Женски свет

УСПОМЕНА.

(HA ТРИ СРПКИЊЕ.)

Одушевљење. искро божанска. |lЦ|'одина 1887. и 1888. остаће ми у памети, док сам жив. Свагда ћу радо сећати тих година, јер су jf те године часи живота мога, у којима овлада мном одушевљење за бољим. и узвишенијим животом. Било пас је пет другова, а спојило нас је једно осећање и ми почесмо дисати једним духом. Како смо дорасли, да смо могли слободио и доста сигурно око бацити на посматрање прилика и ненрилика, које су владале нашим маленим народом, чији смо и ми синови: како се у нама необичии утисци рађаху, кад погледасмо на стањс народа то се у нама пробуди највигна воља, а то је одуше вљење: да му будемо достојни синови. Увидели смо, да је наш народ остављен, да се сам бори за опстанак, против страног света и туђинштине, да га треба вечито бодрити и дух му дизати; а да даиас, не иде оружјем, прахом, ни оловом, већ једино и само може да се бори у духу времена: знамем u радом то се решисмо, да поред школских знања, која су само за изоштравање и спремање разума за даљи рад, сами себи прибавлшмо знања, којим ћемо моћи војевати у народу и за народ, а шо све иушем неиресшаног чишања, иосматрања и ирашње јавног рада. Како смо се и ми одали на школе т. ј. да се снремамо за људе, који ће на умном пољу, да раде и бране свој народ, то нам је била девиза речи Фрапцускога педагога Лартадера : Чишање (лекшира) шо је ирви и најбољи иуш, којим се човек изображава. Нас иет другова се сложисмо, да читамо и да сами себе изображавамо. Покупујемо најбоља дела на српском, немачком, руском и чешком језику сваки је од нас знао понеки од тих језика —, па смо отпочели рад. У највишој вољи, у одушевљењу шта не може човек урадити! Као жедан путник кад се наклопи на воду, тако смо ми прихватили књигу и чи-

тање. Кад смо међу собом разговарали о оном, што смо прочитали, имали смо често за рецензента (особито у почетку) покојног неумрлог књижешшка Лазу НанчиЛа, који се у то доба много бавио и јавиим радом за народ. Прве године (1887) нашег рада нриреди „Срп. читаоничко невачко друштво“ „мајалес“ у Футошкој шуми. И ми одемо, да видимо и да сами будемо учесници на тој забави, на којој се Срби и Српкиње иесмом тешише и одушевљаваше. Диван утисак беше! Све сами Срби и Срикиње певају иесме, које се разлегаху по зеленој шуми. ‘Као да и саме тице умукоше да чују, кад је заиевало друпттво : „Песмом срду“, која много каже, чија ]’е мелодија тако јака, да би се ваљ’да и онај Србин пробудио, који је давно већ у леденом загрљају свеопшге мајке наше црие земље. Ту се упознасмо са гђицама: Вукосавом В., Шплом В. и Јеленом Ч. Из подужег разговора дођемо на тему: о иозиву иодмлашка. Ретке су женске, које би се данас озбиљно поразговарале, а нарочито још на забави !! Кад смо видели, да су најљубопитљивије слушале, што год смо им говорили, онда им и о споменуто] теми ночнемо најодушевљеније говорити: „Подмладак треба, да се изображава, и уједно да нрати рад својих старијих, да знаде, где су старији стали, па да може наставитп рад, за који смо се сви родили“. Да-л’ се у том иодмлатку иодразумевају и женске? иитале су. „Дакако! та женске су још у првом реду позване на то, јер од њих зависи сва будућност ие само једног народа, него човечанства, света. Сви и све су позване да раде, али како је данас доба врло јадно, то неŁе и несме бити зазор, ако се од свију неки приме и усавршавају у општој задаћи: да се спремају за браниоце вере, језика и леие нам народности“. . .

233

ЖЕНСКИ СВЕТ

234