Женски свет

ни примери тек утврде и одреде облик ваепитни. ЈБуди млађи и старији, и ирви више но други обично подражавају онима, у чијрј су околини ; и заиста није могуће, да саобраћај и додир околине човекове нема јака удела на образовање карактера, јер су људи по природи својој склони на подражавање. Дете и не чини друго ништа, него што види од старијих, па и одрасли иримају и ирисвајају како начин говора, тако и понашање, па нај после и начин мишљења оних, који су им ближи и који имају на њих уплива. Подражавање прелази полако у нарав и крв човекову, да и не осети кад подлегне овом ил оном упливу и кад се једном навикне на ово ил оно, не може после никад да се сасвим отресе онога, и у колико дођу у додир слабије и ноиустљивије нарави (природе) са јачим и одлучнијим, у толико се лакше онази промена на мекшем карактеру ; али и они иајмекши карактери имају ипак нека уплива на околину своју. Осећаји, мисли навпке, обичаји и рад појединаца упливину увек као угледни мримери где мање, где више на околииу. Емерсон је иосматрао брачне иарове, који су више година заједнички живели, на ]е приметио, да су муж и жена у карактеру у толико сличнији једно другом, у колико су дуже заједно живели и кад дођу до старости већ су тако изједначе ни, да их не можеш расиознати. Кад обхођење и пример има така велика уплива и код старијих, а да како је то тек код млађих и мпого њежнијих и примамљивијих нарави. Сир Шарл Бел вели у једном свом писму ово : „Моји најбољи васпитачи, били су ми браћа. Сви чланови породице наше имали су иуно поуздања у себи и племените независности, па сам подражавањем присвојио и ја те особине“. По себи се разуме, да околности оне, што имају уплива на карактер човечији, шире свој уплив све јаче, што дуже уиливишу. Кад ми годинама гледамо неке примере ми их унијемо' у себе подражавањем и тако нам мало помало пређу у нарав и навику, те после нас обузму, и

мн, још пре но што смо и осетили да смо жртва те навике, већ смо јој поклонили и .један велики део своје слободе. Приноведа се о грчком мудрацу Платону, да је искарао јако једног дерана, што је иристао у друштво неке луде недотупавне игре. „Ти ме караш, за једну маленкост“, рече деран. „Обичај, није никад маленкост“, одговори Плато,јер обичај пређе у навику која је после таки тиран, да га и они људи осуђују, који су већ оитерећени пороком. ЈБуди су иосле робови својих страсти, те не могу да се одупру њеној сили. За то је рекао ЈГоке, да је главни задатак хришћанске наставе, да душевну страну тако ојача, да се не би могла одвикама отргнути и избавити. И ако се пренашање карактера у при| мерима и неосетно угшја, ииак за то не треба млади људи да се одају пасивно судби и да нросто иодражавају својој околини. Њихово сонствено отимање иснод притиска околине своје, много ће им помоћи, да цел живота свога одреде но сонственој наклоности. У сваком је човеку урођена снага, да самостално уиравља својом судбом и да бира себи цријател>е и садругове, с којима ће делити радости и жалости. Ако се који човек слепо повађа за туђим мислима и жељама, то је знак, да је нејј стална и мекана каракгера. Нама је свима познага оиа народна пословица што каже : с ким си, онаки си! Гледај човека, с ким се дружи, пази с ким се најрадије бави, па ћеш га одмах познати, какав је. Није ни природно, да се трезан иијаноме, образован суровоме, смеран и скроман надутоме придружује и приљубљује. Дружење са ниским, покварепим и у оишге неморалиим светом показује покварен укус или да је дотичии и сам наклоњен греху, те отуда се може лако ногодити, да ће сваки тај пасти морално. „Опхођење је са ниским особама врло опасио“, вели Сенека, „јер ако то у онај мах и не шкоди, ал остави трага у души, које нас иодсећа и кад није исти у нашем друштву. То је као каква приленчива болест, која се кад тад оиет појави“. Млади људи, који поштују мудре савете својих старијих и пазе на глас своје

103

ЖЕНСКИ СВЕТ.

104