Женски свет

поворку болести особите нарави, а и обична поболевања наиђу на нијанца много лакгне и сатру га много чешће, него другога. У Русији је од 100 самоубистава 38 случајева, што их изврше пијанци, а и ио другим државама истиче се готово тај исти размер. Како најиоеле иијанство утиче на телесно, умно, и морално здравл.е човечје, то најбоље илустрије онај случај, што га наводи проФ. Ломброзо. Од једног јединог пијанца изродило се за 75 година 200 лоиова и убица, 280 слеиих, сумахнутих и |ехтичавих. 90 блудница, а 300 њих умрло је још у раном детињству. Али све и ако би се смели похвалити. да нисмо пијанице, ми смо онет страсници у кави и духану, и то страсници необичне врсте. Ту етраст и у такој мери наследили смо ми јамачно од Турака, па као што су они тим срествима дражили своје изнемогле живце, тако сад ми радимо само с том разликом, што су наши живци већ и онако веома бадри и раздражени. Та драж наравно мора имаги својих последица, и да рачунамо, колико кава преко године понијемо, и колико духана пону шимо, јамачно се не би ни најмање чудили, зашто смо н. пр. изгубили апетит, зашго не сна вамо, зашто нам час-но мишићи задрхћу, зашто нам је грло сухо и одерано, зашто кашљемо и избацујемо, зашто смо се осушили као да се иисмо никада најели, зашто имамо лупање срца или задуху, зашто нам сева једна страна главе, зашто смо тако често зловољни, раздражљиви и љути, за што тако рано губимо вид и т. д. Свега тога мање би било, кад ми мушкарци не би по десет кава на дан попили и по тридесет цигаретала нопушили. И још се толико не чудим мушкима, али не разумем женскиње, шта оне налазе у кави. Зар не виде да црна кава суши, па да се од ње (поред толиких болести сваке врсте) добија некако и сувља и као учињена кожа. Да их ништа не излечи од те страсти, треба да их то уеаветује с тога, пгго је давнашње искуство да жене почињу старити с коже... Него може бити да сама кава и духан не би толика зла починили, да нису за собом иовукли и цео живот мушкараца особито по варошима. Од пре није било тога, а колико их је данас међу нама, који могу живети без каване и крчме? Има ли дана, да прођемо поред њих, а да не сврнемо унутра? Ни деца, ни жена, НИ празник. ни посао; ни болест, ни оскудица

не могу нас од тога заДржати. То нам је навика; то нам сада страст, и ми морамо тако чинити. Баш u кад дођемо к себи, те се иочнемо од тога бранити, најзад опет иревлада уверење; „човек се мучи и ради, па треба мало и да ужива“. То је, до душе, цела истина, само што је уживање те врсте врло сумњиве нарави, и што није без нрикора бар са игијенског гледишта, а нарочито код нас. Пазите само кад улазите у кавану особито сад зими иа ћеге се о томе и сами уверити. Чим врата отворите, појури нред вас читав облак паре и задаха, а јесте ли већ ираг нрекорачили, обузме вас нека густа, неировидна и смрдљива атмосФера, те вас иритисне да удави. Кад мало одахнете иа се разаберете, видите, да у тој атмос®ери ни свегила не горе чисто и јасно, него некако тамно и потмуло као оно у дубоким иодрумима или бунарима у знак да немају довољно чиста ваздуха. Зраци од њих чисто се муче и унињу, не би ли иродрли густу смесу разних гасова .... иа у облацима од дима и прашине једва показују контуре од ствари и људи. Света је за чудо увек млого ... и сувише ирема тако малом простору, а како сваки дише, испарава и пуши, на још поред тога и своје мокре хаљине и своју каону обућу истреса, отире и суши; то није друкче, него је у томе простору, свакојаких мириса и испарења, као некад у Нојеву ковчегу. Међу гостима нађе се наравно увек и но који јехтичав, те кашље и пл.ује; а да своју неучтивост у неколико поправи, он ону искашљану гњиладину на иоду ногом разгази. Нико и не номишља, да је та хракотина нуна сићушних клица од јехтике (туберкулозе), да ће се онако размрљана брзо осушити и у прашину нретворити, да ће је с прашином и здрави удисати па онда може бити исто тако оболети .... Један дошао међу толики народ, а у кући му скрлег (шарлах) или богиње : други онет неда ирозора отворити макар се сви погушили: а трећи заповеда, да се још ложи, и ако је већ толика занара, да се сви зноје Кудгод се осврнеш, свугде прилике да се болест захвати, и опет сав тај свет, безбрижно и дан и ноћ ту чами и новце троши. Је ли онда чудо, ако му је носле тога глава тешка/ прса заптивена, сан немиран, а јава буновна; ако за кратко време побледи, иожути иодбухне и ирокашље . . и ако најпосле почне баш и озбиљно поболевати? Да запитамо ста-

305

ЖЕНСКИ СБЕТ.

306