Женски свет

тистику наших вароши, јамачно би нам потврдила, да од јехтика највише умире оних ? који су или сами тако живот провидили, или су то од оца ноћника наследили. Сиоменух нарочито ноћнике међу онима, који затиру своје здравље; али све да вам и нисам то наговестио, и сами бисте знали, да је сан природна потреба чевеку, иа да и против њега може бити погрешака. Сваки дан се чов ек увери да му се тело самим животом и радом троши, па да тај потрошак ваља надокнадити. Сам ваздух и храна не могу то подмирити, него им још у номоћ притеку одмор и еан. Ко, дакле, од сна откида, хара своје снаге, а то ће му сс кадтад на животу и здрављу осветити. Ми и онако велимо, да су сан и смрт брат и сеетра, па „штогод од брата закинемо, то после намири еестрица његова“ .... Али варошани као да не ће ни да знају за ту игијенску истину, те сном раскошно газдују. . . Прођимо само касно ноћу улицама наше престонице, па ћете чисто заборавити, да сте у месташцу са једва 40.000 становника. У каванама и крчмама живље него дању, и кудгод се окренете, сестрица санка у великом послу: међу цветом нашега нараштаја бербу бере .... Али и да није тога, запитајте у вашем друштву, колико их је, који сваки дан у једно исто време легне и ујутру ране? . . . Колико их је међу нама, који су често видели, како се сунце рађа, већ ако нису синотњи? Ми обично човека исмејемо, кад се већ у десет часова кући журн, да пре ионоћи један део сна одспава, а зар је то умесно? Код нас је већ ушло у отмен обичај, да се касно леже, па ко оће да се над ибичним светом узлигне, тај ће и нехотице рећи; „Ја увек до поноћи читам, па тек онда идем сиавати“. И то чине баш они, који знају, шта је сан телу и души, и каква је разлика између сна ноћу и дању. Па је ли чудо, ако су бледи, тамни, унали и попијени, кад не виде бела дана, и кад се не нагреју јарка сунца, него зором лежу, а вечером устају? Шта ће ноћник, који има звање или иосао, па му за сиавање не остаје више од 3 до 4 часа, а треба

му 8? Докле ће дотерати, ако тако буде радио дуже времена? . . Ко ноћ тако воли, заволи и она њега: не потраје дуго, а она га за навек завила у свој црни вео .... Могао бих вам још дуго и дуго низати таке исте примере из варошког живота, али се бојим, да сам вам и са ово неколико доса дио. Ви сте од мене јамачно ишчекивали тумачење најновијих гштања из научне игијене, а ја сам се опет бар за овај мах с намером и нарочићо од тога уздржавао, па вам ето изнео пред очи само ситне сличице нашег обичног, свакидашњег живота, које ви добро позна* јете. А зар еу таке маленкости вредне биле вашег и мог труда? Не знам како ви о томе судите, али моје је најдубље убеђење, да понајпре ваља добро уочити оно, што је око нас, и што нам је најближе, ма то било и мајушно и ситно. Кад би сви тако радили, зар би икад било прилике, да се свет спотакне о маленкости? Добро је и више себе очи дизати, ал’ никада не треба заборавити да пре тога ваља и пред ноге погледати, како нам не ће нестати чврста земљигата за корак у наиред ... Тај принцип вреди у свима питањима живота, а у здравстеним понаЈвише. „Здравље се затире исто тако, као и имање: оним дневним, малим, али неразложним издацима“ и кад је тако, онда ја нисам на кривом иуту. Да смо ми од увек мотрили на те маленкости, што смо их данас сиомињали; да смо, тако рећи, штедили нарицу по парицу нашег народног здравља, јамачно би до сада имали у народу знатан здравствени капитал, којим би могли располагати. Како сад стојимо с тим каниталом, лено нам илуструју речи темељног иознаваоца наших здравствених прилика Д-ра Владана Ђорђевића. Ево те значајне, али страшне изреке: „Када бих могао, да вам изнесем све протоколе свију наших регрутних комисија, ви би се ужаснули од оне огромне масе двадесетогодишњака, кој су се морали огласити за неспособне. Неспособан за војску то значи неспособан за телесни рад; то значи неспособан за живот.“

307

ЖЕНСКИ СВЕТ.

308