Женски свет

и увек у исто време, задоји га редовно, подаји му чисту и добру храну, оснажи га почешће, надгледај га у колевци како лежи, да га што не узнемирује, не претрпавај га, и не држи га на врућини, на светлости и промаси, сунчај и провејавај му аљине, очисти му гдекад постељу, пази да није у диму, .влази, мраку или емраду, не учи га на љуљање, ношање и успав · љивање, па те не ће мучити. Чим буде

ЖЕНСКИ СВЕТ.

338

сито и чисто, заспаће, и спаваће док се не укваси или не огладни. Тај је сан онда најбољи, а све је друго варалица.

Око болесна детета ваља још више неге. У главноме вреди то исто, али често не достаје ни то, него треба тражити помоћи и савета у лекара. И за болесно дете је сан од велике вредности. Па ни ту не вреди силити. Сан се ни ту не може намолити, него дође сам од себе. – Здр.

попне нв ар Прав > + ре-————

5) богатом оделу, цвећем искићеном у уђ седела је мати на наслоњачи. Поред - ње, у белом руху, шетала се ње зина ћерка. Неје хтела да седне, бојала се да не угужва своју балску хаљину.

Око њих по соби беше ваздан крпица, покиданих вештачких цветова, на столу игле и конци, чешљеви и четке и још много других помоћних средгтава, која доприносе, да се женске укажу на игранкама у „свем свом сјају.“

„Шта, већ осам часова прошло !“ викну нестрпељиво ћерка „а оца још нема2 А, ми ћемо се зацело задоцнити.“

„Не чини ништа“, одговори матп, „не морамо ми баш бити ни прве.“

„Али ни последње, јер тада ће се одмах рећи, е се градимо занимљиве,“

Мати се насмети.

· „Но, па кад ти је дуго чекати, а ти седи, да ти причам штогод. Шат ти тако брже време прође.

ћерка седне, али врло опрезно, да не би какогод повредила одело.

„Је-ли, познајеш ли ту. жену, што нас је мало час очешњала 2“ запита је мати.

„Ту бабу са емежураним лицем и са упалим очима 2“

„Не, неје то баба, нису њу обрвале толико године, колико невоље.“

„Ти је знаш 2“

»0, врло добро. Слушај само пажљиво, што ћу ти причати о њој.

„Ја сам била још дете, кад је она била твојих година, или нешто старија. Била је то најлепша девојка у граду и није било момка, чије око није запело за њу.

љу НА ПРВУ ИГРДАНКУ.“

„Шта, зар ова баба 2“ викну девојче и скочи са свога места. „Па зарћу и ја така бити2“ рече скоро очајно пи погледа се у огледало.

Али огледало је још показивало мило, лепо лице девојчино. Девојче се умири и опет седне исто онако опрезно као п пре.

Мати се насмеши и настави.

„Да, да, најлепша у граду. Родите-

љи су јој били доста имућни, — сад ћути, ћерко, немој ме прекидати, док не евршим — и волели су своју ћер јако.

Неје она имала непизвршених жеља.

„Сећам се, била сам још дете од једва осам година, кад ме је мати повела на игранку, не хотећи ме саму оставити дома. Ја сам имала тамо другарица, па и ми емо трчали за њом, вичући : Гле, лепе Маре, гле, лепе Маре!

„И она је то чула, п из наших уста и из уста силних јој удварача, старијих и млађих. И огледало јој је то казивало, а неје јој било нужде, да буде благ судија на спрам себе, као што су то многе друге. Можда баш е тога, што им је и од потребе !

„Нагрнуше просиоци. Могла је бирати, али њој као да неје ни један срца отео ; она се неје хтела да удаје. После године дана дође неки спромах млад човек. Беше мали чиновник. Он јој се кунијаше како је љуби, задоби је и она му падеу наручја.

„Родитељи су распштивали за њега. Несу чули најповољније гласе те несу били ради, да је за њега даду. Али она је стела. И тим је било све свршено.

") Штампано у Застави ед 1886. број 38 али јеод писца овде мало дотерано и у нечем попуњено. (УРр.)