Женски свет

водом : али онда да пазе, да деца, на и одрасли, кад се мију и иснирају уши млаком водом, не излазе онако влажни на хладноћу ил да стану и седну на промају ветар), јер ту уво захладни и љуто заболе, запали се и протече. Највише страдају тако они људи и деца, којасе у колима возе, па им тим нутем удара киша и ветар на уво. Тако је млоги остао

не еамо наглув, него је млоги међу њи ма и главом платио. Матере су чувари среће и здравља у кући, иа ваља да иазе на ове случајеве, да своју децу н остале у кући чувају и упућују, да сами пазе на ове нрилике, које могу вид и елух умалити, или са евим уништити, па тим и себе и њих унесрећити. ИЗ ЖИВОТА ЈЕДНЕ ПЛЕМЕНИТЕ ЖЕНЕ.

Крајем минуле године преминула је у Паризу највећа добротворка деветнаестога века, херцегиња Марија Галијерска. Она је мати познатог пријагеља ерпског народа Филипа Ла Ренотијера од Ферари, ко јп из скромности неће да носи титулу, која му ио нраву припада, титулу херцога од Галијере, Овде у кратким гготезима износимо нлеменита дела војвоткиље Галијерске, чије ће се име славити док је света и века. Са војвоткињом од Галијере умрла је једна од најзнаменитијих жена данашњега доба Иначе иду жене с овога света, а не остављају за собом ништа друго, осим успоменс на евоју љубазност Ова жеиа иак учинила је дела, која су јој име обесмртила. Војвоткиња Галијерска беше родом Талијанка али је била одгајена у духу Француском, јер јој је отац био много година сардински посланик у Паризу. Везе породичне отворише јој приетун у властеоске кругове у Инглеској, Немачкој и Аустрији, и њено образовање доби вид међународни. С тим врлинама спаја њена удадба го лемо имање, Од оно доба обрати она пажњу на различите земље, у којима је живела. Свагда се иојављивала као обична, али и ноносита госпођа, необично даровита с богатим знањем, пријањајући уза свакога кога је ценила, и обраћајући живу пажњу на све, гато је добро и племенито. Она се беше опријатељила с многим члановима владалачких домова, и то пријатељетво трајаше свс до смрти њене. Француску је особито миловала, онде беше узела себи н сталан стан. Опет за то није имала никакве народносне страсти, она

је све народе обухватала једнаком љубављу. Сваком народу признавала је неоснорно нраво на онстанак и ничему се није толико опирала, колико модерном начелу : човек, кад љуби свој народ, мора' друге народе мрзити. Ма да војвоткиња није никад раскршгавала с обичајима, који су узакоњени у сталежу, из кога је поникла, опет им се није ни ропски нодвргавала. Извесни сталежи беху у њеним очима бољи од других, али не беху све и сва. Она беше скупила око себе друштве, јединствено у своме роду еастављено од славних људи из целе Јевроие. Принчеви и државници, људи од нера, музичари и живоииеци имађаху ту стално места. И међу евојим гостима бираше она себи тако вешто гговерљиве иријатеље, да јој се човек морао дивити. Правда јој беше нада свим, то беше узор њенога живота, иа ни народносна мржња, нити огорчена нартијска борба, нити пак еујете свакидашњега живота не могаху помутити тога узора. Усред вреве светске, у којима се већина помете мајушним обзирима или великим частољубљем, уочи та велика жена оштрим погледом, да је беда и невоља највеће зло на овоме свету и да то зло ваља ублажити. Она запознаде, да је снромаштина један од глав них узрока, зашто људи падају у заблуде, па увиде, да она својим големим имањем може видати то зло. Тако нађе она цељ животу. Чим умре муж њен, војвода од Галијере, и чим стаде она сама располагати оноликим небројеним милијунима, одмах поче њезино велико дело. ЈБуди тако често говоре о великодушностима и хвале онога ко то чини. Кад човек целог свог века, све

145

ЖЕНСКИ СВЕТ.

146