Женски свет

331 | ЖЕНСКИ СВЕТ. 332

(„ислим да не претерујем, ако смело Гискажем да млоги читаоци „Женског Света“ оно траже, што у њему нема; а превиде оно, што у њему има и због чега управо и постоји.

Као једини орган добротворни задруга дични нам Српкиња има свој одређен правац. Мора увек имати пред очима узвишен позив добротворни задруга, узви шен позив наши дични Српкиња и ону узвишену идеју, коју треба да оствари млађи нараштај. И у том правцу труби овај једини гласник нашег женског света од како је света угледао; и дао би Бог, да свака реч одјекне у племенитим грудма наше браће и драги сестара, да се у што већем броју прикупе у братско коло. Тако би тај једини гласник женског света, дошао до снаге, те би чешће могао излазити. Овако пак прођу пуни тридесет дана, док једанпут по Српству затруби, да нас из сна буди. А врло нам је нужно, да се што чешће поразговарамо, посаветујемо; расправљајући сва могућа друштвена питања, рушећи зло у друштву и приправљајући здравију пи снажнију грађу за зидање нове зграде; стару крпишти пије вредно — сва је трошна. Прионите дакле сви; треба засукати рукаве, па да се зида. Сваки нека спрам снаге своје помогне; скрштени руку нека нико не седи! Преко ноћ се та зграда неће дићи. Сви заједно можемо временом бар темељ ударити, а потомство нека дозида. —

Овом приликом намеран сам укратко забавити се са питањем: којим правцем треба наше друштво да пође, да би могло достићи онај степен савршенсгва, за којим човечанство тежи; у намери, да се око овог питања покрене у овом листу научна препирка, те би се то питање — са више страна на темељно проучено п расправљено напослетку повољно ретити могло. У тој нади започињем незнатну расправу тог најважнијег друштвеног питања. —

»

Друштво — као и сваки организам покорава се законима природног развитка; постаје, развија се, усавршава се; а кад

ДРУШТВО И ХРИШЋАНСТВО.

| грешном руком поруши услове опстанка свог, само себи копа гроб.

Калост и туга обузме човека, кад посматра гроб — мален —, у ком човек ночива. Какав ли је гроб, у ком читаво друштво вечан сан борави — некад славно, моћно, вилно — а сад му тек с:омен живи међу живима. Колико је таки гробова, колика ли туга2! Млога су друштва до данас постојала; млога друштва црна земља покрива. — Историја нам прича прошлост; у њој налазимо живот наши прадедова; она нам износи пред очи борбу човечанства од најстарији времена до данас. Ал нам није кадра причати о првом човеку и жени. Тамо где је граница за историју, Фантазија савлада све тешкоће и лаким скоком створи се у предисторијско доба. Ту је моћ уображења у свом елементу, ту има довољно простора. —

Да дивне слике! — Муж и жена у загрљају, а несташна дечица око њи играју се и скакућу. Бе знам дал су деца невинија ил родитељи. Исти детињски израз и невиност на лицу родитеља, исти осмеј, благост п блаженство, као на лицу малене дечице око њих. О блажено доба детињетва! ...

Ал етб друге слике! — Човек у зпоју лица свог пабавља потребе за своју породицу. Нестао онај невини и благи израз са лица; види се нека мушка озбиљност. Дошао човек до свести, и вели за бебе ја =

Каква ли је ово слика2 .. Крв! Човек убио човека !!.., Шрви грех до неба се чуо Постао човек грешно створење; почео отимати туђу муку, почео завидити, мрзити. И ти греси провлаче се кроз све векове — све до данас, ал у неизмерно већој мери.

Доста и оволико; даље је све грозније. -

Историја не прича о човеку, већ почиње код друштва. Говори о споју породица. сродни племена, о народима, о државама; почевши од номадског, ловачког као најнижег ступња; затим прелази на ступањ други — земљеделачки као први услов напретка и цивилизације. Прича нам

мили ваша“ и- = пораћ “нада ичића

|"