Женски свет

је жао, што ти бедни учитељи, иошто се тридесет или четрдесет година умно напрежу, немају прибежишта, где би се под егарост склонили. Па да би ту неправду иоправила, сагради она поред дома за сирочад и дом за учитеље, где стотину духовника могу провести остатак свога живота. Те задужбине и грађевине стале су преко сто милијуна. Људи су често критиковали те задужбине војвоткињиње, што су раскошно саграђене. На што, говораху они, за тако сироманше људе дизати тако величанствене зграде и дати, да их граде чувени неимари и украшавају славни сликари ? Зар неће они бедни створови, којима су те зграде намењене за прибежиште, постати још беднији, кад им падне разлика нзмеђу њиховог бившег стања и њиховог садањег стана? Цела је истина, природа војвоткиње Галијерске гонила ју је, да свашта чини у великом стилу. Али за то је пе треба осуђивати баш њена де ликатеса, Финоћа њеног доброчинства беше узрок том луксузу. Има у свету грозна реч, која се често чује, а то је: „То је доста добро за сиротињу“. Већи део за њу створених установа подсећа је понова на беду у животу. Иомоћ, која се њојзи чиии, хаљине, којима људи одевају њену голотињу, храна, коју јој дају, хладно гостопримство, којим је нредусретају све то буди у сиротиње горке осећаје. Људи је увек пуштају, да се ломи нзмеђу стида од себе саме и из-

међу мржње других. Жени је морало прво пасти на памет, да измени те жалосне прилике. Покојница је хтела, да сиротиња осети сласти среће, па с тога јој је дала простора, ваздуха, светлости, цвећа, хлада од густих дрвета; с тога је она узела прве уметнике, да украсе станове сиротињи, не би ли овој дала веће вредности у самим очима њеним, не би ли је може бити, накнадила за њену беду; сиротиња није требала да осети највећу беду на свету, да осети презирање људско. Војвоткиња Галијерека подигла је споменике за вечпта времена, спомеиике, који подстичу друге, да се угледају на њу. Зар треба замерати, ако се најленше зграде у нашем веку намене милосги, место богатству и рату?! Као што је војвоткиња свој живот жр твовала сиротињи, тако су и њени послед њи дани били иамењени тој великој целн. Њени салони беху већ одавио затворепи; једине светковине, које она беше приредила, биле су отварање болнице у Ђенови п дом за сиротињу и нануштену децу у Рију; Сиротиње сетила се ова и у својој последњој вољи. Кад су је пријатељи хтелн последњи нут да виде, били су у њеној налати одведени у малу нросту собу. Ту је на иостељи. коју би обична грађапка сматрала за врло просту, лежала боравећи вечити санак, најбоља жена на свету, а у рукама, које су расуле читаве гомиле злага није имала ништа друго него само часни крст! „Бр.“

ДОПИС.

Беч априда 1889. У Русији, у Нетрограду, излази литерарно-научни и политични журиал „Северни весник“, око кога*раде веИином женскиње. Уредник је А. М. Јеврејинова а издавалац А. В. Садашникова. Чланци се одликују озбиљношћу и полетом и не уступају ни најмање највећим и најбољим журналима руским, као што је Весник Јев ропе, Руска Мисао и т. д. Особито се много ради на литератури. Чланак из пера жемског доктора медицине, гђе А. В. „Моје познанство с И. С. Тургењевим“ нун је драгоцене и биограФске грађе, а још више

грађе за одређење погледа тургењевљева на књижевност, на појезију и на вештину, грађе, коју је ретко наћи код осталих писаца ове врсте. Мало по мало приближују им се и мушки, виђенији данашњи књижевници. Тешко да би икоји народ у Јевропи могао из круга својих образованих женскиња створити овако што јер женскиње наше браће Руса ваенитава се напоредо с другом половином, с мушкарцима, већ од почетка народне руске образованости. Једанруски лист, јављајући зимус о једном женском средњем заводу, с радошћу констатује, да се

149

ЖЕНСКИ СВЕТ

150