Женски свет

ПРАВА CPEЋA.

lIBHP I ТД.;: I ИИДИ š сторичне белешкс, још из најста|№-ријих времена, казују нам, како |Ж су људи и народи тражили на земљи IPI среће и задовољства у овом ил оном Ј облику. Стотинама година, мучи се ЈС човек и тражи у рају изгубљену l срећу, иа идаиасјош неда одмора души својој, све једнако ју гони, да мисли, како ће наћи сигуран станац за мир и задовољство своје душе и док је тек замислио, да је опазио звезду, која ће га одвесги у земни рај, а сјаја јој већ нестане испред светлости јачих умова, те тако не може ум никако да се задов >љи са истраживањем душевним и да нађе себи тиха пристаништа среће и задевољства, а теш ко, да ће се икад и наћи то умним испитивањем. Ми за то имамо сигурнији пут бољи ослонац - наше срце ,* оно ће нре наћи те рајске кључеве, јер су они свакога човека; само, што се срећа нојављује у свако доба човечија узраста у другом облику. Док је дете, рај му је кућа и околина ; у младићско доба: љубав му је рајска наслада; у му шко доба узраста: деца и кућа; а у старачко доба најслађе му је уживање: спокојан мир, који га полако спрема на вечни мир и тишину. Свако то доба има своје чари; свака та прилика зажеже у груд’ма човечијим по једну и више неувелих и слатких успо меиа, којима човек слади свој нотоњи живот. Па ипак, кад све те путеве нашег промењливог и варљивог живога иролазимо и потражимо у њима најчистију и најслађу срећу, а ми ћемо ју наћи у најчистијем облику само код матера. Дајте ми руку, на ходите за мном. Погледајте кроз овај застрти ирозор, на овај мали отвор. Видите ли ону младу жену, што се на прстима примиче колевци, ено је већ код колевке; гледајте ју, како полако с кашипутом и палцем скида и размиче завесе на колевци; ено је већ где скида застирач. Погледните јој сад мало у лице. 0, какав блажени осмејак ! о, каква срећа од жене! сва је усхићена,

пресретна, што ]е видела, да ]ој анђелче пружа ручице, да се смеши на њу, да ју је познало. Те радости не уме нико впше уживати, тог задовољства не зна нико огшсати; само су матере кадре осећати. То им је валда Бог дао у награду за оне муке, које претрпе за човека. Тек код овог првог појава дечије свести осете матере нрву сласт праве и чисте среће, а поссе се то узрастом дечи]им све на више подиже. Јесте ли ви гледали матер кад успављу]е чедо, како му тена, пева, слади сан; а ]есте ли јој слушали ситне, дробне речи кад га учи проговарати; јесте ли је посматрали, кад покреће и помаже ланету свом, да стане на своје ноге и да пође прве кораке у живот; јесте ли ју гледали, кад новеде први пут дете у школу, у јаван живот; па ]есте ли ]у иосматрали, кад се опрашта с чедом, кад ово полази пред олтар да пружи руку другом новом животу. Па ако сте ју свуда пратили и поематрали, а ви сте с нама заједно морали опазити, да је мати у свима тим границама узраста и живота људског била најверни]и, на]ближи, најоданији пратилац и да је свака та промена и појава на деци њено] испунила јој душу и срце најмилијим, најслађим тренутцима, који су само матерама својствени и природни. А како јетек, кадјој се стане анђелче смешити, кад ]ој стане слатко име „мати" проговарати ! Може ли онда, на свету, когод слађе и милије осећати од матере ; може ли ко већим пожртвовањем радити свој задатак, од матере, и може ли ко већи сграх, јачи немир и тежи бол осећати, него кад мати оцази на детету вреле ручице и чело. Тек онда да' је видите, како се уздрхта, како се узнемири; далеко више него кад војник полази у бој, ]ер она више губи од живота, и свака би мати дала, што но кажу, сто живота за живот свога чеда! А то све отуда долази, што оне и највећу и на]слађу срећу уживају у подизању чове чанства, na им је тим и губитак тежи, јер ко слађе осећа, тај'више губи; па природа је хтела баш њих да награди том нај-

120

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 8