рад. Да распреми кућу, да скува веч-ру, да нешто пропере, закрпи... Ако још има дјеце, онда је врло често и поноћ затече будну.

A не пита je нико сутрадан, кад сирена зовне поново на посао, не пита је нико је ли се наспавала, је ли се бар мало одморила и хоће ли имати издржљивости и снаге, да такав живот проводи годинама. Да трчи тако између посла на којем зарађује често хлеб за цијелу своју породицу, јер случајеви радничке незапослености нису само прича, да трчи између посла и између куће своје, свога дома, који она, по цриродном нагону сваке жене, ипак жели да учини колико толико пријатним боравиштем своме мужу и својој дјеци. Иде тако жена годинама, врти се у кругу као оно кљусе из пјесме, које је везано да окреће чекрк. Види јадно кљусе зелену траву, види бистар поточић... Отишло би оно да се напије и поткријепи, али не да конопац. Одмах стегне за врат. Види и данашња жена радница, да би јој се требало омогућити да живи као човјек, али не да конопац! И неће дати све дотле, док жена не добије oпћe, тајно право гласа, активно и пасивно, да може сама себи да кроји законе, који би је стварно заштитили. Врло је тачна она узречица која каже да: „свој нокат најбоље почеше", а ја бих још додала, да жена сама најбоље зна где је боли и како је боли, ла he сама себи најприје умјети да помогне. Драге сестре, удружимо се све широм цијеле наше отаџбине! Тако удружене, свима оним, који би нас критиковали, који би нас потцењивали или који би нам се препоручивали да испред нас говоре, довикнимо сложно: „Не једу меса вуци по поруци!“

Julka Bijelić,

Jasenovac

Neka mi bude dozvoljeno da na ovom našem ženskom sastanku kažem i ja nekoliko riječi. Već preko 25 godina živim u ovome kraju. Po svome zvanju kao općinska babica zavirila sam u svaku graničarsku kuću i vrlo dobro znam kako žive naše graničarske žene. Mogu slobodno kazati, da veći dio tereta i posla kako u kući tako i na poljima nosi našo graničarska žena. Koliko ih je već i rodilo kod cjepanja drva, a koliko nakon nekoliko dana poslije porođaja moraju da kopaju i da rade najteže poslove. A ko

im to priznaje? Djevojka kad se uda, onda je gotova, jer za dvije godine nije više ni za prepoznati. Teret, porođaj i težak posao ubije i najjaču Ženu. Žena je kući svačija sluškinja, služi muža, služi djecu, služi svekra, služi svekrvu. A kakova joj je za to nagrada? Doduše, ni život naših muškaraca nije puno bolji. Sirotinja se pati svakojako. Život seljački je težak i mukotrpan i upravo zato, drage sestre, dužnost nam je da se i mi borimo za poboljšanje seljačkog života. Potrebno je da i seljačke žene

SEPTEMBAR—NOVEMBAR 1935

ŽENSKI P 0 K ll B T

101