Женски свет

239

сатенском од ланер Зар она није добра за игранку у шуми. Та ено је сасвим нова, ниси је тек двапут обукла!“

Емилију то тако јако сневесели! — Да иде у сатен, та сад је свако одевен у свилу, атласу и чипкама; већ ни мајсторске кћери не носе сатен. Неће она да служи за подсмех и поругу њеним другарицама; радије ће остати код куће, помисли у себи, и врати се у своју собу пуна тугеви зловоље. Кад ево око подне дође у посету госпођа капетаница Б., женска већ у старијим годипама, али лепа и достојанствена, појава. Ту се поздраве и онда ће рећи гђа Б.: „Е, дошла сам да кажем „збогом,“ ја одлазим ово дана у Мехадију, у купку.“

„Зар сте ви болеени милостива 2“ запита зачуђено Емилија.

„Болесна! — боже сачувај!“ одговори, „идем само да се мало прођем, да променем ваздух; а ко би све код куће седео !“

„Право имате мила госпо,“ одговори Емилијна мати озбиљно, „вами се може па зашт' не би чинили!“ За тим се госпе рукују и опросте.

Емилија за тим оде у своју собу; ту седе у наслоњачу подупре своју лепу главицу руком и ода се мислима. Путовање у знатну купку! О како то красно мора бити! Ова гђа Б., којој нису ни потребне купке, стара жена, којој је и код куће заиста добро — иде да се прође, да се забави! Она, за коју тамо нико неће ни марити ни мислити, осим какви стари знанци и пријатељи, што ће је поздравити. А ја тако млада, тако лепа, што би у оном страном свету заиста слављена и обожавана била, ја морам овде код куће да чамим; моје највеће уживање, што имам то је шетња у променади, а највећи излет у оближе сеоце код мојих сиромашних сродница, где је наравно пријатан и свеж ваздух, али нема забава. И мати је рекла, тђи Б. ви имате право, вами се може, а нама 2 зар се нама заиста не може 2 зар је очев доходак тако мали О Боже, Боже! проговори, па онда се опет заплаче и повиче: „Ала сам ја несретна девојка!“

Но Емилија је поред свега тога ипак била мудра, разборита девојка. Оваке мисли нису је дуго мучиле; са енергијом је

ЖЕНСКИ СВЕТ.

240

она те навале незадовољства и несретног осећања од себе знала отурати Не знам, да ли је то потицало са њеног лепог характера, или са доброг васпитања, доста, да је у таким часовима знала увек себе савладати и одважно сама себи рећи: „Остави се тога! Што гледиш, само више себе, а нећеш да погледаш мало и ниже себе!“

Сутра дан гледне опет Емилија на прозор ал какви призор! Из далека долази једна жена јошт млада и могла је некад лепушката бити. Сад се дабогме мало од тог видло, јер је спротица, тако рећи, у самим ритама одевена, погурена од терета, носи мало сува грања и иверја што гаје у шуми накупила, па хити да скува мало ручка, за себе, мужа и четворо дечице, што их са собом води; оно најмање носи. у наручја поред свег терета свога; остало троје иду с обе стране уз њу, обучени само у кошуљице; каква разлика, она великашица од јуче, и ова жена данас! — Емилија помисли сад на себе и ову спроту жену, оде са прозора и погледа око себе, и виде своју, истина малу, али чисту лепу намештену вобу; из оближне кухине осећао се пријатан мирис, ако не богатог али кусног и доброг јела.

Стаде опет пред огледалом; — о како је данас тек лепа била! Како мила и примамљива у њеном скромном али укусном кућевном оделу. Емилиј се насмеши сама, задовољна својом сликом, коју у огледалу виде и нехотице рече: „О, та ја сам тек сретнија, од ове сиротице !“

У тај мах куцне опет неко на врата.

„Олободно !“ Писмоноша унесе писмо од

њене сестрице из оближњег села. Младе лепе девојке као што беше п Емилија. У писму моли Емилију, да јој пошље једну од њених старијих аљина, јер би рада да иде некој својој пријатељици у сватове, а нема шта да обуче. И вели даље у писму: „Мила Емилијо, бићу задовољна са сваком, коју ми пошљеш, ја ћу већ лепо оправити, па ћу у њој са свим добро изгладати,“ Емилија држаше још писмо у руди дубоко замишљена и — постиђена: сестрица њезина била је млада лепа девојка као и она, па се задовољава пи њеном старом аљином, да иде другарици својој

ме!