Женски свет

усудио да његове мисли тако отворено каже у брк његовој пуници. „То је штета“, нродужи домаћица, „толики трошак, а не засити човека тек што га ослади. Зар ви пе рачунате како тим отиде силан новац у тартањ ? Узмите само па рачунајте, да од једног јајета буде за три недеље ииле, а свако пиле за по године буде кока, па та кока снесе других 20 јаја, излеже пилиће, а ти пилићи опет постану коке и кад би тако рачунале, видиле би да од једног јајета за 2 године може изићи најмање 50 до 60 пари пилића, а ви сте ту утрошили џабе бар 50 јаја и стаманисте тако новац, који би вам доиео кроз две године дана с трудом и радом једаи ланац земље.“ Мамици се руке опустиле у крило. Бошко мишљаше да је већ одвише и да треба завести говор на други предмет. Но на његово чудо, Јелнца, која нетремице гледаше у жену. устаие са клуне, пређе овој и пружи јој руку са речма : „Ви имате право! Хвала вам!“ „Ја тако мисдим а настави домаћица, „Оно истина потрошимо и ми доста јаја, јер правимо од њих кајгану ; али, знате, то засити, то нам је кад-кад ручак, па уштедпмо друго јело, јер неможе човек живити ни радити ни о самом хлебу. Ал тек треба рачупати, данас су тешка времеиа, па се мора човек добро узети на ум!“ У том подигне своје мало детекојеје било до ње донузило па оде до камаре, да отера гуске, што нравише иггету. Мамица пе проговори пп речце, него само пратитие очима жену. Јелица ходаше по ходиику замишљена. А Бошко гледаше исгде у страну, задовољан што се иа миру свршило. После мале почивке нређе Јелица к столу где су посластице биле : „Бога ми ова жена има нраво!“ окрене се Боигку, иружи му обе руке и рече тако дирлшво да овог од милине, што по кажу, мрави прођоше. „Јест ова жена добро говори. Ваља ми добро отворити очи, јер могу због ових слаткиша доживети киселе дане!“ После два сата једва донесе слуга

оправљен точак и путници се крену својим иутем, а онросте се с овом добром домаћицом у срдачном разговору. У Б стигну баш кад су девојачки сватови нолазили момачким у сусрет, јер овај не беше из Б те се и они у брзу руку придруже к’ њима. Сутрадан беше леи летњи дан, и сватови се упутили иешке на венчање. Свако је био лепо обучен, весео; гајдаш је дирљиво свирао; само је Јелица с Бошком под руку иешто озбиљна, замишљена изгледала. „Јелице!“ проговори Богако тихо. „Ти си ми данас и сувише озбиљпа !“ „Имаш право !“ осмехне се Јелица. „Треба да сам весела као и сви, али не може да ми изиђе из главе она јучерања жена на салашу, на премишљам сад и о овом силном накиту и блеску, што пред нама стоји. До сад ме је усхићавало то, а сад налазим да има овде много излишног без ког би млога домаћица могла бити. Посматрај само ову силну свилу! Неверујем да је икоја од ових размишљала пре по што ју је обукла, колко је ту времепа и труда утрошепо. Сад већ и ја почињем да рачунам“, дода шалећи се Јелица, па за тим ночпе опет озбиљније. „Рачуиам баш сад колко треба времена док дуд дорасте и док се с њега може брати лишће, да се храни свилена буба. Колко труда док се чсте бубе одгаје, одхране и учауре. Па колко чаура за једап метар свиле! А све зашто? Да задоволшмо нашу сујету, и да покажемо да можемо бол,е и више него други. Само се надмећемо и у лудо обарамо куће и ускраћујемо децу своју. Тај јучерањи дан ми је отворио очи и видићсш, мој Богако, да ћу одсад боље мотрити на твоје чело, је ли оно ведро и задовољпо !“ Ето, како једаи точак обрну судбу једие куће. Бошко и Јелица су заиста од то доба сретаи пар л.уди; све што опа ради, ради иромишљено. Често пута сам ју чула говорити: „О кад би и тај врло важан основ брачие среће uaiue Срнкиње усвојити

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 3.