Женски свет

163 | ЖЕНСКИ. СВЕТ. 164

ваким даном чују се све веће ту0 жбе на данашња тешка времена. 1: Одкуд год ко дође, тужи се; ретко ћете чути даје ко задовољан са данашњим стањем. И заиста су тешка времена! Али ипак, кад мало пажљивије погледимо по друштву и нашој ближој околини, наћи ћемо, да се неки, и поред ових тешких дана, ипак подижу, напредују, 60-

"тате; тако рећи, из ништа дођу за крат-

ко време до угледног имања, а видећемо и таких, који су наследили лепо имање, па кубуре непрестано и сваким даном се задужују, док и не пропадну.

То нам даје повода да мислимо, да не мора нашем осиромашењу бити повод п узрок баш ли ово тешко доба, ова велика скупоћа, ове млоге дације, ова честа неродица; јер опда би махом сви морали назадовати; а то видимо да пије тако. Ето, ми имамо еваки у свом кругу живих примера, где су остала два брата с једнаким пасљедствима и једнаким ступњем образовања, па један од њих напредује, умножава имање очино; а други за крат. ко време проћерда и оно, што је насљедио.

Имамо примера, где је муж за живота свога задужио имање и довео газдалук свој већ до ивице пропасти. Умре, а жена мало по мало одужи, очува и унапреди имање после њега.

Наћи ћете примера, где два чиновника са једнаким платама, у једном истом месту са једнаким приликама, породичним, па један од њих кубури, задужује се, а други лепо излази на крај и подиже се, — предпостављамо, да су оба поштени и да живе само о својој плати.

Тако има примера међу занатлијама, трговцима, економима не у једном месту, једпој држави и једном народу, него свуда, у свима сталежима, међу евима народима, да људи и данас у ова, тако звана, тешка времена, где су дације претеране, где је неродица учестала и сваковрена невоља заредила. Па кад то све видимо и знамо, онда морамо да се запитамо: где је узрок томе, да једни и данас живети п напредовати могу, а други се заглибљују у веће и веће невоље, док на по-

ЗАИТО се НАЈВИШЕ ОСИРОШАЈИ 2

слетку у своме очајању не клону и каквим 'убилачким средстом не учине крај свом јадном животу 2

Ми држимо, да највише људи осиромаши самом својом кривицом и да највише беда себи навуче човек сам својим радом, непажњом и лакомисленим животом.

У човеку је урођено то, да за свакп неуспех за свако зло, које на њега наиђе, баца кривицу на другога; а то је отуда, што рече један стари мудрац, јер човек своја дела баца натраг, а туђа преда се у торбу. Ако не може да напредује, крива му је неродица; ако кубури велика му је дација; ако не може ни до чега да дође, него што куц, то мудц, смета му чак и државно и друштвено устројство. Сваки то нађе излаза и сваки баца кривицу на друге прилике, а ни један неће да завири мало и у своју нарав, у своје навике, у своје потребе и непотребе, па да гледа, може ли себи ту олакшати, помоћи. Од сто примера, тек један лежи у спољним приликама, које не зависе од човека и од његове воље и снаге, а деведесет и девет су у самом човеку, у његовим способностима, његовом делању, окретности, раду, а поглавито у мерилу, како ко уме да господари и да управља са својим потребама и својим захтевима.

Те потребе и ти захтеви, што смо их сами створили, сами навикли, ти нас горе тиште, ти нас више тлаче, него све дације и неродице.

Човек по својој природи нема млого потреба; ако је иоле вредан п вешт ма ком раду, може лако не само живети, него се и богатити. Ал наравно, вад ко то вари сам на себе излишне потребе и хоће у свачем да се надмеће у трошењу с другима, који су имућнији или који више заслуга имају, или који по својој снази могу више да зараде: онда је узалуд сва вредноћа; такав не може насмагати никад и пре ће потрошити и оно, што су му други стекли, него што ће одржати барабар с оним имућнијим. А данас је то општа, а код нас Срба канда највећа махна, што је спромашнији и мањи упрђо оба ока своја на ону имућнију и бољу